Poslanica o neumesnosti dodatka Tropara 3. časa u Liturgiji

/“Istoga, u vidu poslanice, o dodacima u Božanskoj Liturgiji: „Gospode, koji si Presvetoga Tvoga Duha“, itd“./1 Najprepodobnijem u Hristu mi bratu kir Jeroteju, celiv iz duše i pozdrav bratski šaljem.

Evo, brate najželjeniji u Hristu, već ti je ispunjena molba ljubavi tvoje. Pošto se učinilo razložnim ono što sam prethodno rekao o kvarenju sveštenih molitava Božanske Liturgije i Božanstvenoga Zlatousta i Nebojavljenoga Vasilija, velim za ono o Božanskom i neizrecivom presuštastvljenju (μετουσίωσιξ)2 zatražio si da ti to i pismeno dostavimo, radi svoga većeg obaveštenja i odbrane i dokaza drugima. Kako pravilno činiš ne govoreći više ono što što je umetnuto (=Tropar 3.časa) kao neprimereno i strano i neumesno ovim sveštenim molitvama (u Svetoj Liturgiji)3.
I dakle, uzevši u ruke εύπιρίας one trudove, sada dolazimo i na ispunjenje datoga ti od nas obećanja. Jer mi se, ljubljeni, čini dobrim da, radi koristi prostijih sveštenka, da to (pitanje) izložim prostijim jezikom.
Započinjem, pak, od prvog početka (ovih) reči, koji je sledeći:
jer su pre mene drugi to uvideli.
Ima možda trideset i više godina kada se dogodilo u školi Svete Gore4 da čujem prvi put od nekoga - a ko je to rekao uopšte se ne sećam - da je molitva Svete Liturgije iskvarena (χαλασμένη) i da je kasniji dodatak „Gospode, iže Presvjatago Tvojego Duha“ i dalje do „i učini“ /ovaj Hleb/.5) Da je to („i učini“) - govoraše ovaj učenik - ono što je povezano sa prethodno pročitanom molitvom Zlatoustovom (u Anafori), to jest: „Nispošlji /Duha Tvoga Svetoga/ na nas i na predležeće Dare ove, i učini Hleb /ovaj/“… i ostalo dalje.
Kad je on to rekao, mi koji smo to čuli lako smo shvatili da je pravilno govorio, i da ta stvar tako stoji. Ali smo ostali u nedoumici: ko se i kada usudio da unese ove dodatke, i da li, pošto je to tamo (=u Služebniku) napisano i svuda obznanjeno, može neko, bez osude, da to mimoiđe (=izostavi); ili opet, ako to govori, da li dobro čini što to govori? I tako se raziđosmo.
Dogodilo se da sam ja potom išao na Krf, i imajući to na umu - bila je tada godina 1760 - zapitah o tome tamošnje učitelje, to jest blaženog učitelja Jeremiju, kao i dvojicu naših svetilnika, gospodina Evgenija (Vulgarisa)6, koji je i gospodinu Nikiforu Teotokisu bio učitelj, i blaženog papa-Antonija Spanulasa, ljude obojicu zaista filosofe i mnogoučene, kako unutrašnjeg (=crkvenog), tako i spoljašnjeg (=svetovnog) obrazovanja, koji obojica saglasno i bez mnogo razmišljanja odgovoriše: da je to dodatak nekih kasnijih neukih (ljudi), i da sami oni, liturgišući, nisu ga govorili.7

DA SE STARE LITURGIJE NALAZE BEZ DODATKA
Kad su (mi) oni tako odgovorili, vrativši se sa Krfa, služio sam kao jerokiriks (=propovednik) u Mesolongiju (=južni Epir). I pošto se dogodilo da sam to rekao u običnim razgovorima, evo gde, jednoga dana, dođe mi neko i dade mi u ruke jednu rukopisnu knjigu, govoreći da je to lični rukopis blaženog učitelja Gordija. A taj Gordije beše čovek mudar i velike vrline, poreklom iz oblasti Agrafa (=u planinama Epira), i iza sebe je ostavio veliko ime mudrosti i spoljne (=svetovne) i crkvene nauke. A zvao se pravim imenom Anastasije, a Gordije mu je bilo nadimak. Bio je u jednoj varošici na Istoku učitelj, gde je nađen i napred rečeni njegov rukopis i druge neke knjige; a sadržavao je (rukopis) samo tri Liturgije, to jest dve potpune, Zlatoustovu i Velikoga Vasilija, i treću Pređeosvećenu. Dobivši, dakle, u ruke (taj rukopis), sa odgovarajućim prema tom čoveku uvaženjem i sa interesovanjem pregledah pažljivo obe Liturgije, i - istinu govorim u Hristu - ni u jednoj ni u drugoj ne nađoh od toga (dodatka) ni sloga, nego je sve (u tekstu Liturgije) bilo sjedinjeno prethodno sa sledećim (tj. bez prekidanja dodatkom), kako su to Božanski Oci od početka sastavili. A nije ni mnogo star ovaj mudri Gordije; živi su i danas ljudi koji su ga poznavali.
