Живот и дело Светог Јована Златоустог

Поменимо, најпре, његово место порекла. Свети Јован Златоусти је најбољи изданак антиохијске богословске школе. Рођен је крајем прве половине четвртога века, не зна се тачно које године у Антиохији. Из побожне је породице, и био је највероватније Сиријац. У Антиохији, иако сиријској престоници, говорио се грчки, јер је она била центар јелинске културе и јелинско-хришћанске културе и образовања у оно време и дуго времена пре тога. Свети Јован Златоусти је имао свог великог претходника, такође Антиохијца, чијим је стопама ишао - Светога Игњатија Богоносца. После Светог Јована Златоустога, ова антиохијска школа, пошто је достигла свој врхунац, потпуно је променила своју судбину, и више није давала тако плодне писце и богослове. Слично се догађало и са другим богословским школама, као што је, рецимо, александријска, и она је остварила, у одређеном времену, свој врхунац, и више није постојала као таква. Такође, и богословска школа у Картагини, после давања Блаженог Августина, она више није била онаква, али су све оне оправдале своје постојање. Дакле, Свети Јован Златоусти, који је најбољи изданак антиохијске богословске школе, и који, како ја кажем, а и други ће се сложити, сигурно у себи тумачи целокупно хришћанство, јесте личност четвртога века. Свети Јован Златоусти је најпре пошао монашким путем. Међутим - ја говорим само оно што је карактеристично за њега - није остао у пустињи. Огромна љубав према Христу и према ближњима извела га је из пустиње. Он је желео, како сам каже, да покаже у самом свету, а не само у пустињи, силу Јеванђеља. Његов животни задатак је постао, одмах с почетка, да проповеда људима Царство Небеско и да се труди да се Царство Небеско, већ сада, заснива, успоставља на земљи, на основу јеванђелског учења и јеванђелског рада пастира Православне Цркве. Карактеристично је за Светога Златоуста његово пастирско деловање још у функцији свештеника у Антиохији. Делује он у веома тешко време, као што су сва времена за Цркву тешка. Укључио се у живот народа у сваком погледу. Када је византијски цар, а почетак је Византије, из Цариграда, наложио таксе за сиријску област народ се побунио. Улога Светог Јована Златоустога је била да одржава мир у народу и да га охрабри, јер, због побуне народа претило је да се цар разгневи и да казни целу антиохијску област. Већ и пастир.

ПРОПОВЕДИ

Проповеди Светога Јована Златоуста биле су тако силне, да се већ у његовим младим годинама, сматрало да већих проповедника није било. Цариград, који је тек израњао као велики центар, не само царске моћи, него и просвете и велики црквени центар, желео је да има све најбоље у себи. Све најбоље и од Цркве. Онда су због тога настојали да Светог Јована Златоустог просто увуку у Цариград, да он буде цариградски епископ. И тако се и догодило. Први царски министар одлучио је да доведе Светог Јована у Цариград и то је било 397.г., а 398.г. Златоусти је био хиротонисан за епископа Цариграда. Није био дуго епископ у Цариграду. Невероватно, - таква личност, која је и дан данас, после апостола, прва личност у Цркви, за веома кратко време, написао је највише и учинио је највише на ширењу речи Божије и успостављању Цркве Христове, односно, успостављању Царства небескога на земљи. Свети Јован је ступио у велике тешкоће зато што је био максималиста у својим хришћанским погледима и стремљењима. Наишао је на велики отпор у престоници. У сваком погледу наишао је на отпор, и усамом свештенству постојао је отпор, јер његов претходник није био тако ватрени проповедник речи Божије као он, па није успео да добро држи црквену дисциплину. Свети Јован Златоусти почео је да успоставља ред у Цркви, и у свештенству, у монаштву, али је такође за своју обавезу сматрао спасавање царскога пара, цара Аркадија и његове супруге царице Евдоксије и целог дворског племства и дворских службеника. Проповедати некоме да живи потпуно хришћански, да не живи двоструко, него потпуно јеванђелски, изазивало је отпор, и отпор је био веома тежак. Они који нису могли да живе јеванђелски живот и позив настојали су да уклоне Светог Јована Златоустога. Ја рекох да ћу тумачити његов лик. Ево, он већ сада почиње да наликује на Господа Исуса Христа. Они који нису Христа могли да слушају настојали су да га уклоне. Можда је довољно само да се подсетимо само оног догађаја када је Спаситељ исцелио оне бесомучне. Онда су људи, уместо да се диве чуду које је Христос учинио и да му захвале, молили Га да изиђе из њиховог краја, јер им је учинио штету, јер су свиње у које је истерао нечисте духове угинуле.

