Посланица о неумесности додатка Тропара 3. часа у Литургији

Ево, брате најжељенији у Христу, већ ти је испуњена молба љубави твоје. Пошто се учинило разложним оно што сам претходно рекао о кварењу свештених молитава Божанске Литургије и Божанственога Златоуста и Небојављенога Василија, велим за оно о Божанском и неизрецивом пресуштаствљењу (μετουσίωσιξ)2 затражио си да ти то и писмено доставимо, ради свога већег обавештења и одбране и доказа другима. Како правилно чиниш не говорећи више оно што што је уметнуто (=Тропар 3.часа) као непримерено и страно и неумесно овим свештеним молитвама (у Светој Литургији)3.

И дакле, узевши у руке εύπιρίας оне трудове, сада долазимо и на испуњење датога ти од нас обећања. Јер ми се, љубљени, чини добрим да, ради користи простијих свештенка, да то (питање) изложим простијим језиком.

Започињем, пак, од првог почетка (ових) речи, који је следећи:

јер су пре мене други то увидели.

Има можда тридесет и више година када се догодило у школи Свете Горе4 да чујем први пут од некога - а ко је то рекао уопште се не сећам - да је молитва Свете Литургије искварена (χαλασμένη) и да је каснији додатак „Господе, иже Пресвјатаго Твојего Духа“ и даље до „и учини“ /овај Хлеб/.5) Да је то („и учини“) - говораше овај ученик - оно што је повезано са претходно прочитаном молитвом Златоустовом (у Анафори), то јест: „Ниспошљи /Духа Твога Светога/ на нас и на предлежеће Даре ове, и учини Хлеб /овај/“… и остало даље.

Кад је он то рекао, ми који смо то чули лако смо схватили да је правилно говорио, и да та ствар тако стоји. Али смо остали у недоумици: ко се и када усудио да унесе ове додатке, и да ли, пошто је то тамо (=у Служебнику) написано и свуда обзнањено, може неко, без осуде, да то мимоиђе (=изостави); или опет, ако то говори, да ли добро чини што то говори? И тако се разиђосмо.

Догодило се да сам ја потом ишао на Крф, и имајући то на уму - била је тада година 1760 - запитах о томе тамошње учитеље, то јест блаженог учитеља Јеремију, као и двојицу наших светилника, господина Евгенија (Вулгариса)6, који је и господину Никифору Теотокису био учитељ, и блаженог папа-Антонија Спануласа, људе обојицу заиста философе и многоучене, како унутрашњег (=црквеног), тако и спољашњег (=световног) образовања, који обојица сагласно и без много размишљања одговорише: да је то додатак неких каснијих неуких (људи), и да сами они, литургишући, нису га говорили.7

ДА СЕ СТАРЕ ЛИТУРГИЈЕ НАЛАЗЕ БЕЗ ДОДАТКА

Кад су (ми) они тако одговорили, вративши се са Крфа, служио сам као јерокирикс (=проповедник) у Месолонгију (=јужни Епир). И пошто се догодило да сам то рекао у обичним разговорима, ево где, једнога дана, дође ми неко и даде ми у руке једну рукописну књигу, говорећи да је то лични рукопис блаженог учитеља Гордија. А тај Гордије беше човек мудар и велике врлине, пореклом из области Аграфа (=у планинама Епира), и иза себе је оставио велико име мудрости и спољне (=световне) и црквене науке. А звао се правим именом Анастасије, а Гордије му је било надимак. Био је у једној варошици на Истоку учитељ, где је нађен и напред речени његов рукопис и друге неке књиге; а садржавао је (рукопис) само три Литургије, то јест две потпуне, Златоустову и Великога Василија, и трећу Пређеосвећену. Добивши, дакле, у руке (тај рукопис), са одговарајућим према том човеку уважењем и са интересовањем прегледах пажљиво обе Литургије, и - истину говорим у Христу - ни у једној ни у другој не нађох од тога (додатка) ни слога, него је све (у тексту Литургије) било сједињено претходно са следећим (тј. без прекидања додатком), како су то Божански Оци од почетка саставили. А није ни много стар овај мудри Гордије; живи су и данас људи који су га познавали.

