Једностраним проглашењем такозване декларације о независности Косова 17. фебруара и бесправним одузимањем територије која чини саму колевку српске државности, те њеним признавањем по хитном поступку од стране САД и неких чланица Европске уније (Велика Британија, Француска, Италија, Немачка) велики пројектанти и творци новог светског поретка направили су салто мортале показавши јасно свету, а на велику жалост наших дежурних исмејивача поклоника теорије завере, да су уистину њихове праве намере оличене у растакању демократских установа, кршењу темељних начела међународног правног поретка, обесмишљењу Уједињених нација, а све то у циљу устоличења голе силе и права јачег као врховног господара на трону владајуће светске политике.
Тим пре, што и британски Гардијан у тексту под насловом Крај мултилатеризма садржи јасан упозоравајући став, истичући како је упркос демократској промени власти у Београду дошло до проглашења независности Косова, те, да ће признавање те независности од стране водећих светских играча довести до озбиљне ерозије два основна међународна постулата: једнакости суверенитета и неприкосновености граница . (Драгана Перић, Младосрпска срџба, НИН, 21.2.2008, стр. 36).
ПРОГРАМИРАНИ ХАОС
Пала је, дакле, маска с њихових горљивих тирада о демократији као нашој судбини и јединој алтернативи, а изашло на светлост дана право наказно лице света у чијем стварању суделују. А то је, заправо, свет програмираног хаоса у чији се темељ - потајно и у сенци демократских установа, које само још формално остају на снази - уграђује разорни процес усмерен ка дегенерисању аутентичних индивидуалистичких (грађанских и националних) вредности, дезинтегрисању основних друштвених установа, замирању духовности и сасвим извесној планетарној катастрофи. Тачније речено, у питању је свет оптерећен бројним непревладивим противречностима које проговарају кроз мучне напетости и бестијалне сукобе међу људима, народима и целим друштвеним заједницама; свет обезбожен, технизован и сведен на апарат старања о постојању, који присиљава све да му служи.
Зато је у њему неделотворно и беспотребно све што не удовољава разлозима голе моћи - људско и божанско право, праведност, поштење, част, достојанство, храброст и верност... То је, како то с правом вели српски писац Милован Данојлић, свет који разуме једино језик силе, док сваки другачији говор сматра изразом немоћи и слабости. Европа и цео развијени свет са њом разумеју једино политику силе, а ми смо немоћни данас - и економски, и војно, и духовно... Између 1915. и 1999. Европа нас је бомбардовала шест пута. Шта треба још да учини да бисмо схватили с ким имамо посла. (Милован Данојлић, Морамо чекати да се испуни време, Шта Србија треба да чини, НИН, 21.02.2008, стр.10).
Према томе, свет за који се велике архитекте новог поретка залажу засигурно није слободан западни свет, тај до краја просветљени човекоцентрични свет у коме неприкосновено владају људска права и слободе, па дакле, и начело недискриминације, према коме се ниједном човеку не могу ускратити права зато што припада одређеној друштвеној групи као што су то, рецимо, националност или религија. А како се управо без оваквих права и слобода демократија уопште не може ни замислити, јасно је да се овде фактички ради о поништењу саме суштине аутентичног смисла демократије, те демократски устројеног друштва које карактерише једнакост као темељни принцип политичког поретка. Зато смо ми данас, овде, заправо сведоци страхотног суноврата врхунских и ничим надоместивих просветитељских вредности, обелодањеног бројним знацима који указују на могућност поновног победничког избијања неоварварства. Зато ми данас, овде, јесмо сведоци стварања једног света који се у ствари одриче владавине права и законитости, разумности, хуманости, моралности, просперитета и свеколиког цивилизацијског прогреса. А надасве истине која се редукује тек на ниво пуке друштвене конвенције, подвргавајући се потпуној релативизацији и волунтаризму голе политичке воље. И зато ми овде, данас, јесмо дужни да поставимо теоријски сасвим легитимно, а из хоризонта тоталитарне идеолошке свести забрањено, питање: Може ли постојећи западноевропски модел културе, политичког владања, економије, друштвеног живота, стваралаштва и духовности и надаље црпсти из себе потенцијале човековог ослобођења? Може ли Запад своје истрошене и обезвређене велике просветитељске идеје и концепте надокнадити произвођењем неких нових залиха смисла, значења и вредности? Не отпочиње ли косовским преседаном нова фаза у развоју европске демократије? Да ли је проглашењем тзв. независности Косова, у ствари, написано прво слово некролога европској демократији? То су питања која постају предмет озбиљног разматрања у садашњем повесном тренутку. ЦРКВА И СРПСКЕ ДРУШТВЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