Posle toga, otišavši iz Mesolongija, godine 1767, dođoh u Solun, odatle pređoh, zbog straha od tadašnjih neprijatelja, u Svetu Goru; imajući potrebu za nekom knjigom, potražih je u biblioteci (Manastira) Vatopeda, gde ležahu mogobrojne knjige, i tamo nađoh dva pergamentna Ilitarija (=liturgijska svitka), u kjima su, sa divnom umetnošću i mnogo veštine ispisana zlatom zglavlja i pozlaćeni natpisi, bile tri Liturgije, kao i u rukopisu Gordijevom, kako napred rekoh. I zaista, ni ovde se ništa ne nađe od tih (dodataka). Posle dve godine, vrativši se opet u Solun, imajući potrebu da pogledam stare knjige u Mitropoliji, i da nađem neku korisnu, nađoh i tamo jedan Ilitar od pegramenta, i opet pretražih i tamo obe Liturgije, i nađoh da je isto kao kod Gordija i u Vartopedu (tj. bez dodatka). I što da govorim mnogo? I ovde, u Novom Manastiru (Νέαν Μοήν), na Hijosu, naćosmo jedan papirni Ilitar, i on nemaše toga (dodatka), što može da potvrdi svako svojim očima.

DA I TUMAČI LITURGIJA UOPŠTE NE NAVODE OVE DODATKE
Posle razmatranja starih rukopisa, pregledah pažljivo i tumače Sveštenih Liturgija, i ni kod njih ne mogoh naći ni jednu reč od tih (dodataka). Tako se i iz toga vidi da su to (noviji) dodatci, i to dodatci vrlo skorašnji. Jer, ostavljam božanskog Germana, Patrijarha Carigradskog (†733.g.), ostavljam i sveštenog Nikolaja Kavasilu, mitropolita Drača8, pošto su oni stariji, i njihovi spisi se ne nalazi svuda da bi ih svako video, nego navodim Sveštenog Simeona Solunskog (-14…), kojega je knjiga i najpoznatija i priručna je da je pregleda svako, pa neka je uzme i ko hoće da se uveri, i neka dobro razmotri tumačenje božanskog presuštastvljenja (μετουσιώσως, tj. Svete Anafore), i videće da on samo doslovno govori jedino one reči Božanskih Otaca, a od ovoga (dodatka) nema ni sloga9. Postoje takođe i drugi mlađi od ovoga tumač Božanske Liturgije, prostim jezikom, mada je vrlo loš i neiskusan zbog prostog tamošnjeg jezika, a to je Krićanin Natanail, zvani prortoprezvter i epitrop Vaseljenske Patrijaršije, koji je, kako izgleda, živeo u vreme kada su Venecijanci vladali Kritom (16-17…). No i on, mada je toliko mlađi (od prethodnih), ni reči ne navodi od tog (dodatka). U sveštenom Katihizisu mudroga Nikolaja Krfskog, ima nešto malo zabeleženo, to jest samo (reči): „Gospode, Koji si Presvetoga Tvoga Duha“, i ništa više, na što mi odgovaramo da je Nikolaj (Krfski) jedan, a jedan treba da se saglašava sa mnogima, i osobito sa starima i Svetima, kao što su božanski German, Kavasila i takođe ovaj Simeon (Solunski). Ovo kažem kao prvo. A kao drugo, kažem da ni ovaj Nikolaj ne izgleda da on to govori, nego, kako mislim, a i dalji tok reči to svedoči, oni koji su ovu knjigu dali u štampu, već naviknuti od Liturgije, zabeležili su to tamo po sredini (=na margini), kao da tobože to nedostaje, te se zato vidi da je to uzgred upisano. A da je istina takva, to jest da ni Nikolaj nije to napisao, očigledno je time što se samo u molitvi Zlatoustovoj vidi to dopisano, dok ga uopšte nema u molitvu Vasilija Velikog. Ali, i iz molitava drugih Liturgija, koje nam je, posle ove dve, mudri Nikolaj štampao, svima je svakako vidno da je ovo, i ovome slično, kasniji izum, i da, kada bi ovo bili delovi molitava i molbi od početka predanih (u Crkvi), koje (molitve) sveštenik prinosi Bogu radi Božanskog presuštastvljenja, trebalo je da se nađe i u nekoj od onih raznih Liturgija, ako ne u (Liturgiji) Apostolâ, onda makar u Liturgijama Otaca, ili jednoga ili dvojice od njih. Tako, dakle, kada se u starim rukopisima, i takođe još u ovom novim knjigama Liturgijâ, nema toga (dodatka), i nijedan od tumačâ (Liturgije) uopšte ih ne navodi, zar nije onda sasvim očigledno, a da to mi i ne govorimo, da su kasnije neke neznalce i neobrazovani, po sopstvenoj vlasti, dodali ovo u molitve (Svetih) Liturgija, i nadalje su to izdali i štampano, i tako su to obznanili svuda?

