Postavi, Gospode, zakonodavca nad svima

Došla je na Kosovo velika i prebrojna svetska sila, kažu: da zaustavi nasilje, da prestane prethodno progonjenje, a pod tom svetskom silom samo su uvišestručena zverska zla i nasilja nad nama, ubistva i zatiranja kakva svet još video nije. Svojim bombama i raketama pre toga su zatrli naše pšenice i vinograde, nema žita ni za prosforu, nema vina ni za Leturđiju. Sva su polja Kosova i Metohije izrovana bombama, bašte i vrtovi zatrovani, duše naše nečoveštvom zagorčane i poništene. I sada, pod novim „mirotvorcima“, zlo i nasilje nad čitavim jednim narodom uvećano je do nepregleđa i nepredviđa, jer se kraj ovom stradaniju ne vidi, jer sila njihova neće da stane na kraj zločinstvu arnautskom. A i kako bi kada su im vođe tih zlodjeja saveznici i saradnici u njihovom novokolonijalizmu, u njihovoj vladavini svetom kroz drogu, oružje i novac, i kroz ostala razbojništva, nazvana tamonjihovom „demo(no)kratijom“.

Gde god su dosad došli ti neljudi sa Zapada, svugde su donosili samo rat i nesreću. Kažu da dolaze da donesu mir i prava svima, a sobom donose veću nesreću i nepravdu, zla ne razrešavaju, nego još većma umnožavaju i produžavaju. Nalaskani su a grubi, fini su a brutalni, kao oruđa i oružja njihova, nečovečni kao bezboštvo antihristijanstva njihova. Govore da su oni merilo sveta i svega na svetu, a meru Pravde i Istine niti imaju niti hoće da znaju. Velerečivi su na ustima o „novom poretku“ stvari u svetu, a stari su i izanđali kao gresi i nečoveštva njihova. Ovetšaše u srcima svojim, razjeda ih crv sumnje njihove da se ne bi kako pokazali neuspešni i time izgubili poverenje (oni kažu „kredibilitet“ NATO-a) da su vođi i usrećitelji svega čovečanstva. Njihov je „novi poredak“ samo starmlado porobljenje prastarim strastima i pohlepama njihovih interesa, luciferskog im vlastoljublja, kojim smeraju da svet pokore sebi i po sebi ga prekroje. A ko to neće, njega proglašuju za najgoreg, za netrpeljivog, za „nekooperativnog“ u samo njihovim planovima, i zato za takvoga nema prava ni da postoji ni da živi. Puna su im usta reči o slobodi, a sami su robovi najnižih strasti i neskrivenog idolopoklonstva lažnim bogovima. Kud god dođu i prođu „tragovi im smrde nečovještvom“. Stalno viču: Mir, mir! - a mira nemaju u srcima svojim i savestima svojim. Zato gde dođu donose nemir, sa jednim jedinim argumentom mira: bombama, tenkovima, okupacijom, NATO-paktom. U duši im je rat, zato gde god se pojave seju ratove, ili bez objave rata vode „vazdušnu kampanju“, kako eufemično zovu zatiranje zemlje i naroda otrovnim bombama i paklenim raketama. I sve to zovu Evropom i Zapadnom civilizacijom, a mi to zovemo natoizacijom i poslednjih ostataka od Evrope; sumrakom jedne, nekad hrišćanske civilizacije. Jer je poslednja reč te civilizacije - mamon, oružje, batina samo s jednim krajem. Zaista su postali „malj Zemlje“, kao što je bio Egipat i Vavilon, Rim i Stambol, a u naše vreme Berlin i Brisel, Njujork i Vašington. Nema ni stvarne ljudske civilizacije ni ljudske kulture kod njih, nego je licemerna politura, crvotočina ispod glatke kore, gnoj ispod ulepšane kože. Kažu da oni neće komunizam, a vladanje im je kao i komunističko: tirjansko porobljenje ljudi i naroda, gaženje po srcima i savestima Ljudi i naroda, velerečiva hipokrizija o „ljudskim pravima, slobodama i jednakostima“ - liberte, fraternite. egalite, ou la mort -, a stvarnost im se svodi na jednačinu smrti, valjak poništenja svega što nije kao oni, jer pretenduju da svi budu po njihovoj slici i prilici, po liku i podobiju Zveri apokaliptičke, ne Hrista nego Antihrista, ne Boga i Bogočoveka, nego čoveko-boga i psevdo-boga.
Vekovima nam ne daju da se oslobodimo, niti svoju kuću da uredimo; stalno nam nameću svoje diktate i unapred oktroisana rešenja, koja ne mogu ni da se ostvare, a kamoli da se održe, jer su proizvod nasilja i nepravde, delo ne ljudske vrline nego đavolje veštine, plod podmuklosti bezboštva i nečoveštva. No oni i dalje to čine uporno i nasilno, da bi opet mogli da se mešaju u našu kuću, da manipulišu tuđom mukom i patnjom. A nama će večito govoriti, bez trunke ljudskog stida i kajanja: da smo nesposobni da svoju kuću uredimo, red u svojoj avliji zavedemo. Kao da smo zaboravili šta su nam sve radili u ratovima i okupacijama koje su nad nama sprovodili, i kako su nas „oslobađali“ da bi nas činili robovima dvaput gorima no što smo bili. Tako da ne budemo ono što smo bili, i što možemo biti. nego ono kako nas oni hoće, po liku i podobiju svoga samoidolopoklonstva, kako odavno rekoše Proroci Gospodnji.
Ustani, Gospode Bože moj, sudi ljudima i narodima po večnoj Pravdi i Istini Tvojoj. Neka se uzdigne ruka Tvoja, ne zaboravi uboge Tvoje do konca. Postavi, Gospode, zakonodavca nad njima i nama, neka poznaju svi ljudi i narodi da su samo ljudi. Jer oni koji nas napadoše sada nas opkoliše i pokoriše, oči svoje ustremiše da nas istrebe, u zemlju da nas satru i tragove naše zatru, Svetinje Tvoje da unište jer im smetaju što nisu kao njihove. Kivni su na nas što znamo i pamtimo da „mučenoj zemlji, Mučenika treba“...
Vladika Atanasije Jevtić
Izvor: „Raspeto Kosovo - Uništene i oskrnavljene srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, jun-oktobar 1999“, II izdanje, Gračanica-Beograd, 1999, izdavač Glas Kosova i Metohije (medijsko-izdavački centar Eparhije raško-prizrenske)