Нема сумње да у оваквом једном историјском тренутку у много чему пресудном за наш даљи национални и државни развој, па и сам опстанак, оно што нам најмање треба јесте државно и национално разједињење, јалово странчарење, опасно и несагледиво штетно цепање српског националног и духовног тела, што само води нашем даљем ослабљењу, па и виталној егзистенцијалној угрожености. Зато је данас - уместо намерног или случајног уношења у наш демократски политички амбијент нетолерантности, агресије, омразе, конфликтности и расула - више него икада раније потребно постизање стабилног друштвеног консензуса, пуна сагласност и хармонија политичких и друштвених воља око основних питања нашег државног и националног опстанка, преживљавања и полаганог уздизања и напретка, јасна свест да живимо у једној истој друштвеној заједници и делимо њене заједничке вредности, да су наше појединачне и колективна судбина нераздвојне и тесно повезане. Важан корак у том правцу представља, свакако, уистину величанствено сабрање нашег народа у Београду 21. фебруара, као чин мирног и достојанственог протеста против нелегитимног, противправног и насилног одузимања косовске земље која је саставни и нераскидиви део наше државне територије, те нашег неодступног залагања за истину, правду, право, и највише европске цивилизацијске вредности и достигнућа. Такво наше национално и државно опредељење снажно поткрепљује и молебан за спас српског народа, одржан на светосавском платоу због огромног броја људи који нису могли ући у Храм Светога Саве на Врачару, а у коме се на истински начин пројављује православни дух саборности, као дух правог заједништва сазданог на нашем међусобном препознавању, поистовећењу, и надасве, заједничком осећању да припадамо једном истом културном, националном, цивилизацијском и духовном телу, изнутра сатканом свезама жртвене љубави.
А у оваквим временима наше озбиљне националне угрожености и великих државних искушења значајна улога припада, не без разлога, управо Српској православној цркви, која има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа. (види: члан 11, Закон о црквама и верским заједницама, 2006). Уосталом, треба само призвати из сећања бројне историјске чињенице које показују да је баш ова црква у периодима српске повести у којима је долазило до губљења самосталности, пропасти државне организације, опасности од општедруштвене, психолошке и културне регресије, одиграла прворазредну улогу у националној интеграцији и очувању националне свести и идентитета. Она је могла бити на нивоу захтева времена, пре свега зато, што се изнутра оспособила за преношење и уграђивање највиших европских и светских цивилизацијских и културних тековина у српско народно ткиво. Многи угледни познаваоци српске историје сматрају,чак, да главна заслуга у томе што се српски народ уопште одржао на свом страдалном и сасвим неизвесном путу кроз историју, припада управо православљу и Српској православној цркви. (Рајко Веселиновић, Историја Српске православне цркве са народном историјом, Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 1966). Сходно томе и вели се да је православна вера била баш та која је српски народ штитила од очаја и безнађа у његовом дуговременом ропству, а чувала од малодушности и колебљивости у доба устанака и буна. (Из уредничког пера, Светосавље као основ друштвеног живота, Глас цркве, 3/1990). То се директно поткрепљује чињеницом што је свако српско скретање с православног пута, по правилу било неумитно праћено расколима, заблудама и несрећама, лутањима и свеколиким жртвама... Тачније, губљењем свог верског (православног) идентитета Срби су истовремено губили свој национални идентитет, потпуно прекинувши све нити које су их повезивале с јединственим српским народним стаблом. То потврђује, на неки начин, тзв. феномен конфесионалног конвертитства, иначе праћен читавим низом сложених психолошких и социолошких црта, припадајућих личности човека који прелази из једне у другу конфесионалну заједницу. А према речима истраживача Драгана Лакићевића, прелажењем из једне у другу веру личност, заправо, улази у празно поље између два у основи супротстављена света, напуштајући дубинску сферу обичајности и колективног памћења, назива и симбола, да би се усвојио потпуно нови културни круг предања, вредности и очекивања.(Драган Лакићевић, Патријархалност и феномен конвертитства, Антропологија и политика, Београд,2001.) НАРОДНА СВЕСТ
Према томе, показује се да православне идеје - прожимајући српску индивидуалну и колективну свест- великим делом суделују у конституисању народне свести, која чини моћно упориште Србима у одбрани своје аутентичности, самосвојности и идентитета. Тачније, тек православном вером био је створен онај духовни склоп који је омогућио израстање и развој српског националног бића, идентитета и самосвести. Јер, баш светосавље је - унутар византијске културе - изнедрило аутентичну културу са словенским и српским обележјима којом су Срби стекли часно место у хришћанској цивилизацији, остваривши своју пуну националну зрелост и право на постојање. На тај начин Српска православна црква се, заправо, уградила, у само ткиво националног идентитета Срба постајући његов нераскидиви део. Затим, примањем православља и стварањем нових културних и моралних модела долази до снижавања општег друштвеног нивоа агресивности. Један од