DA I RAZNE NEUMESNOSTI SLEDUJU ZA OVIM DODATKOM
Da je, pak, novatorski dodatak (προσθήκη νεωτερική) ovo: „Gospode Koji si Presvetoga Duha Tvoga“ i ostalo, jasniji i jači dokaz, mislim, da ne može biti od napred rečenog dokaza starih Liturgija i od ćutanja tumačâ (Sv.Liturgije). Ipak, uz ove jasne dokaze mi, razmatrajući, nalazimo da ovaj dodatak rađa i razne neumesnosti (άτοπα διάfρα=razne besmislenosti). I kao prvo, mada je malo, ipak nalazimo da se ne održava gramatička sintaksa, i od kvarenja sintakse dolazi i do kvarenja smisla i značenja. Zato što u Liturgiji Vasilija Velikog, pošto kaže: „Tebi se molimo i Tebe preklinjemo, Sveti nad svetima, da blagovoljenjem Tvoje dobrote dođe Duh Tvoj Sveti na nas i na predležeće Darove, i da ih blagoslovi i osveti i pokaže“; zatim govori (kao dodatak): „Bože, očisti me grešnoga - Gospode, Koji si Presvetoga Duha Tvoga…“ i ostalo, a zatim dodaje (iz redovne molite) govoreći: „Hleb ovaj učini samim Časnim Telom“ i ostalo. I zaista, ko ima ne mnogo nego i najmanje znanja gramatike, ne može podneti neumesnost (ovakve) loše sintakse, boljereći ovog potpunog nereda. Jer, niti se ovo „Bože milostiv mi budi“ povezuje sa onim „pokaže“, niti ovo „učini“ očuvava bilo kakavu povezanost sa onim prethodnim: „da osveti i pokaže“. Jer se ne može spojiti lični glagol sa infinitivom, niti pak sa zapovednim načinima, to jest sa „milostiv budi“, ili sa „ne oduzmi (od mene)“, ili sa „sazdaj (u meni)“. Toliko je mnogo taj neobrazovani (novator) zbrkao i pokvario pravilnost sintakse božanskoga Oca (Zlatousta/Vasilija), sa svojim prokletim dodatkom (τήν έπράρατον προσήκην του), da početna sintaksa molitve Svetog (Oca) jeste ova neposredno: „i da pokaže ovaj Hleb - bez „učini“ - sâmo Časno Telo Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, a Čašu ovu“… i dalje, kako je i u Liturgiji Zlatustovoj, ono ispred se povezuje sa ovim sledećim, i biva jedna molitva, ovako: „Nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na predležeće Darove ove, i učini Hleb ovaj Časnim Telom Hrista Tvoga, a ovo u Čaši“… i tako dalje.
Tako su od početka božanski Oci sa svom pravilnošću sastavili svoje svete molitve (=Anaforu Liturgije). A taj najneobrazovaniji razbio je i pokvario pravilnu i dobru sintaksu, i upropastio lepotu i blagoljepije te izuzetne rečenice, da bi stavio usred toga svoje izmišljotine. Naročito je velika šteta i kvarež nastala u molitvi (=Anafori) Vasilija Velikog, tako da ponegde izgleda sasvim nepopravljiva, i odvodi u besmislenost sintakse i u neumesnost smisla i značenja. Jer niko ne može poreći da u Crkvi imamo molitve i tropare koji priliče Licu (Boga) Oca, druge - Licu Sina, i treće Licu Svetoga Duha; i opet druge molitve i tropare, koji se govore i pevaju prosto (svoj) Svetoj Trojici.
Kao prvo, odmah na Jutrenju molitve na Šestopsalmiju, i one na Večernju, zajednički su upućene Svetoj Trojici. Zato i oni (sveštenici) koji znaju, ne stoje pred Ikonom Hristovom kada ih čitaju, kako neki drugi neuko čine, nego stoje naspram Svete Trapeze, ispred Oltara, uznoseći um svoj ka samoj Svetoj Trojici. A bezbrojne su one (molitve) koje se uznose posebno i osobito Jednome Licu (Svete Trojice). Kao na primer - i da ne bi odugovlačili u našoj temi - sveštenik moli svršavanje (Svetih) Tajni od Bespočetnoga Oca, započinjući (u Anafori) izdaleka sa blagodarstvenim (εχαριστηρ~ους) himnama. I čuj kako on izričito razgovara sa Ličnošću Oca, govoreći: „Dostojno je i pravedno Tebe hvaliti… jer si Ti Bog neizrecivi… Ti i Jedinordni Sin Tvoj i Duh Tvoj Sveti“; i opet: „sa ovim blaženim Silama i mi, Vladiko Čovekoljupče, kličemo i govorimo: Svet si i Presvet, Ti i Jedinorodni Sin Tvoj, i Duh Tvoj Sveti“. I ovo rekavši, i pohvalivši pripovedački (διηματικως) prema Ocu: kako je Jedinorodni Njegov Sin, Gospod naš Isus Hristos, Koga je On dao na smrt za naše spasenje, onu noć u koju je imao predati Sebe, predao svetim Svojim učenicma Presveto Svoje Telo i Krv, i zapovest im dao da i oni isto čine sa njima (=sa Telom i Krvlju), u spomen smrti (Njegove), koju je podneo radi našega spasenja, i rekavši još da i mi, sećajući se te spasonosne zapovesti, i ostalo sve iz Božanskog Domostroja, „Tebi prinosimo Tvoje od Tvojih, po svemu i za sve“; zatim spojeno i neposredno, očuvavajući sopstveni sled reči, moli se i preklinje to isto Blaženo Lice, to jest Bespočetnoga Oca, da sa neba pošalje Presvetoga Svoga Duha da savrši (=osveti) predležeće Darove, to jest da učini hleb - Telom Hrista, i vino - Krvlju Hrista, i to ne prosto „Hrista“, nego „Hrista Tvoga“.