После тога, отишавши из Месолонгија, године 1767, дођох у Солун, одатле пређох, због страха од тадашњих непријатеља, у Свету Гору; имајући потребу за неком књигом, потражих је у библиотеци (Манастира) Ватопеда, где лежаху могобројне књиге, и тамо нађох два пергаментна Илитарија (=литургијска свитка), у кјима су, са дивном уметношћу и много вештине исписана златом зглавља и позлаћени натписи, биле три Литургије, као и у рукопису Гордијевом, како напред рекох. И заиста, ни овде се ништа не нађе од тих (додатака). После две године, вративши се опет у Солун, имајући потребу да погледам старе књиге у Митрополији, и да нађем неку корисну, нађох и тамо један Илитар од пеграмента, и опет претражих и тамо обе Литургије, и нађох да је исто као код Гордија и у Вартопеду (тј. без додатка). И што да говорим много? И овде, у Новом Манастиру (Νέαν Μοήν), на Хијосу, наћосмо један папирни Илитар, и он немаше тога (додатка), што може да потврди свако својим очима.

ДА И ТУМАЧИ ЛИТУРГИЈА УОПШТЕ НЕ НАВОДЕ ОВЕ ДОДАТКЕ

После разматрања старих рукописа, прегледах пажљиво и тумаче Свештених Литургија, и ни код њих не могох наћи ни једну реч од тих (додатака). Тако се и из тога види да су то (новији) додатци, и то додатци врло скорашњи. Јер, остављам божанског Германа, Патријарха Цариградског (†733.г.), остављам и свештеног Николаја Кавасилу, митрополита Драча8, пошто су они старији, и њихови списи се не налази свуда да би их свако видео, него наводим Свештеног Симеона Солунског (-14…), којега је књига и најпознатија и приручна је да је прегледа свако, па нека је узме и ко хоће да се увери, и нека добро размотри тумачење божанског пресуштаствљења (μετουσιώσως, тј. Свете Анафоре), и видеће да он само дословно говори једино оне речи Божанских Отаца, а од овога (додатка) нема ни слога9. Постоје такође и други млађи од овога тумач Божанске Литургије, простим језиком, мада је врло лош и неискусан због простог тамошњег језика, а то је Крићанин Натанаил, звани прортопрезвтер и епитроп Васељенске Патријаршије, који је, како изгледа, живео у време када су Венецијанци владали Критом (16-17…). Но и он, мада је толико млађи (од претходних), ни речи не наводи од тог (додатка). У свештеном Катихизису мудрога Николаја Крфског, има нешто мало забележено, то јест само (речи): „Господе, Који си Пресветога Твога Духа“, и ништа више, на што ми одговарамо да је Николај (Крфски) један, а један треба да се саглашава са многима, и особито са старима и Светима, као што су божански Герман, Кавасила и такође овај Симеон (Солунски). Ово кажем као прво. А као друго, кажем да ни овај Николај не изгледа да он то говори, него, како мислим, а и даљи ток речи то сведочи, они који су ову књигу дали у штампу, већ навикнути од Литургије, забележили су то тамо по средини (=на маргини), као да тобоже то недостаје, те се зато види да је то узгред уписано. А да је истина таква, то јест да ни Николај није то написао, очигледно је тиме што се само у молитви Златоустовој види то дописано, док га уопште нема у молитву Василија Великог. Али, и из молитава других Литургија, које нам је, после ове две, мудри Николај штампао, свима је свакако видно да је ово, и овоме слично, каснији изум, и да, када би ово били делови молитава и молби од почетка преданих (у Цркви), које (молитве) свештеник приноси Богу ради Божанског пресуштаствљења, требало је да се нађе и у некој од оних разних Литургија, ако не у (Литургији) Апостолâ, онда макар у Литургијама Отаца, или једнога или двојице од њих. Тако, дакле, када се у старим рукописима, и такође још у овом новим књигама Литургијâ, нема тога (додатка), и ниједан од тумачâ (Литургије) уопште их не наводи, зар није онда сасвим очигледно, а да то ми и не говоримо, да су касније неке незналце и необразовани, по сопственој власти, додали ово у молитве (Светих) Литургија, и надаље су то издали и штампано, и тако су то обзнанили свуда?