Највећи проповедник добио је непријатеље и у другим црквеним центрима. Свети Јован Златоусти хтео је да уведе ред, не само у Цариграду, него у целој Цркви Христовој, у целој Азији, на истоку, у Александрији. Неке монахе који су били протерани, он је примао милостивог срца, отворено и није дозвољавао да се неправедно прогони било ко. Чак је позвао у Константинопољ александријског епископа Теофила, оног истог који је њега хиротонисао у Цариграду 398.г., да поразговара са њим, не на суд, него да разјасне неке догађаје везане за њега и Александрију и ништа више од тога. Теофило је дошао у Цариград, и тада видимо велику разлику међу ондашњим предстојницима Цркава. Теофило је био човек попут многих које можемо често срести, углавном концентрисан на добре међуљудске односе, што је наравно добро, али он се више ослањао, не на јеванђелску тактику и дипломатију, него на световну. Дошавши у Цариград он је био покренут лошим намерама. Видео је да Свети Јован Златоуст не стоји баш добро код цара и царице, код представника двора, ни код својих свештеника и монаха. И уместо разговора са Светим Јованом Златоустом, он се потрудио да против њега подстакне све оно негативно у престоници, и у томе је успео. Особито је царски пар пристао на сарадњу са Теофилом. Теофило је окупио један велики сабор, дакле он узурпатор у престоници, окупио је сабор у једној палати која се звала Палата под храстом 403. године. Тај сабор је незаконито свргнуо Светог Јована Златоустог на основу оптужби, углавном двојице Златоустових свештених лица, од којих је један био ђакон.

КЛЕВЕТЕ

Двадесет девет клевета су подигли против њега, - опет видимо да он наликује на Господа Исуса Христа. Светог Јована Златоустог су, без икаква разлога, осудили и он је морао да напусти Цариград. Сав народ је био за њега. И овде се поново догађа оно што је било у Јеванђељу. Народ је препознао Христа у оно време, чак су се јеврејски прваци бунили и говорили: ко од нас фарисеја и представника народа верова у њега, него овај проклети народ који не разуме Писмо. Међутим, народ је добро знао. Није то био било који народ у Цариграду, био је то Божији народ. Свети Јован Златоусти је имао подршку оних најбољих. Није морао да иде из Цариграда јер су га бранили, међутим ради очувања реда у самој престоници, сам Свети Јован Златоусти повлачи се и иде у изгнанство, куда су га они упутили, у Витинију. Међутим, врло важно је поменути, Теофило је искористио прилику и сад он, све што је Свети Јован Златоуст учинио у својој Цркви нарушава. Оне којима је он давао епитимију, Теофило рехабилитује и даје им почасна места! Али Господ није оставио свога представника на земљи Светога Јована самога - земља се затресла страховито. Сви су схватили да је то негодовање Божијег промисла. Светог Јована су молбом вратили; цар га је молио, царица га је молила да се врати; вратио се. Међутим, Свети Јован Златоусти ни тада није хтео да користи политику у свом односу према цару и царици и према великашима. Давао је свакоме јеванђелски суд, и то отворено. Нису његови непријатељи мировали, иако је народ њега волео. На Божић те исте године 403., Божић у децембру, царски пар није дошао у Цркву, а идуће године, већ на Васкрс 404. Светом Јовану Златоустом је забрањено да служи Пасхалну Литургију, па је служио на отвореном простору и сав народ с њим.