Da ispišemo i same te reči: „Još Ti prinosimo - to jest Tebi Bogu i Ocu - ovu slovesnu i beskrvnu Službu, i molio Te i prizivamo i preklinjemo, nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na predležeće Darove ove, i učini hleb ovaj - Časnim Telom Hrista Tvoga, a ovo što je u Čaši ovoj - Časnom Krvlju Hrista Tvoga, pretvorivši Duhom Tvojim Svetim, tako da bude onima koji se pričešćuju na trezvenost duše“… i ostalo dalje. Tako isto i u Liturgiji Vasilija Velikoga: „Ti Koji jesi Vladiko“, veli sveštenik prema istome samome Bespočetnome Ocu, kao što je jasno da izričito kaže dalje: „Bespočetni, Nevidljivi Neshvatljivi, Neoograničeni, Nepromenljivi, Oče Gospoda našeg Isusa Hrista“… i ostalo dalje; i opet niže: „A kada dođe punoća vremenâ, govorio si nam Samim Sinom Tvojim, kroz Kojega si i vekove stvorio“… i ostalo dalje; i opet: „Koji poživevši u ovome svetu, dade zapovesti spasenja, izbavivši nas od obmane idolske, privede (nas) poznanju Tebe Istinitoga Boga i Oca“… i ostalo dalje. Ovo pohvalivši, i ispričavši i ovde blagodarstveno (διηηγησάμενος εύχαρίστως) predavanje strašnih Tajni (na Tajnoj Večeri), što je učinio Svojim učenicima, i kroz njih nama, Jedinorodni Tvoj Sin, Gospod naš Isus Hristos, dolazi na kraju i do svršavanja predležećih (Darova), i tako očuvavajući i ovde sopstveni sled reči, govori: „Toga radi, Vladiko Presveti, i mi grešni - i tako dalje - Tebi se molimo i Tebe preklinjemo, Sveti nad svetima, da blagovoljenjem dobrote Tvoje dođe Duh Tvoj Sveti na nas i na predležeće Darove, i blagoslovi ih, i osveti, i pokaže: hleb ovaj - samim Časnim Telom Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, i čašu ovu - samom Časnom Krvlju Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, pretvarajući Duhom Tvojim Svetim.10 A nas sve“… i ostalo redom.
Da pređemo sada i na neumesnosti (τάρ άτoπα= nesmislenosti) koje nastaju od ovog dodatka (=Tropara 3.časa). Dakle, ne može biti nikakve sumnje da se ove molitve i moljenja (u Anafori Liturgije) posebno odnose na Ličnost Bespočetnoga Oca. Ali, možda može još neko da sumnja da se i ovaj Tropar (=Trećeg časa), ili ova molitva, što je onaj (novator) stavio usred sveštenih molitava (Anafore), odnosi na Ličnost Hrista? Mislim da nema nikoga ko može u to da posumnja, jer je opštepriznato, nesumnjivo i neosporno ovo: „Gospode, Koji si Presvetoga Duha Tvoga, u treći čas nisposlao apostolima Tvojim“, da se to govori osobito Hristu, i da se ovo poslanje (Duha) odnosi na Njega. Jer On Sâm izričito to kaže: „I drugoga Utešitelja poslaću vam, Duha Istine“(Jn.15…); i opet: „kada dođe Utešitelj, Koga ću vam Ja poslati“(Jn……..). To isto na mnogo mesta i Crkva u troparima pevajući govori, i u otpustu Svete Pedesetnice kaže: „Koji je u vidu ognjenih jezika s neba nisposlao Presvetoga Duha na Svoje svete učenike i Apostole, Hristos Istiniti Bog naš„. Dakle, i u tome ne ostaje nikakve sumnje da se ta molitva (=Tropar 3.časa) osobito odnosi na Ličnost Hrista. A kada je, dakle, ovo dvoje neosporno i istinito; to jest jedno: da se vidi da sveštenik sa ovim molitvama govori sa (Bogom) Ocem, imajući za cilj da Ga umoli da Duhom Svetim savrši (=osveti) ove predležeće (Darove); i drugo: da ova molitva dodatka (=Tropar 3.časa) razgovara sa Hristom i Njega moli da u nama obnovi Duha Svoga Svetoga, - kada je, velim, ovo dvoje istinto, ko ne vidi očigledno kako, tako iznenada i nedosledno i neprikladno, preskače sveštenik od jednoga na drugo, od Lica Oca na Lice Sina? I (još) odustaje od moljenja Onoga, i moli Ovoga. I, mada to iznenadno i nedosledno preskakanje, nema nikakvog razloga, on, bez da završi jedno reč, počinje drugu. No, ako glavno neumesno i bogohulno jeste to što ne moli Hrista da pošalje Svoga Svetoga Duha da nas prosto osveti, kao što molimo u Treći čas dana, a ovde ne tako, nego Ga molimo da učini hleb - Časnim Telom Hrista Svoga, a ono što je putiru - Časnom Krvlju Hrista Svoga. I pazi (dobro), da bi shvatio ono što mnogi ne primeđuju. Da to kažemo povezano, da bismo razotkrili smrtonosnu zmiju koju skriva ova (ovde neumesno umetnuta) naizgled pobožna molitva (=Tropar): „Gospode, Koji si u treći čas nisposlao Duha Tvoga Svetoga, Njega, Blagi, ne oduzmi od nas, nego obnovi u nama koji Ti se molimo, - i učini hleb ovaj - Časnim Telom Hrista Tvoga, a ovo što je u čaši - Časnom Krvlju Hrista Tvoga, pretvorivši Duhom Tvojim Svetim“!
