Дошла је на Косово велика и пребројна светска сила, кажу: да заустави насиље, да престане претходно прогоњење, а под том светском силом само су увишестручена зверска зла и насиља над нама, убиства и затирања каква свет још видео није. Својим бомбама и ракетама пре тога су затрли наше пшенице и винограде, нема жита ни за просфору, нема вина ни за Летурђију. Сва су поља Косова и Метохије изрована бомбама, баште и вртови затровани, душе наше нечовештвом загорчане и поништене. И сада, под новим „миротворцима“, зло и насиље над читавим једним народом увећано је до непреглеђа и непредвиђа, јер се крај овом страданију не види, јер сила њихова неће да стане на крај злочинству арнаутском. А и како би када су им вође тих злодјеја савезници и сарадници у њиховом новоколонијализму, у њиховој владавини светом кроз дрогу, оружје и новац, и кроз остала разбојништва, названа тамоњиховом „демо(но)кратијом“.
Где год су досад дошли ти нељуди са Запада, свугде су доносили само рат и несрећу. Кажу да долазе да донесу мир и права свима, а собом доносе већу несрећу и неправду, зла не разрешавају, него још већма умножавају и продужавају. Наласкани су а груби, фини су а брутални, као оруђа и оружја њихова, нечовечни као безбоштво антихристијанства њихова. Говоре да су они мерило света и свега на свету, а меру Правде и Истине нити имају нити хоће да знају. Велеречиви су на устима о „новом поретку“ ствари у свету, а стари су и изанђали као греси и нечовештва њихова. Оветшаше у срцима својим, разједа их црв сумње њихове да се не би како показали неуспешни и тиме изгубили поверење (они кажу „кредибилитет“ НАТО-а) да су вођи и усрећитељи свега човечанства. Њихов је „нови поредак“ само стармладо поробљење прастарим страстима и похлепама њихових интереса, луциферског им властољубља, којим смерају да свет покоре себи и по себи га прекроје. А ко то неће, њега проглашују за најгорег, за нетрпељивог, за „некооперативног“ у само њиховим плановима, и зато за таквога нема права ни да постоји ни да живи. Пуна су им уста речи о слободи, а сами су робови најнижих страсти и нескривеног идолопоклонства лажним боговима. Куд год дођу и прођу „трагови им смрде нечовјештвом“. Стално вичу: Мир, мир! - а мира немају у срцима својим и савестима својим. Зато где дођу доносе немир, са једним јединим аргументом мира: бомбама, тенковима, окупацијом, НАТО-пактом. У души им је рат, зато где год се појаве сеју ратове, или без објаве рата воде „ваздушну кампању“, како еуфемично зову затирање земље и народа отровним бомбама и пакленим ракетама. И све то зову Европом и Западном цивилизацијом, а ми то зовемо натоизацијом и последњих остатака од Европе; сумраком једне, некад хришћанске цивилизације. |
Јер је последња реч те цивилизације - мамон, оружје, батина само с једним крајем. Заиста су постали „маљ Земље“, као што је био Египат и Вавилон, Рим и Стамбол, а у наше време Берлин и Брисел, Њујорк и Вашингтон. Нема ни стварне људске цивилизације ни људске културе код њих, него је лицемерна политура, црвоточина испод глатке коре, гној испод улепшане коже. Кажу да они неће комунизам, а владање им је као и комунистичко: тирјанско поробљење људи и народа, гажење по срцима и савестима Људи и народа, велеречива хипокризија о „људским правима, слободама и једнакостима“ - либерте, фратерните. егалите, оу ла морт -, а стварност им се своди на једначину смрти, ваљак поништења свега што није као они, јер претендују да сви буду по њиховој слици и прилици, по лику и подобију Звери апокалиптичке, не Христа него Антихриста, не Бога и Богочовека, него човеко-бога и псевдо-бога.
Вековима нам не дају да се ослободимо, нити своју кућу да уредимо; стално нам намећу своје диктате и унапред октроисана решења, која не могу ни да се остваре, а камоли да се одрже, јер су производ насиља и неправде, дело не људске врлине него ђавоље вештине, плод подмуклости безбоштва и нечовештва. Но они и даље то чине упорно и насилно, да би опет могли да се мешају у нашу кућу, да манипулишу туђом муком и патњом. А нама ће вечито говорити, без трунке људског стида и кајања: да смо неспособни да своју кућу уредимо, ред у својој авлији заведемо. Као да смо заборавили шта су нам све радили у ратовима и окупацијама које су над нама спроводили, и како су нас „ослобађали“ да би нас чинили робовима двапут горима но што смо били. Тако да не будемо оно што смо били, и што можемо бити. него оно како нас они хоће, по лику и подобију свога самоидолопоклонства, како одавно рекоше Пророци Господњи.
Устани, Господе Боже мој, суди људима и народима по вечној Правди и Истини Твојој. Нека се уздигне рука Твоја, не заборави убоге Твоје до конца. Постави, Господе, законодавца над њима и нама, нека познају сви људи и народи да су само људи. Јер они који нас нападоше сада нас опколише и покорише, очи своје устремише да нас истребе, у земљу да нас сатру и трагове наше затру, Светиње Твоје да униште јер им сметају што нису као њихове. Кивни су на нас што знамо и памтимо да „мученој земљи, Мученика треба“...
Владика Атанасије Јевтић
Извор: „Распето Косово - Уништене и оскрнављене српске православне цркве на Косову и Метохији, јун-октобар 1999“, ИИ издање, Грачаница-Београд, 1999, издавач Глас Косова и Метохије (медијско-издавачки центар Епархије рашко-призренске) |
