Слободан с Богом

За репрезентацију Југославије, где је наследио прослављеног Владимира Беару, бранио је 50 пута. Годинама је ужа одбрана наше репрезентације била непромењена: Шошкић, Дурковић, Јусуфи...
Највеће признање доживео је када је позван у „тим света“ на утакмицу Енглеска-“остатак света“, која се играла на Вемблију 1965. Тада се сврстао у малобројну групу фудбалских величина, највећих асова тог времена. „Били су то незаборавни тренуци“, прича Шошкић данас, „око мене су били чувени играчи Европе и Латинске Америке. Више сам их знао из новина и са телевизије, него што сам против њих играо. Славне звезде су били врло једноставни момци. Што је већи фудбалер, скромнији је и природнији.“ Бранио је за „Келн“, где је доживљавао овације публике. Ломио је ногу два пута и одлучио да је време да скине голманске рукавице. Тренерску каријеру почиње у ОФК Београд, после одлази у Кикинду, враћа се у Партизан да буде један од помоћних тренера, маштајући да ће постати први тренер Партизана, али му се та жеља није испунила. Кад се помене то да се голманима као тренерима не верује, боли га. Његови ученици су многи познати чувари мреже попут Омеровића, Стојића, Залада, а пут га је даље одвео у Америку, где је 15 година радио као члан стручног штаба националног тима, задужен за голмане. Са Американцима је 2006. године већ четврти пут био на светском првенству, а ако рачунамо његов наступ 1962. у Чилеу, када је бранио мрежу некадашње Југославије, имамо невероватну бројку од пет Мондијала на којима је био активни учесник.

„Знам да је многе изненадила моја одлука да дођем у Србију одмах након што сам постао амерички држављанин, да оставим моја два златна сина, моје пријатеље, лагодан живот и много тога лепог. Признајем да ми све то недостаје. Али, у овим годинама мог живота више него икада ме вуче вера у Бога, српски понос, инат, а поврх тога жеља да сазнам истину о страдању српског народа и да будем са својим народом када му је најтеже“, прича Шошкић.

- Намештене утакмице, фудбалске афере, корупције функционера и играча, потресају фудбалске велесиле, тако да је и ФИФА забринута. Како коментаришете хапшења Звездиног стручног штаба због спорних трансфера играча у иностранство?

- Шокиран сам начином и редоследом са којим је почела борба са „мафијом“ у Србији! Нису то убице и разбојници, ти људи имају име и презиме! Требало је много мирније и одговорније проценити одговорност великана нашег спорта, који су прославили ову земљу и свој народ. Не браним никога, срамно је ово што се десило. Нама се свет смеје. Ударили су по Џаји који је одржао клуб и улагао у њега када је држава дигла руке. Проблем датира одавно, а своди се на питање: како и од чега су клубови живели у време санкција? Како су тада клубови преживљавали? Док год је света и спорта, биће афера, и то није страно италијанској, енглеској или немачкој спортској јавности. Али, овим људима није доказана кривица, а похапшени су као највећи криминалци. Тешко ми је да говорим о томе, ја на то гледам другачије од осталих, јер знам да држава није имала пара, а клубови су живели и радили. Могли су, да су заиста криви, да покупе паре, оду у иностранство и живе као грофови. Али нису, већ су улагали у помоћне терене, игралишта - ту су паре! Зашто је то сада искрсло? Они прави, који су покрали милионе и милијарде, а прозвани су толико пута, живе као заштићена врста. Грозим се када прочитам - овај украо, онај купио вилу, трећи купио руднике, шећеране и цементаре за евро, четврти наслагао милијарде на рачунима... и ником ништа! Њих очекујем да хапсе.

- Фијаско наше репрезентације још нисмо заборавили. Каква је ситуација данас у нашем фудбалу?

- Ја нисам делио еуфорију српске јавности која је гајила велика очекивања. Доживели смо ону бруку против Аргентине, а све остало је било у оквирима реалности. Сматрам да су највећи кривци на неуспех наши играчи, који су се понашали као пијани милионери. Кривицу сноси и Фудбалски савез, али и људи који воде државу. Ништа није учињено да ова екипа бар мало личи на репрезентацију једне земље и да се у њу унесе доза позитивног национализма које су имале све остале екипе. Потребно је детаљно очистити све што не ваља. Публика одавно не долази на стадионе, првенство је неатрактивно и са доста нерегуларности, млади играчи се продају чим мало стасају. Брза продаја играча је рак-рана нашег фудбала, то расипање квалитета ниједна фудбалска сила не може да издржи, а камоли Србија. Без играча и пара нема рада, а без спортског рада нема фудбалског живота. Најпопуларнији спорт нам једва преживљава. Онај ко одлучи да исправи све то, мора приступити са много одлучности, рада и дисциплине. Ја, нажалост, нисам велики оптимиста када је будућност нашег фудбала у питању.