ДА И РАЗНЕ НЕУМЕСНОСТИ СЛЕДУЈУ ЗА ОВИМ ДОДАТКОМ

Да је, пак, новаторски додатак (προσθήκη νεωτερική) ово: „Господе Који си Пресветога Духа Твога“ и остало, јаснији и јачи доказ, мислим, да не може бити од напред реченог доказа старих Литургија и од ћутања тумачâ (Св.Литургије). Ипак, уз ове јасне доказе ми, разматрајући, налазимо да овај додатак рађа и разне неумесности (άτοπα διάфρα=разне бесмислености). И као прво, мада је мало, ипак налазимо да се не одржава граматичка синтакса, и од кварења синтаксе долази и до кварења смисла и значења. Зато што у Литургији Василија Великог, пошто каже: „Теби се молимо и Тебе преклињемо, Свети над светима, да благовољењем Твоје доброте дође Дух Твој Свети на нас и на предлежеће Дарове, и да их благослови и освети и покаже“; затим говори (као додатак): „Боже, очисти ме грешнога - Господе, Који си Пресветога Духа Твога…“ и остало, а затим додаје (из редовне молите) говорећи: „Хлеб овај учини самим Часним Телом“ и остало. И заиста, ко има не много него и најмање знања граматике, не може поднети неумесност (овакве) лоше синтаксе, бољерећи овог потпуног нереда. Јер, нити се ово „Боже милостив ми буди“ повезује са оним „покаже“, нити ово „учини“ очувава било какаву повезаност са оним претходним: „да освети и покаже“. Јер се не може спојити лични глагол са инфинитивом, нити пак са заповедним начинима, то јест са „милостив буди“, или са „не одузми (од мене)“, или са „саздај (у мени)“. Толико је много тај необразовани (новатор) збркао и покварио правилност синтаксе божанскога Оца (Златоуста/Василија), са својим проклетим додатком (τήν έπράρατον προσήκην του), да почетна синтакса молитве Светог (Оца) јесте ова непосредно: „и да покаже овај Хлеб - без „учини“ - сâмо Часно Тело Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, а Чашу ову“… и даље, како је и у Литургији Златустовој, оно испред се повезује са овим следећим, и бива једна молитва, овако: „Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на предлежеће Дарове ове, и учини Хлеб овај Часним Телом Христа Твога, а ово у Чаши“… и тако даље.

Тако су од почетка божански Оци са свом правилношћу саставили своје свете молитве (=Анафору Литургије). А тај најнеобразованији разбио је и покварио правилну и добру синтаксу, и упропастио лепоту и благољепије те изузетне реченице, да би ставио усред тога своје измишљотине. Нарочито је велика штета и квареж настала у молитви (=Анафори) Василија Великог, тако да понегде изгледа сасвим непоправљива, и одводи у бесмисленост синтаксе и у неумесност смисла и значења. Јер нико не може порећи да у Цркви имамо молитве и тропаре који приличе Лицу (Бога) Оца, друге - Лицу Сина, и треће Лицу Светога Духа; и опет друге молитве и тропаре, који се говоре и певају просто (свој) Светој Тројици.