Čuješ li, dragi moj? „Ti, Hriste, Koji si poslao Duha Tvoga Svetoga apostolima Tvojim, pošalji Ga danas i nama, i učini hleb ovaj - Telom Hrista Tvoga“. - Kojega drugoga Hrista telo moli ovaj bezbožni dodatak da Hristos učini? Koliko Hristosa imamo? Koliko Sinova? Koliko Domostroja? O, antihristovske li drskosti! O, skverne li ruke i uma! Kako se usuđuju neko da govore kako je ova molitva i ovo moljenje takvo da ne daje (=ne unosi) nikakvu neumesnost? Može li biti gore neumesnosti od toga da uvodi dva Hrista? Ali, (izgleda), to ne govori niti misli ovaj (novator)! Međutim, naravno, svakoj novotariji slede neke neumesnosti (άτoπα=besmislice), koje nikad ne govore novatori (oί κανoτόμoί), ali ih zato pravoslavni nalaze (σνμπεραίνoυν=konstatuju) kao zle porode zle matere njihove novotarije. Prema tome, još i ovo: pošto su prekinuli sled (συνέχειαν=kontinuitet) sveštenih molitava i odvojili ono sledeće od onoga prethodnoga (u molitvi Anafore=Epikleze), i stavili ga posle, onda se nužno čita kao okrenuto jednome Licu (tj.Hristu) ovo: „Gospode, Koji si Presvetoga Duha Tvoga“, sa onim, „i učini“, jer i ne može da bude drugačije, jer upravo to i govori, sa mnogo nadmenosti, beslovesna i paraloška (=besmislena) i sasvim nerasudna (takva) „pobožnost“: tu se razgovara neposredno sa Sinom, te, dakle, Sin se i umoljava da učini hleb - „Telom Sina Tvoga, a od toga ne može biti goreg bogohuljenja i bezbožnosti!

ODAKLE LI NASTADE OVAJ DODATAK; I DA JE OPASNO I NEOPROSTIVO DA BILO KO (IŠTA) DODAJE
Mnogi se nalaze u nedoumici: ko se to prvi drznuo da učini taj dodatak, i zašto ga je učinio? Ali, ko bi mogao da nađe lično tog drznika? Verovatno niko. Zato da i ne tražimo ono što nćemo naći. Odakle je, međitum, potstaknut onaj koji je to pridodao? Kliko ja mogu da zamislim, uzrok mu je bio ovaj. Postoji razlika između nas (Pravoslavnih) i Latina o svršavanju (Svetih) Tajni: Latini misle da same reči Gospodnje, to jest: „Uzmite, jedite“, i: „Pijte iz nje svi“, odmah kada ih izgovori sveštenik - hleb se pretvara u Telo Hristovo, a vino u Krv Hristovu. Otuda i govore da ne treba sveštenikova molitva (tj. Epikleza); štaviše misle i da je neumesna, jer tobož ne veruju u svemoć ti Gispodnjih reči oni koji se (posle tih reči) mole, nego oni hoće sa svojom molbom da učine ono što se već dogodilo kada su izgovorene Gospodnje reči. Ovo je ukratko mišljenje zloslavnih (=jeretikâ) Latina, i oni to toliko čvrsto drže tako da se usuđuju drznici papisti da optužuju nas Istočne kako činimo zlo kada se molimo posle Gospodnjih reči (tj. kad vršimo Epiklezu). I na psevdosaboru u Florenciji papisti su mnogo prinuđivali naše Istočne (=Pravoslavne) da zapišu u njihovom satanskom orosu (=odluci) da i oni (=Pravoslavni) prihvataju latinsko mišljenje, te da će ubuduće prestati svi Istočni da se mole posle Gospodnjih reči, ispovedajući da se samo njima savršavaju (=osvećuju) Svetinje. Ali ipak, na to nisu svi jednoglasno, i prvi sâm car (=Jovan VIII Paleolog), hteli da pristanu, bojeći se (car) da Carigrađani čuju da je car iskvario Liturgiju Zlatoustog i Vasilija, gde svi jasno vide (=znaju) kako su molitve (Svetih) Liturgija sastavljene, te da mu izazovu neki ustanak. I ne samo da nisu prihvatili ovu latinsku novotariju, nego je car zapovedio Svetome Marku Efeskom i on je napisao dokaz da su Sveti (Oci) ovako svršavali Svetinje, to jest sa božanskim Prizivanjima, to jest molbama, kao što i danas naši istočni sveštenici (tako) ih osvećuju. Jer Gospodnje reči sveštenik govori kazujuši povesno Bogu i Ocu, hoteći time da predstavi (ovako): „ja, Gospode moj, ne dolazim mojim rečima da Ti činim molbu, nego Jednorodni Sin Tvoj, Gospod naš Isus, Koji je učenicima Svojim učinio to i to, zapovedio je da tako činimo i mi; On nam je dao smelost ovu da Te zamolimo, zato se molimo“… - i tako dalje. Tako da nužno, posle pripovedačkog vozglašavanja Gospodnjih reči, slede i reči Epikleza (=prizivanja), to jest moljenja - jer epikleza znači molenje i prošenje -, kako su to od početka sastavili oni Božanski Oci uzimajući to iz Liturgije Jakovljeve, i od ostalih Apostola, koju su napisali Liturgije.

