Првог фебруарског дана, а јутро беше Божјом вољом осунчано и ведро попут дечијег осмејка, у Убу се укрстише путеви богомољаца из свих крајева Србије. Још о Митровдану прошле године у Осечини на првом Сабору Православне Народне Хришћанске Заједнице (ПНХЗ) беше договорено да Убљани на дан Светог Макарија Великог угосте ове истинске боготражитеље.
Сви којима је знано вишедеценијско духовно прегалаштво проте Митра Миловановића - а баш се он латио захтевног посла - очекивали су беспрекорну организацију. Међутим, оно што је пошло за руком свештенству и верном народу вароши у срцу Тамнаве, надмашило је и најсмелија предвиђања.
Почело је како и приличи: дочеком Епископа ваљевског господина Милутина и Светом Литургијом у цркви брвнари, посвећеној Светом Макарију Египатском. У беседи, видевши радосна лица верујућих, Владика Милутин подсетио је на речи оца Тадеја Витовничког по којима свака литургија представља атомску бомбу бачену у пакао. После Литије у порти храма Вазнесења Господњег уследило је освећење велелепног звоника.
Озарење је било погледати вернике, дечицу нарочито. Петак пре подне, радни дан, а порта испуњена попут нара. Многи су устали сатима пре сванућа и кренули из својих градова и села да не би одоцнили. Иако им се умор не примећује (одагнала га благост којом душу хришћанску испуњава богослужење), Убљани знају шта је ред и како браћу и сестре угостити ваља. Следи трпеза и предах пред Литију улицама града и саборовање у Дому културе.
Програм богат, згуснут и садржајан, али и не пренатрпан. Сећања и списи оновремени кажу да је и у доба Светог Владике Николаја - који је и установио темељне принципе богомољачке заједнице - суштина сабора била иста. Уосталом, о томе сведоче сачуване фотографије, које се на сцени иза беседника и извођача смењују не реметећи ток саборовања. После домаћинске поздравне речи проте Митра, Други сабор благословио је и отворио Епископ Милутин. Затим се у савршеном сазвучју испреплићу дечији хорови, умни беседници и драмски уметници који оживљавају светоотачке речи. Без даха и трептаја сви присутни слушају Јању Тодоровић, православног публицисту и мисионара, која говори о вери нашој у искушењима данашњице. Нема нам спаса, поручује сестра Јања, не будемо ли ревновали за отачким предањима. Јер, само тако можемо бити достојни пута једног Јована Богослова и разобличити лажне пророке, магове и чаробњаке којима и наше време, нажалост, не оскудева. 
А где је хришћанство и где су хришћани данас, запитао се Николај, протосинђел црноречки, наводећи светле примере охристовљених породица које живим примером сведоче о љубави Свемоћног.
Говорили су многи и ничије речи у ветар не одоше. Чини се посебно упечатљиви беху господин Симић, члан братства и градоначелник Осечине, брат Сандић из убске парохије... Заиста је тешко и не треба, у суштини, ништа издвајати. Даће Бог па ће ова убска, златовезом изаткана карика, ојачати ланац будућих богомољачких Сабора.
У недоглед и у славу Бога! |