првих значајних резултата христијанизације на психолошком плану, очитује се управо у опадању социјалног нивоа агресивности и сузбијању дуалистичког манихејства израженим непрекидним агресивним индивидуалним и колективним мишљењем и делањем... (Зоран Глушчевић, Православље и српска традиционална култура, зборник Човек и Црква у вртлогу кризе: шта нам нуди православље данас?, приредила Г. Живковић, Градина, 1993.). Мислимо да се и данас могу успешно активирати овакви православни потенцијали, што има посебно значење у етнички и конфесионално мешовитим срединама, али и у оним областима друштвеног живота које карактерише високи степен конфликтности потреба и интереса, а истовремени недостатак развијених државних механизама и средстава каналисања и превазилажења постојећег незадовољства и фрустрација. Овакво снижење нивоа социјалне агресије није ништа мање важно ни у етнички чистим срединама, с обзиром на чињеницу да самоидентификација људи као припадника одређене (етно) националне групе има поред осталог и снажан антагонизирајући потенцијал, који у неким специфичним ситуацијама може изродити познате вишеструко штетне трибалистичке учинке и садржаје, погубне пре свега по саму уско трибалистички оријентисану заједницу, а потом и све потенцијалне суседе и посреднике за неке више и нове цивилизацијске системе. ТРИБАЛИСТИЧКА СВЕСТ
Овакви и сада актуелни садржаји трибалистичке свести у нас могу се превазићи или макар ублажити настајањем и развојем нових врста друштвеног повезивања, које се стварају на основу заједничких потреба како појединаца тако и друштвених група, унапређујући боље разумевање међу припадницима различитих традиција, култура и региона. Наравно, трибалистички садржаји се на првом месту могу потискивати систематским развијањем код чланова (етничког) националног колективитета осећања припадности некој широј социјалној категорији, као што је то, на пример, државна заједница. Стога, држава има непосредну обавезу да пронађе и развије адекватне канале и механизме успостављања сталне комуникације између различитих националних и конфесионалних група, управо ради отварања њиховог истинског дијалога како постојећи нерешени проблеми не би трајније оптеретили њихове међусобне односе, отежавајући, па и потпуно блокирајући њихов нормалан заједнички живот. Међутим, све оно што би у овом домену могло из неких разлога остати изван домашаја или интересовања државних институција (што је управо случај данас на територији Косова и Метохије), може представљати значајно поље верског и црквеног ангажмана. Управо у овом домену, верујемо, Српска православна црква може данас одиграти прворазредну улогу, поред осталог и зато, што је и историјски гледано, представљала чувара друштвеног морала и представника општих интереса свога народа.
Отуда, она може и данас с пуним правом претендовати на његово духовно, културно и цивилизацијско заступништво. Јер, православље својим позивом на јединство утемељено на заједничкој духовној припадности свих људи Богу као своме Оцу, у ствари, инсистира на превазилажењу постојећих и потенцијалних подељености и супротности на свим друштвеним нивоима стварањем католичанског заједништва. Овакво заједништво - саздано на истини, правди, љубави и слободи - ни на који начин није усмерено против слободе личности, нити пак католичанска свест припада неком одређеном народу. Таква заједница се заснива на заједничким осећањима својих чланова о дубокој узајамној припадности, а не подударности било каквих њихових интереса. Отуда, њена темељна одлика и јесте саборност као суштински нови калитет живота којим се на неки начин надилази чак свако демократски организовано друштво, коме су својствени управо различитост и супротстављеност интереса његових чланова, чије се штетне последице покушавају примирити прокламовањем једнакости свих људи на законском плану. Јасно, одлучујућа улога у развоју и унапређењу данас тако потребног осећања и духа српског свејединства припада Српској православној цркви, која ће због тога сносити велику одговорност пред нашим будућим генерацијама. Милован Данојлић
Косовски незаборав - трка за векове Косово је данас најчуднија држава на свету. У тој држави живи народ који се отцепио од Србије, а држава му се зове по српском имену једне птице (турдус мерула). Није хришћанске вере а окружен је хиљадама православних манастира, цркава и црквишта. Не боји се проклетства које му таква баштина може донети. Има покровитеље удаљене на десетине хиљада километара који о њему не знају ништа, док су његови писци и песници, све донедавно, највише били превођени у Београду. Добио је независну државу која то јесте и није, пошто је надгледана и трајаће док се код Гњилана буде налазила база „Бондстил“. На западу је познат по трговцима белим робљем и дрогом, док су најлепше странице о његовим врлинама написали српски писци и етнолози, од Миљанова до Цвијића. Не бих волео да сам у положају припадника таквог народа. Лепше је и часније и у овом часу бити Србин. Губитницима је остало више наде него добитницима. Историја је маратонска трка која се трчи вековима. |