Dakle, pošto postoje razlika takve vrste o božanskom presušstastvljenju (=o Anafori) između Zapadnih (=Latina) i nas Istočnih (=Pravoslavnih), izgleda da neki Istočni, tobože revnitelj, a ustvari neuk i nerasudan, hoteći možda da ide nasuprot latinskoj novotariji, nije se zadovoljio epiklezama (=molitvom prizivanja Sv.Duha) koje sadrže Liturgije Zlatousta i Vasilija, gde o tome i uglavnom to sâmo mole Boga i Oca, to jest da On (Svetim Duhom) pretvori predležeće Darove u Telo i Krv Hrstovu, pa je (taj zilot), tobože zainat Franakâ, stavio i on svoje sopstvene posebne molbe, to jest poznate i javne i moćne i dejstvene u ovoj stvari, kao da nije molitva (Anafore) bila sposobna i dovoljna, i naročito dejstvena molitva Zlatoustova, koja govori: „Još Ti prinosimo ovu slovesnu i beskrvnu Službu, i molimo Te, i prizivamo, i preklinjemo, nispošlju Duha Tvoga Svetoga na nas i na ove predložene Darove, i učini hleb ovaj“… i ostalo dalje. I opet isto tako i ona (molitva) Velikoga Vasilija. Ali, kako izgleda, taj uopšte nije imao nikakav osećaj grčkog jezika, da bi shvatio da upravo samo to i jeste ono što novatori Latini ne prihataju, i govore da smo mi to kasnije dodali, to jest molitve (=Epikleze) Svetih (Otaca), koje su skroz naskroz molitva i prozba. Ili je neki praznoglavac (kenovfrnjn) bio još i maštar, koji je umislio da i on zna da doda molitvu na molitvu i moljenje na moljenje, pa je dodao većma nesmislenost i neumesnost, i čitav niz mnogih hula, kako smo gore već pokazali.
Taj sam, dakle, razlog zamislio da je bio povod ovog nerazumnog i hulnog dodatka. I najpre je možda onaj to govorio samo svojim ustima, kada je liturgisao, kao što se i danas mnogi ne zadovoljavaju ovim (molitvama), nego govore još i druge suvišne. Zatim je usledilo da dodatak napiše i u svoju knjigu Liturgije, a onda su sledeći, našavši to i misleći da je bogonadahnuto, te imajući ga pri ruci, preneli i u štampu (tj. štampali u Služebnik). Ovaj dodatak miriše da je najpre nastao ili na Kritu, ili u Veneciji.11
Ali, kako može svako da ima toliku vlast da može da govori i dodaje u Božansku Liturgiju štogod mu se učini da jedobro? I osobito, (da doda) na takvo mesto gde će da raseca i prekida kontinuitet (=celinu) lika najsveštenijih molitava, koje su sastavljene sa svom mudrošću Presvetoga Duha, i koje su sa krajnjim poštovanjem i čašću držali svi prethodni vekovi, i koje su dobile svoju potvrdu i sigurnost od svih Svetih i Vaseljenskih Sabora, i prosto rečeno od sve Katoličanske (=Saborne) Crkve od kraja do kraja vaseljene? Koliko je do mog mišljenja, onaj koji je to učinio, ili drugi koji čini drugo nešto slično, greši slično onome koji dodaje ili oduzima nešto od Svetog Simvola Vere. Jer, kao što je Simvol opšte merilo vere svih hrišćana, tako su i Božanske Litrugije Zlatousta i Vasilija Velikog najopštije mesto (κοινότατoξ τόπoξ = najzajedničkiji način) i pravilo svih Crkava u svetu - kako se svršavaju (Svete) Tajne. I kako tamo (u Simvlu), tako i ovde (u Liturgiji), dodatak bi pokazivao nesavršenstvo do sada onih božanskih molitava (u Liturgiji), i donosio osudu onim najsavršenijim i najmudrijim Jerarsima i Učiteljima Katoličanske (=Saborne) Crkve, kako tobože oni nisu (nas) učili sa svim doličnim savršenstvom osvećenje (Svetih) Tajni.

DA JE NEOPHODNO
DA SE OVO (=DODATAK) NE GOVORI.
I DA CRKVA TREBA DA PREDVIDI ISPRAVKU OVOGA,
I JOŠ MNOGO DRUGOGA
Dakle, dragi moj, potrebno je da već zaključimo (ovu našu) reč i da izričito kažemo da sveštenik ne treba ovo (=dodatak Tropara 3.časa) uopšte da govori, pošto su dokazani dodatci tuđi i neprirodni, a uz to još su i hule i preziranja Svetih (Otaca). Nema potrebe da uopšte da i ovo dodamo: da svaki sveštenik, koji ima osećaj i savest i poštovanje prema božanskim Učiteljima (=Svetim Ocima), nikada ne prihvata da čini toliku nepravdu Istini (Božijoj). Treba, međutim, i naša Svete Crkva da preduzme brigu da neizostavno, sa apostolskom vlašću kojom je bogata, učini sveopštu ispravku ovoga i da naloži stroge epitimije da se ubuduće niko ne usudi da doda ni najmanju stvar. Jer, zamisli, dragi moj, onaj prvi sâm je dodao samo „Gospode Koji si Presvetoga Tvoga Duha“(=Tropar 3.Časa) i sledeća dva stiha: „Srce čisto“ i „ne odbaci me od lica Tvoga“- samo ove dodatke nalazimo (pridodate) u starim Liturgijama i Evhologijima. U novijim pak nalazimo i: „Blagosloven si, Hriste Bože naš„, i: „Jegda snišed jaziki slija“(Tropar i Kondak Sv. Duha), mada se tu sadrže himne i slavoslovlja, a ne molitve i moljenja, za kojim postoji potreba u sadašnjem času (tj. u Anafori Liturgije).