Као прво, одмах на Јутрењу молитве на Шестопсалмију, и оне на Вечерњу, заједнички су упућене Светој Тројици. Зато и они (свештеници) који знају, не стоје пред Иконом Христовом када их читају, како неки други неуко чине, него стоје наспрам Свете Трапезе, испред Олтара, узносећи ум свој ка самој Светој Тројици. А безбројне су оне (молитве) које се узносе посебно и особито Једноме Лицу (Свете Тројице). Као на пример - и да не би одуговлачили у нашој теми - свештеник моли свршавање (Светих) Тајни од Беспочетнога Оца, започињући (у Анафори) издалека са благодарственим (εχαριστηρ~ους) химнама. И чуј како он изричито разговара са Личношћу Оца, говорећи: „Достојно је и праведно Тебе хвалити… јер си Ти Бог неизрециви… Ти и Јединордни Син Твој и Дух Твој Свети“; и опет: „са овим блаженим Силама и ми, Владико Човекољупче, кличемо и говоримо: Свет си и Пресвет, Ти и Јединородни Син Твој, и Дух Твој Свети“. И ово рекавши, и похваливши приповедачки (διηματικως) према Оцу: како је Јединородни Његов Син, Господ наш Исус Христос, Кога је Он дао на смрт за наше спасење, ону ноћ у коју је имао предати Себе, предао светим Својим ученицма Пресвето Своје Тело и Крв, и заповест им дао да и они исто чине са њима (=са Телом и Крвљу), у спомен смрти (Његове), коју је поднео ради нашега спасења, и рекавши још да и ми, сећајући се те спасоносне заповести, и остало све из Божанског Домостроја, „Теби приносимо Твоје од Твојих, по свему и за све“; затим спојено и непосредно, очувавајући сопствени след речи, моли се и преклиње то исто Блажено Лице, то јест Беспочетнога Оца, да са неба пошаље Пресветога Свога Духа да саврши (=освети) предлежеће Дарове, то јест да учини хлеб - Телом Христа, и вино - Крвљу Христа, и то не просто „Христа“, него „Христа Твога“.

Да испишемо и саме те речи: „Још Ти приносимо - то јест Теби Богу и Оцу - ову словесну и бескрвну Службу, и молио Те и призивамо и преклињемо, ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на предлежеће Дарове ове, и учини хлеб овај - Часним Телом Христа Твога, а ово што је у Чаши овој - Часном Крвљу Христа Твога, претворивши Духом Твојим Светим, тако да буде онима који се причешћују на трезвеност душе“… и остало даље. Тако исто и у Литургији Василија Великога: „Ти Који јеси Владико“, вели свештеник према истоме самоме Беспочетноме Оцу, као што је јасно да изричито каже даље: „Беспочетни, Невидљиви Несхватљиви, Неоограничени, Непроменљиви, Оче Господа нашег Исуса Христа“… и остало даље; и опет ниже: „А када дође пуноћа временâ, говорио си нам Самим Сином Твојим, кроз Којега си и векове створио“… и остало даље; и опет: „Који поживевши у овоме свету, даде заповести спасења, избавивши нас од обмане идолске, приведе (нас) познању Тебе Истинитога Бога и Оца“… и остало даље. Ово похваливши, и испричавши и овде благодарствено (διηηγησάμενος εύχαρίστως) предавање страшних Тајни (на Тајној Вечери), што је учинио Својим ученицима, и кроз њих нама, Јединородни Твој Син, Господ наш Исус Христос, долази на крају и до свршавања предлежећих (Дарова), и тако очувавајући и овде сопствени след речи, говори: „Тога ради, Владико Пресвети, и ми грешни - и тако даље - Теби се молимо и Тебе преклињемо, Свети над светима, да благовољењем доброте Твоје дође Дух Твој Свети на нас и на предлежеће Дарове, и благослови их, и освети, и покаже: хлеб овај - самим Часним Телом Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и чашу ову - самом Часном Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, претварајући Духом Твојим Светим.10 А нас све“… и остало редом.