- Колико странци помажу нашим клубовима?

- Мислим да би било најбоље да се број ограничи на тројицу максимум. За те исте паре које су Партизан и Звезда дали за странце, могли су да задрже Смиљанића и Жигића, а њих људи више воле да гледају него странце. Гомилање странаца, а прерано пуштање својих талената, донело је велику кризу у немачком фудбалу, а сигуран сам да ће се то десити и Енглезима. Поготово када публика почне да окреће леђа екипама, пошто су свима дражи домаћи играчи, него странци који дођу, узму паре и оду.

ВОЛИМ СВОЈ НАРОД

- Нема Вас у Партизану, зашто?

- Сада сам обичан навијач, нема ме нигде. За Партизан ме веже љубав, Партизан је мој клуб. Нема ме ни у нашем фудбалу, долазе млади, што је нормално. Чини ми се да челни људи у клубовима избегавају да поред себе имају ауторитете које поштују љубитељи фудбала. Радо ме приме, радо ме виде, потапшу по рамену - од тапшања сам добио реуму - и ништа више.

Лутао сам по свету, али сам се увек враћао, никад нисам отишао одавде. Ово је моја земља. Могао сам да останем у Америци и Немачкој, имао сам прилике да се обогатим, био сам цењен уз то, али сам увек остао усправан, увек сам остао дете које је дошло са Косова у Београд и отишло у свет, у велике градове који ме нису променили у понашању и схватању морала и поштења. И данас сам такав и такав ћу умрети.

нНајдража утакмица?

- У Сплиту 1980. године, био сам тренер репрезентације Србије која је освојила КУП „Братства и јединства“ против Хрватске, пред растурање оне наше земље. Пуно играча је отказало, играла је Б репрезентација, док су Хрвати јурили своје играче по иностранству. Потукли смо их тријумфално, са 3:2!

- Шта за Вас значи бити патриота?

- То је љубав која је јача од љубави према животу. Избор цара Лазара за небеско царство - то је патриотизам. Нисам ратоборан, али тражим поштовање према мојој земљи и мом народу. Призори српских кућа које горе, избегличке колоне и кампови, лешеви убијених Срба испред кућних прагова, силоване жене, пребијени старци, младићи и деца, срушени православни манастири и цркве, прекопани гробови, деца ограђена бодљикавом жицом, окупаторском војском и бункерима - сва ова зверства ће српски народ опростити, јер је то хришћанско начело. Јер их тако православна вера и црква кроз векове васпитавају, али неће заборавити. Патриотизам је реаговати и помоћи. Живео сам у Америци и видео да народ осуђује насиље и рат у Ираку, али када је критично, онда сви стану иза војске - то је патриотизам. Химну, заставу и грб сви поштују, без обзира ко је на власти.

Ми нестајемо, понижени, потлачени, исмејани, преплашени, клечимо... Морамо да се подигнемо, да се обожимо, умножимо и да се прекрстимо - то је наш спас.

- Недавно сте били на Косову и Метохији, и видели да преостали Срби живе затворени по логорима и казаматима као сужњи, без струје и воде. само зато што су Срби. Може ли појединац да допринесе стварању објективне слике у свету о кршењу људских права у Србији?

- Њихове изјаве, да на Косову и Метохији Срби живе слободно, више су него лицемерне и срамоте демократску Србију и Америку. Те изјаве звецкају оружјем. После оваквих срамних изјава, после увреда целог српског народа, очекивана је реакција државног врха. Али, наши манекени и статисти ћуте, од страха су занемели, јер они и када разговарају са овим моћницима, чине то клечећи. Над Србима је извршен геноцид, од два и по милиона Срба који су годинама и вековима живели на Косову и у Хрватској, данас тамо живи само неколико десетина хиљада Срба. О томе сам писао, сведочио и увек ћу то радити.
Питао сам: зашто је у демократским земљама, а посебно у Америци, приватна својина законом загарантована као светиња, а светски моћници бахато, насиљем свог прљавог оружја, руше међународно право, газе Повељу Уједињених Нација и Савета Безбедности и великодушно поклањају Албанцима српску земљу? Албанци воде дуго прљаву кампању у свету да су они обесправљени, буне се - а то се на Западу цени. А Србија и њени политичари ћуте. И нормално је да кажу: „Срби се плаше, лако ћемо са њима!“. И зато нам отимају. Косово и Метохија су најскупља српска реч, али у овом тренутку најјефтинија. Косово је душа Србинова, његова клетва и молитва, његова част и обавеза, за коју се мре ако треба. Ја сам пуно путовао и, морам рећи, мени је овде најлепше, ово је моја земља.

МОЛИМ СЕ СТАЛНО

- Откуда у Вама толика љубав и чежња за светом Српском земљом?