Mišljenja sam da kroz malo vremena kasnije, potonji (sledbenici novatora) će htednuti da dodaju i: „Hodite, ljudije, Triipostasnome Božanstvu poklonimo se“, jer je i to najbogoslovskija himna; i ono: „Car Nebeski za čovekoljublje na zemlji javi se“, jer je Njegov sav Domostroj; i (takođe): „Podigoh oči svoje na gore“, kako mi se desilo da sam čuo (od nekih). I ono: „Gospode, usliši molitvu moju, i vapaj moj neka dođe Tebi“, i drugi bezbrojni i do beskraja dosežući (dodatci), kako svakoga ushtedne da nabedi njegova nerazumna pobožnost da to govori.12
Zato, brate, neophodno je da naša Sveta Crkva najpre očisti Evhologion od ovih naknadno učinjenih, boljereći naknadno uvedenih (dodataka), koje su tokom vremena posejali drski i neuki, a dodajmo - i zlomisleći (=jeretički nastrojeni).
Jer, kako da nije zlomišljenje (=jeres) latinsko tumačenje, koje govori da đakon treba zajedno sa jerejom da pokazuje (rukom) Diskos i Putir, kada govore Gospodnje reči, to jest: „Uzmite, jedite“, i: „Pijte iz nje svi“?13 Latinomisleći (novator) je sigurno formulisao to tumačenje, kako oni, kako smo već pokazali, tako veruju da se tim rečima (Gospodnjim) svršavaju Svetinje. I još gore, da se u nekim štampanim (Služebnicima) nalazi da sveštenik tada i blagosilja i jedno i drugo (tj.Diskos i Putir). I opet posle (toga) piše da blagosilja i kada vrši Epiklezu (=prizivanje Sv.Duha), što je zaista latinomisleće tumačenje, jer pravi Latin ne prihvata to drugo blagosiljanje.
Zar nije trebalo od davnih vremena, najpre i odmah, još u početku, da su očišćene i ispravljene (knjige), da ih ne vide neuki sveštenici naši, i da greše nevoljno siroti, misleći da su to obrasci i predanja Katoličanske (=Saborne) Crkve? Takvo latinsko zlomišljenje jeste i osvećenje Diskosa i Putira i sveštenih i časnih Ikona, kako pokazuje svešteni Dositej Jerusalimski u knjizi o Patrijarsima Jerusalimskim: da je i jedno i drugo protivno odluci Svetog Vaseljenskog Sedmog Sabora. I da su to naročito, po sebi, novotarije i izmišljotine pape antihrista.
Šta da kažem za skverno i bogokažnjivo i na zlo izmišljeno bratimljenje? Slušaj, dragi moj, pa da se diviš bestidnosti i nebogobojaznosti onoga koji je to štampao. Treba znati, veli taj, da ova služba (=čin bratimljenja), iako je crkvenim i carskim zakonom zabranjena da se vrši, ali smo je mi ipak naštampali, kao što smo je i u mnogim drugim knjigama našli. Čuješ šta govori trikleti? Priznaje da je zabranjena i od crkvenog i od carskog zakona, pa i pored svega toga, sasvim ne uvažavajući božanske odluke, opet kao iz pizme (=inata), stavio je to u štampu (tj. štampao u Evholohiju-Trebniku)! Zar ne bi, dakle, trebalo ovde da se raspali pravedni gnjev Crkve protiv toga najbezakonijeg štampara? Jer je on, po protivnosti, sladak!14 Da kažem i da je trebalo za njegovu samovolju da bude kažnjen, i ta knjiga da se osudi, zapovedivši sveštenicima posvuda da je ne kupuju.
Dakle, ono što se tada nije uradilo, svagda je vreme da bude (urađeno), to jest da se preduzme staranje da se izbaci napolje sve protivno i neprihvatljivo za Crkvu, i, pošto tome dadne svu pravilnost i čistotu, kako treba, da se zapovedi da se to štampa, da se to svuda upotrebljava, ili kupuje novo, ili ispravljeno po izvornom (tekstu), to jest potvrđeno (predanjem) od starine. I istovremeno da se, sa strašnim epitijama, oduzme vlast od svakoga, da se u buduće ne usudi neko da dodaje i da štampa mimo već odobrenoga, čak ni (nešto) najmanje.
To sam rekao nekim Arhijerejima da iznesu to Svetom Sinodu, moleći da on preduzme to staranje, i u drugim Crkvenim knjigama, a naročito u Evhologiju (=Molitvoslovu=Trebniku), koji tako velike stvari sadrži, a toliko drugih je iskvareno. Rekoh, ali reč (moja) nije ušla (u uši), nego je ostala izvan i bezdeal(at)na, kao tobože suvišna.
I ja (evo) učinih samo ono što je u mojoj ruci, jer tako me udostoji ljubav tvoja.

Fusnote:
1. Iz rukopisa svetogorskog Manastira Ksenofonta, Br.88 (papir 21h55), iz 1797.g. (prepisivač „monah Venijamin - Dukas Apostolidis“), str.367-391 - neizdano do sada. - Zahvaljujemo se prepod. igumanu Man.Ksenofonta Arhim.Maksimu i bibliotekarima, posebno jeromonahu Jeronimu, na ljubaznom prekucavanju ovog dragocenog rukopisa, inače poznatoga već Ep.Porfiriju Uspenskom (Istorija Afona…), od koga je isti koristio i o.Kiprijan Kern u svojoj Evharistiji, Pariz 1953, str… (v. srpski prevod ove dragocene studije. Šibenik…).
