Верујем у у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Тако ми, православни хришћани, исповедамо на свакој Светој Литургији, на многим другим молитвама, заједничким и личним, и тако одговарамо онима који нас питају „како верујеш?“.
Саборност Цркве подразумева једномислије и једнодушност у делању. Свети Владика Николај нам саветује да се угледамо на анђеле Господње, међу којима „влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој“. Наравно, црквено једномислије није никакво тоталитаристичко, слепо једноумље, својствено идеологијама које теже да, уместо Бога, устоличе неко лажно божанство и да му се клањају као идолу. Црквено једноумље полази од чињенице да је истина једна и да је једини поседник истине Господ Бог, а да смо сви ми призвани да тежимо познању истине: „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн 8,32). Истину нико не може познати док му је Господ не открије, те зато напори свих православних хришћана стално треба да буду удружени у тражењу истине од Бога: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Мт 7,7-8).
То је суштина саборног црквеног једномислија и једнодушности у деловању. А како је у пракси? Јесмо ли збиља увек у својим настојањима усредсређени на тражење истине и њеног Даваоца? Или ће, авај, пре бити да неретко заваравамо и себе и друге да је тако, а заправо тежимо нечему другом? Јер, поред Господњег позива и призива, пред човеком, пред његовом слободом избора, стално стоји и кушачки позив да изаберемо нешто друго. Тог позива није био поштеђен ни сам Господ Исус Христос, када га је кнез овога света кушао: „И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном, биће сва твоја“ (Лк 4,5-7).
Знамо и шта је Господ одговорио кушачу: „Иди од мене, Сатано, јер је писано: Господу Богу своме клањај се, и Њему јединоме служи“ (исто, ст. 8). То је образац на који треба да се угледа сваки православни хришћанин. У свакодневном животу, међутим, човек неретко подлегне примамљивим лажним чарима власти и славе овога света, или, у бризи за овоземаљским добрима, заборави да та добра није добио никаквом својом заслугом, већ милошћу оног истог Бога који му их у сваком тренутку може одузети. У таквим ситуацијама, човек неретко зна да прибегне двоструким аршинима, те да, под видом тобожње бриге за добробит Цркве, заправо брани неке своје најличније интересе. Не заваравајмо се да Господ не види, или да неће обратити пажњу. Зар није Он сам, устима пророка Јеремије, рекао: „Ето, ви се уздате у речи лажне, које не помажу. Крадете, убијате и чините прељубу, кунете се криво, и кадите Валима, и идете за другим боговима, којих не знате; па онда доходите и стајете преда Мном у овом дому, који се зове Мојим именом, и говорите: избависмо се, да чините све ове гадове. Је ли овај дом, који се зове мојим именом, у вашим очима пећина хајдучка?“ (Јер. 7,8-11).
Нажалост, има многих који на речима брину о Цркви Господњој, док заправо не презају ни од чега да би стекли оно што желе или сачували неке своје привилегије. Сетимо се, зато, како је сам Господ Исус Христос ревновао за храм Господњи и како је поступио према онима који су од њега начинили „пећину разбојничку“ (в. Мт 21,12-13; Мк 11, 15-17; Лк 19, 45-46). У ове дане, када почињемо припреме за почетак Часног поста (Недеља о Митару и Фарисеју), увек имајмо на уму да је недолично и опасно заклањати најличније и најприземније интересе иза тобожње бриге за свеопште добро и иза прича: „То не радим због себе, него због Цркве“. Таква подвојеност не приличи хришћанину. |