Да пређемо сада и на неумесности (τάρ άτоπα= несмислености) које настају од овог додатка (=Тропара 3.часа). Дакле, не може бити никакве сумње да се ове молитве и мољења (у Анафори Литургије) посебно односе на Личност Беспочетнога Оца. Али, можда може још неко да сумња да се и овај Тропар (=Трећег часа), или ова молитва, што је онај (новатор) ставио усред свештених молитава (Анафоре), односи на Личност Христа? Мислим да нема никога ко може у то да посумња, јер је општепризнато, несумњиво и неоспорно ово: „Господе, Који си Пресветога Духа Твога, у трећи час ниспослао апостолима Твојим“, да се то говори особито Христу, и да се ово послање (Духа) односи на Њега. Јер Он Сâм изричито то каже: „И другога Утешитеља послаћу вам, Духа Истине“(Јн.15…); и опет: „када дође Утешитељ, Кога ћу вам Ја послати“(Јн……..). То исто на много места и Црква у тропарима певајући говори, и у отпусту Свете Педесетнице каже: „Који је у виду огњених језика с неба ниспослао Пресветога Духа на Своје свете ученике и Апостоле, Христос Истинити Бог наш„. Дакле, и у томе не остаје никакве сумње да се та молитва (=Тропар 3.часа) особито односи на Личност Христа. А када је, дакле, ово двоје неоспорно и истинито; то јест једно: да се види да свештеник са овим молитвама говори са (Богом) Оцем, имајући за циљ да Га умоли да Духом Светим саврши (=освети) ове предлежеће (Дарове); и друго: да ова молитва додатка (=Тропар 3.часа) разговара са Христом и Њега моли да у нама обнови Духа Свога Светога, - када је, велим, ово двоје истинто, ко не види очигледно како, тако изненада и недоследно и неприкладно, прескаче свештеник од једнога на друго, од Лица Оца на Лице Сина? И (још) одустаје од мољења Онога, и моли Овога. И, мада то изненадно и недоследно прескакање, нема никаквог разлога, он, без да заврши једно реч, почиње другу. Но, ако главно неумесно и богохулно јесте то што не моли Христа да пошаље Свога Светога Духа да нас просто освети, као што молимо у Трећи час дана, а овде не тако, него Га молимо да учини хлеб - Часним Телом Христа Свога, а оно што је путиру - Часном Крвљу Христа Свога. И пази (добро), да би схватио оно што многи не примеђују. Да то кажемо повезано, да бисмо разоткрили смртоносну змију коју скрива ова (овде неумесно уметнута) наизглед побожна молитва (=Тропар): „Господе, Који си у трећи час ниспослао Духа Твога Светога, Њега, Благи, не одузми од нас, него обнови у нама који Ти се молимо, - и учини хлеб овај - Часним Телом Христа Твога, а ово што је у чаши - Часном Крвљу Христа Твога, претворивши Духом Твојим Светим“!

Чујеш ли, драги мој? „Ти, Христе, Који си послао Духа Твога Светога апостолима Твојим, пошаљи Га данас и нама, и учини хлеб овај - Телом Христа Твога“. - Којега другога Христа тело моли овај безбожни додатак да Христос учини? Колико Христоса имамо? Колико Синова? Колико Домостроја? О, антихристовске ли дрскости! О, скверне ли руке и ума! Како се усуђују неко да говоре како је ова молитва и ово мољење такво да не даје (=не уноси) никакву неумесност? Може ли бити горе неумесности од тога да уводи два Христа? Али, (изгледа), то не говори нити мисли овај (новатор)! Међутим, наравно, свакој новотарији следе неке неумесности (άτоπα=бесмислице), које никад не говоре новатори (оί κανоτόμоί), али их зато православни налазе (σνμπεραίνоυν=констатују) као зле породе зле матере њихове новотарије.