2. Iz upotrebe ovog izraza, inače rimokatoličkog sholastičkog, vidi se da je i Sv.Atanasije Paroski bio pod izvesnim uticajem tada dominirajuće zapadne teologije u teologiji i kod brojnih pravoslavnih na Istoku….
3. U rukopisu stoje ovi jaki izrazi: ovneia kaiv dževna tnju ivernjn euvcnjn kaiv avllovkota. - Radi se o umetnutom Troparu 3.Časa u Anaforu Liturgije Zlatoustove i Vasilijeve, tobože radi pojačanja Epikleze (protiv rimokatoličkog izostavljanja Epikleze), koji dodatak ustvari kvari slovesni, sintaktički i bogoslovski smisao Sv.Anafore, u kojoj su sve molitve obraćene prema Bogu Ocu, dok tekst umetnutog Tropara se obraća Hristu…
4. To je Bogoslovska škola, zvana Atonijada, osnovana u man. Vatopedu DžVIII vek, kojom je rukovodio Evgenije Vulgaris. Ova škola i danas postoji u Kareji, sedištu Sv.Gore, u vatopedskom Skitu Sv.Andreja.
5. Reč je, dakle, o Troparu 3.časa.
6. Evgenije Vulgaris je među prvima pisao protiv dodatka Tropara 3.časa u Anaforu Sv.Liturgije, a sâm ga nikad nije ni čitao, kako govori i naš pisac dalje.
7. To da neki sveštenoslužitelji, prilikom služenja Sv.Liturgije, nisu uopšte čitali naknadno umetnuti (u 15.veku) Tropar 3.Časa u Kanonu Evharistije, vidi se i iz ovog događaja, i iz malo niže navedenog, to jest iz sačuvanih rukopisnih Služebnika iz vremena posle pojave i ulaska u upotrebu štampanih Služebnika sa ovim dodatkom, tj. tokom 16-19.veka, kada je, kako vidimo i znamo, izostavljen ovaj dodatak i u štampanim grčkim Služebnicima.
8. Nikolaj Kavasila nije bio Mitropolit Drača, čak ni Episkop, nego je njegov stric Nil Kavasila bio Mitropolit….
9. Tumačenje Sv.Liturgije od Sv.Simena Solunskog čitalac može naći napred u ovoj našoj knjizi…
10. Reči „pretvarajući Duhom Tvojim Svetim“, koje su ovde navedene, ne pripadaju Liturgiji Sv.Vasilija, nego samo Zlatoustovoj, ali ih u nekim starim rukopisnim Služebnicima ima i kod Vasilija na ovom mestu, pa su ih valjda u 18.veku (kad je naš pisac ovo pisao) upotrebljavali ovde, gde inače treba da stoji (na trećem blagosiljanju) samo: „izlivenom za život sveta“. (Tako je i u Služebniku Sv.Sinoda i o.Justina).
11. Mi smo našli da je to gemistos…
12. Sveti Atanasije Paroski ovde misli na novije običaje pojedinih sveštenoslužitelja: da dodaju, kao za sebe, razne dodatne molitve, stihove psalama, crkvene pesme itd., u toku nekih momenata Sv.Liturgije, npr. pri kađenju, ili pred Pričešće (što čine danas i Grci, i Rusi, i Srbi - iz „suvišne pobožnosti“), a što je sve suvišno, često nesuvislo. - Primera radi: malo-malo pa se ubacuje: „Bože, milostiv budi meni grešnome!“ Ili: pred Pričešće se, u starim rukopisima, čitalo samo „Večeri Tvojeja tajnija“, zatim je dodato i „Verujem, Gospode, i ispovedam“, a danas kod Grka, pa i Rusa i Srba, dodaje se još nekoliko molitava iz Poretka pripreme za Pričešće - i još se to i štampa u Služebniku! (A u ruskom Arhijerejskom Činovnku su izbacili, i ne dodaju pri novim štampanjima, da treba Pričešćivati verni narod!). - Uopšte, tendencija dodavanja „uputstava“, „rubrika“, dodatnih molitava ili tropara, treba da prestane, i da se vratimo jednostavnosti starih rukopisnih Služebnika. (Najnovija izdanja Služebnika Sv.Sinoda Grčke Crkve (2004, 2007.g.) umanjuju broj „rubrika“, ali još uvek zadržavaju neke kasnije dodatke (naravo, ne i Tropar 3.časa).
13. I ovaj se običaj, nažalost, drži danas kod nekih Rusa, Srba, Grka, a ustvari je latinski, unijatski uticaj. Jer, u vreme govorenja Hristovih reči „Uzmite, jedite“… Sveti Darovi hleba i vina još nisu Telo i Krv Hristova, nego, kako jasno kaže molitva u Vasilijevo Liturgiji, koja dolazi pose tih reči, to su „predobrasci“ (avntivtupa) Tela i Krvi Hristove, i tek će sa Epiklezom Duha Svetoga biti Njime osvećeni i pretvoreni u istinsko Hristovo Telo i Krv. Pokazivanje rukom je tu, ustvvari, direktno protiv drevne liturgijske prakse Epikleze, i to su Latini izmislili, i onda od njih neki Pravoslavni nekritički prihvatili.
14. Očigledno je po sredi ironija (inače je rečenica nejasna).