Читајући страдања руске Цркве у време ропства атеистичког, сусрећемо сличне примере. Рецимо отац Димитрије Дудко, он, дошавши у храм на Васкрс, доживео је сличну судбину. Представници власти нису му дали одежде да служи. Слично овоме се догађало. Свети Јован Златоусти бива ухапшен те 404. године и полази на своје друго, најтеже прогонство. Упутио се ка Јерменији. Ја бих овде подсетио да је та област, ка Црном мору, била, уопште кроз историју, место где су слани у прогонство велики људи. Подсећамо, тамо је много касније, наш омиљени Љермонтов био протеран. Тамо су ишли честити људи Руси, које режим није волео, да ратују, да се тако искористи њихов живот и да заврше тамо свој живот. Тамо је пошао Свети Јован Златоусти, тамо ће касније поћи, после њега, други велики богослов и сведок Христов - Свети Максим Исповедник. Две године је Златоусти провео у прогонству. Да имамо више времена, навео бих врло важне детаље. Он је био болестан, физички слаб и изнемогао. Желудачне болести је имао. Више су га војници носили него што је ишао пешице. Када је дошао у Кесарију Василијеву, тамошњи епископ, који је иначе раније био обожавалац Светог Јована Златоустог, само због тога што је цео град са градоначелником изишао у сусрет Светом Златоусту да узме благослов од њега, само због тога, наредио је одмах, после првог дана, да Светог Златоуста морају истерати из града, да ту њему нема задржавања. Златоусти је умро идући на последње своје прогонство. Али и у смрти својој он је био славан, јер су му многи долазили, а његова популарност је сметала онима који га нису волели. Умро је у месту Команима на Крстовдан, 14. септембра године 407, дакле пре 1600 година.

НАЈПЛОДНИЈИ ПИСАЦ

Ово је кратко о његовом животу, а дозволите ми да кажем да је он најплоднији писац Цркве на истоку. Мало је његових систематски написаних дела, углавном је беседио, и његов данашњи богословско-књижевни опус углавном садржи његове беседе, које су други записивали, а он их је, оне које је успео, касније редиговао. Ја бих поменуо само нека од његових дела која сте вероватно сви читали. То су: Шест књига о свештенству, О девствености, па протумачио је цело Свето Писмо, а особито су важна тумачења на Књигу о постању, Пророка Исаију, Јеванђеље од Матеја и Јеванђеље од Јована. Особито бих истакао његова писма која је писао у прогонству. Ја већ рекох да није много провео на епископској катедри, али најплоднији део његовог књижевно-богословског рада је био управо онај проведен у изнанству. Промисао Божији даје извесним људима да протумаче извесне теме које други не могу протумачити. Теме јеванђелске, теме хришћанског живота, хришћанског искуства. Бог одабере људе који могу такве теме да тумаче, то не може свако. Неке теме се искуствено морају тумачити и без поседовања искуства не може ум да их протумачи. Тако је Свети Јован Златоусти, изгледа добио да протумачи тему радости у страдању, радости у Христу. Пишући из прогонства, не брине се о себи, он теши оне које је оставио иза себе и по њему, не може се живети без радости. Многи људи без радости, чак одузимају себи живот. Неко ће рећи, шта је са оним који страда, откуда ће наћи радост? Не произилазе све радости из задовољства и из земаљских ствари. Те радости које су из земаљских ствари, које имају земаљску основу су трошне и несигурне, а засноване на греху, штавише оне још више горчине производе. Радост наша и све наше јесте од Господа Исуса Христа. Све што имамо, имамо од Њега. Нико није протумачио тако добро Христову беседу на гори као Свети Јован Златоусти. Он је и раније тумачио Јеванђеље по Матеју, укључујући и беседу на гори и блаженства, науку о блаженству, али никад то није протумачио тако добро као тада када је био у прогонству. Од саме врлине, говори Свети Јован Златоусти, у којој је сам Господ Бог, долази човеку радост, благодатна радост. Постоје и друге његове теме, које нико није тумачио тако добро као он. Тема заједнице, заједнице Божије, заједнице светих. Заједница светих заснива се у Евхаристији. Ту постајемо једно са Господом, у заједништву са Оцем, Сином и Духом Светим и та се заједница шири са свима који су у Господу. Зато је Свети Јован Златоусти на прво место стављао љубав, а љубав ће онемогућити свако поседовање на штету других. Свети Јован Златоусти није против поседовања материјалних добара, али је против њихове злоупотребе и против тога да се материјална добра одузимају од других. Он каже: Не може неко бити богат, ако су други сиромашни.

Неисцрпно је море, непрегледно и предубоко, мудрости Светога Јована Златоустога у ономе што је написао и ономе што је он доживео. Многи су се после угледали на њега, многи су га читали. Најпознатији оци који су се на њега угледали, и свој лик извајали по узору на његов, јесу и највећи Светитељи Цркве - Свети Фотије Цариградски и Свети Григорије Палама. Созерцавајући лик Светога Јована Златоустога, а то нећемо све учинити овде, него ћемо то продужити касније, могу само да пожелим да и ова школа и ово место буде једна ливница ликова по узору на Светог Јована Златоустога. Хвала што сте слушали.