- Одрастао сам у Пећкој Патријаршији и одатле понео понос, веру и љубав. Мој живот је био тежак и трновит, ишао кроз њега са вером у Бога и побеђивао све муке које су ме задесиле. Кад су најбољи лекари говорили да ћу умрети, да ми нема спаса - ја сам Божјом милошћу постизао највећу славу и враћао се. Никада нисам припадао ниједној партији. Када су хтели да ме приме, захвалио сам се пред 525 питомаца у школи у Задру и рекао: „Хвала Вам, али ја ћу вама да уштедим време. Да ме не бисте после избацивали што идем у Цркву и верујем у Бога, ја нећу да уђем у Партију“.

Пред сваку утакмицу ја сам изговарао „Оче наш“ пре него што судија да знак. Дођем до пенала, станем мирно, очитам молитву, вратим се мало уназад. Питају ме „Шта радиш то?“ Кажем: „Молим се Богу!“ Нико није могао да ми забрани. Ја сам постао слободан с Богом. Молим се стално. Кад сам болестан или када осећам муке, помолим се и осетим олакшање. Не молим се само за себе, молим се за све - за фамилију, пријатеље, другове, убице... све којима је потребна Божја помоћ. После сваке молитве ја сам другачији, заспем мирно.

Ми смо се одрекли Бога, одрекли смо се Цркве и сада лако можемо да се одрекнемо и Косова и Метохије. Нисмо случајно дошли у ову ситуацију.

- Како је изгледао Ваш повратак на огњиште са кога сте отишли пре 62 године?

- Морао сам да бежим из куће 1941. године. Шиптари су избацили из куће моју мајку и нас четворо деце, убацили унутра жито, кокош, свињу и мог омиљеног шарпланинца и запалили пред нашим очима. То сам запамтио и данас се сећам јаука пса кога сам волео. Кренули смо тамо где је најсигурније, у Цркву. Ту смо се сместили са 80 српских фамилија које су избегле и остали смо у Пећкој Патријаршији четири године. Свако јутро мајка ме је из барака водила на богослужење. Помогла ми је да се задојим вером и поштењем. Ту ми је умро и сахрањен брат, јер Шиптари нису дозвољавали да идемо лекару. Отац је саградио кућу на истом месту. Кренули смо из Пећке Патријаршије да се уселимо и затекли је запаљену. Нисмо имали куд више, морали смо да се селимо. Понео сам ту љубав и чежњу са собом. Оставио сам Пећку Патријаршију окружену бодљикавом жицом и бункерима. Летос сам, после 62 године отишао да тамо умрем. На граници ми окупаторски војник тражи пасош и пита „Господине, идете ли на викенд?“ „Идем кући“, кажем, „тамо је моја кућа, два пута грађена и оба пута од Арнаута спаљена“. Види се по изразу његовог лица да му је непријатно што се у нашој земљи нашао као окупатор. Затекао сам Пећку Патријаршију опкољену жицом, бункерима и борним колима, само су сада Италијани били чувари. Историја се понавља, понавља се злочин и геноцид над мојим народом. Игуманија Февронија ми је показала моју собу у конаку - све скромно, а за мене лепше од најлуксузнијег хотела у коме сам живео у Америци!

Долазим у манастир Зочиште. Прилази ми немачки војник, каже: „Мени је отац причао о Вама, играли сте у Немачкој“. Настављамо причу о Бундес лиги и фудбалу. Моје богатство су моја вера, мој народ и моја земља, све друго је ништавно.

- Јесте ли за 20 година успели да Американцима бар мало приближите традицију своје земље?

- Почетак светског првенства, 1994 година, долазим на утакмицу у Детроит. Читав Холивуд је ту, конгресмени, медији, градоначелник - држе говоре. Бора Милутиновић је тада водио репрезентацију Америке, видим га у паници јер су играчи нервозни и несигурни. Како да помогнем? Кажем мојој жени: „Умеси српску славску погачу, да има и крст и оцила, а изнад крста напиши ГО УСА“. Донела је са синовима Марком и Миљаном. Позовем капитена тима америчке репрезентације и дам му погачу, а ја се обратим играчима „Сутра нас чека спортски рат са Швајцарском! Нико неће погинути, морамо да победимо! Мој српски народ се пред велике бојеве окупљао на попришту око погаче и соли. Приђите један по један, одломите парче и замочите у со, прекрстите се како се крстите и то поједите“. И 30 Американаца су то учинили и са мном се изљубили. Добили су самоувереност, вратила се веселост и осмех, причали су другачије. Било је 1:1, добро смо прошли. На том првенству смо постигли највећи успех у историји америчког фудбала и пласирали се у други круг. Погача је авионом стизала свуда - Бостон, Портланд... Пред полазак на светско првенство у Француску, моја жена се разболела, није било погаче, и све утакмице смо изгубили.

Тамо сам добио сва признања - био сам приман код председника Клинтона, код конгресмена, добио сам визиран пасош са ознаком 01 - што значи „особа која је потребна Америци“. Трудио сам се да преко спорта пружим све што могу.