Могли бисмо рећи да је 24. март 1999. г. постао преломни датум у новијој историји - и то због отвореног војног уплитања антихришћанских сила демократског „новог светског поретка“ у унутрашње послове једне суверене земље - православне Србије, која никога није напала, него је само бранила своју територијалну целовитост од терористичке сепаратистичке армије (која је, поред тога, повезана и са наркомафијом).
НАТО се није зауставио на разбијању Југославије 1992. г, када су Србији наметнуте незаконите и понижавајуће границе, на наоружавању српских непријатеља и бомбардовању Срба прогнаних из Босне и Хрватске током 1994-1995. године. После свега тога, Америка је стала на страну албанске терористичке „Ослободилачке војске Косова“ и ради ње затражила још један „комад меса“ из тела српског народа. Овога пута, међутим, тај „комад“ било је само њено срце - Косово, најстарије средиште српске државе, са мноштвом православних светиња. КОСОВСКИ БОЈ
Године 1389. Срби су на Косову пољу начинили духовни избор који је одредио васцелу њихову историју и национални карактер: српски ратници, на челу са кнезом Лазаром, радије су изабрали да изгину у неравноправном боју са Турцима, бранећи православну државност, него да добровољно капитулирају и тиме сачувају своје животе. Овај војни пораз Србије, који се претворио у почетак многовековног турског јарма, ушао је у њену историју као духовни подвиг и национални идеал истрајности.
Вековима после тога, Срби су маштали да од Турака ослободе и врате свету косовску земљу, у чему су и успели 1912. године; због свега тога, српски народ није могао да је потезом пера преда новим, иноверним освајачима. То би за њега значило духовно самоубиство, и он је поново одабрао противљење.
Био је то разлог што је 24. марта 1999. г. 19 земаља, чланица НАТО-а (уз садејство његових нових чланова: Пољске, Чешке, Мађарске, а такође и православних Бугарске и Румуније, тада још само кандидата за НАТО и Европску унију), нарушавајући Повељу ОУН и читав низ међународних конвенција, као и споразума о стварању самог НАТО-а (који је предвидео усаглашеност са циљевима ОУН и ограничио сферу својих дејстава само на територију земаља-чланица) - започело унапред припремљену, концентрисану агресију против српског народа на читавој његовој територији. При том је НАТО све то назвао „спречавањем хуманитарне катастрофе“ косовских Албанаца које угрожавају Срби.
Само наиван човек може да поверује да су САД и њихови савезници толико бринули о „правима угњетених Албанаца“ да су због њих, у том рату против Срба (а према подацима Финанциал Тимес-а), свакодневно трошили 1,1 милијарду долара. Гажење права Палестинаца, Кипрана или Курда у Турској Америку никада није интересовало, као ни права њених сопствених Индијанаца. Зашто су САД и земље НАТО-а пристале на те колосалне трошкове управо на Балкану?
Постоји мноштво доказа да су САД и Турска током 90-тих година уложиле огромне напоре у стварање „Ослободилачке војске Косова“, преносећи јој оружје из Албаније, затварајући очи пред њеним самофинансирањем посредством наркобизниса и свесрдно подстичући Албанце на конфликт са Београдом. То је захтевало ширење НАТО-а ка Истоку, према границама Русије, а што су САД наметнуле Европи: само је „прекрајање“ Југославије у том случају обезбеђивало поуздану позадину: из тог разлога, никакви „преговори“ Срба са сепаратистима нису могли да доведу до мира и послужили су само као аргумент за „непопустљивост“ Срба.
Од почетка се ћутало и о главном безакоњу: све садашње „независне државе“ на територији бивше Југославије настале су самопроглашењем, уз нарушавање тада важећег устава и међународних норми, без законом прописане процедуре плебисцита и без учешћа воље свих група становништва. И поред тога, Запад и ОУН су одмах признали њихову независност - иако она није одговарала међународним критеријумима за такво признање (легитимност власти, њена контрола над читавом територијом, одсуство спорних граница са суседима, итд). Тиме су западне земље нарушиле и принцип непроменљивости државних граница, проглашен још Хелсиншким споразумом из 1975. године.
Прећутало се и о томе да су границе међу југословенским републикама биле произвољно установљене, у време Тита, и са антисрпским циљевима. Приликом поделе Југославије, показало се да су оне крајње непогодне, будући да су расецале тело највећег народа - српског. Западни политичари су то морали да разумеју, али су инсистирали на свом плану, упркос вољи српског становништва.
Да би забашуриле оваква нарушавања историјске правде и законитости, замљама Запада је била потребна демонизација Срба као „агресора“ на њиховој сопственој земљи. И сада круже видео-записи убијених „мирних Албанаца“ - без икаквих доказа о томе ко их је, када и зашто убио, да су то Албанци и да су мирни... За геноцид је оптужен српски народ, који је још од 1992. г. био изложен очигледном геноциду. А лаж, ради оправдања рата, захтева продужетак рата ради оправдања лажи... СВЕТСКА ЗАКУЛИСА
Светска закулиса је активно подстицала како рушење историјске Русије од стране бољшевика, тако и угњетавање православних Срба од стране Титових комуниста (то најбоље илуструје западна издаја генерала-антикомунисте Д. Михајловића у корист комунисте Тита, пред крај другог светског рата). После пада комунизма, који је одумирао и који су наши народи одбацили, Запад је себи поставио нови циљ - да не допусти наш национални препород, па самим тим и да не допусти постојање снажне Србије на Балкану, историјског савезника Русије. При том су САД, које су свагда подржавале Израел у његовом сукобу са муслиманским светом, у бившој Југославији добиле повољну прилику да се рехабилитују у очима муслимана, подржавши их против православних.
Ми, Руси, не би требало да сумњамо да ће се у очекиваном „судару цивилизација“ (о којем у својим радовима говоре тако истакнути креатори америчке спољне политике као што су З. Бжежински и С. Хантингтон, прим. прев.) САД потрудити да истинску границу поставе тако да читав свет уједине против православне Русије. Полазећи од тога као од необориве чињенице, Русија је одавно требало да. почне да тражи своје савезнике, како у циљу спречавања рата „цивилизација“, тако и ради противљења „новом светском поретку“. Рат у бившој Југославији најнепосредније је повезан и са руским народом. У том „цивилизацијском рату“, Србија је постала први ешалон наше заједничке одбране... Ако, дакле, руски руководећи слој изведе потребне закључке о мерама наше националне безбедности, онда самораскринкавање САД у Југославији и Србији може да означи не само крах „старог“ светског поретка на основу ОУН (на чију повељу НАТО више не обраћа пажњу), него и почетак нове заједнице народа који не желе да се потчине „новом светском поретку“. |