ОДАКЛЕ ЛИ НАСТАДЕ ОВАЈ ДОДАТАК; И ДА ЈЕ ОПАСНО И НЕОПРОСТИВО ДА БИЛО КО (ИШТА) ДОДАЈЕ

Многи се налазе у недоумици: ко се то први дрзнуо да учини тај додатак, и зашто га је учинио? Али, ко би могао да нађе лично тог дрзника? Вероватно нико. Зато да и не тражимо оно што нћемо наћи. Одакле је, међитум, потстакнут онај који је то придодао? Клико ја могу да замислим, узрок му је био овај. Постоји разлика између нас (Православних) и Латина о свршавању (Светих) Тајни: Латини мисле да саме речи Господње, то јест: „Узмите, једите“, и: „Пијте из ње сви“, одмах када их изговори свештеник - хлеб се претвара у Тело Христово, а вино у Крв Христову. Отуда и говоре да не треба свештеникова молитва (тј. Епиклеза); штавише мисле и да је неумесна, јер тобож не верују у свемоћ ти Гисподњих речи они који се (после тих речи) моле, него они хоће са својом молбом да учине оно што се већ догодило када су изговорене Господње речи. Ово је укратко мишљење злославних (=јеретикâ) Латина, и они то толико чврсто држе тако да се усуђују дрзници паписти да оптужују нас Источне како чинимо зло када се молимо после Господњих речи (тј. кад вршимо Епиклезу). И на псевдосабору у Флоренцији паписти су много принуђивали наше Источне (=Православне) да запишу у њиховом сатанском оросу (=одлуци) да и они (=Православни) прихватају латинско мишљење, те да ће убудуће престати сви Источни да се моле после Господњих речи, исповедајући да се само њима савршавају (=освећују) Светиње. Али ипак, на то нису сви једногласно, и први сâм цар (=Јован VIII Палеолог), хтели да пристану, бојећи се (цар) да Цариграђани чују да је цар искварио Литургију Златоустог и Василија, где сви јасно виде (=знају) како су молитве (Светих) Литургија састављене, те да му изазову неки устанак. И не само да нису прихватили ову латинску новотарију, него је цар заповедио Светоме Марку Ефеском и он је написао доказ да су Свети (Оци) овако свршавали Светиње, то јест са божанским Призивањима, то јест молбама, као што и данас наши источни свештеници (тако) их освећују. Јер Господње речи свештеник говори казујуши повесно Богу и Оцу, хотећи тиме да представи (овако): „ја, Господе мој, не долазим мојим речима да Ти чиним молбу, него Једнородни Син Твој, Господ наш Исус, Који је ученицима Својим учинио то и то, заповедио је да тако чинимо и ми; Он нам је дао смелост ову да Те замолимо, зато се молимо“… - и тако даље. Тако да нужно, после приповедачког возглашавања Господњих речи, следе и речи Епиклеза (=призивања), то јест мољења - јер епиклеза значи молење и прошење -, како су то од почетка саставили они Божански Оци узимајући то из Литургије Јаковљеве, и од осталих Апостола, коју су написали Литургије.

Дакле, пошто постоје разлика такве врсте о божанском пресушстаствљењу (=о Анафори) између Западних (=Латина) и нас Источних (=Православних), изгледа да неки Источни, тобоже ревнитељ, а уствари неук и нерасудан, хотећи можда да иде насупрот латинској новотарији, није се задовољио епиклезама (=молитвом призивања Св.Духа) које садрже Литургије Златоуста и Василија, где о томе и углавном то сâмо моле Бога и Оца, то јест да Он (Светим Духом) претвори предлежеће Дарове у Тело и Крв Хрстову, па је (тај зилот), тобоже заинат Франакâ, ставио и он своје сопствене посебне молбе, то јест познате и јавне и моћне и дејствене у овој ствари, као да није молитва (Анафоре) била способна и довољна, и нарочито дејствена молитва Златоустова, која говори: „Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну Службу, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо, ниспошљу Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове, и учини хлеб овај“… и остало даље. И опет исто тако и она (молитва) Великога Василија. Али, како изгледа, тај уопште није имао никакав осећај грчког језика, да би схватио да управо само то и јесте оно што новатори Латини не прихатају, и говоре да смо ми то касније додали, то јест молитве (=Епиклезе) Светих (Отаца), које су скроз наскроз молитва и прозба. Или је неки празноглавац (кеновфрњн) био још и маштар, који је умислио да и он зна да дода молитву на молитву и мољење на мољење, па је додао већма несмисленост и неумесност, и читав низ многих хула, како смо горе већ показали.

Тај сам, дакле, разлог замислио да је био повод овог неразумног и хулног додатка. И најпре је можда онај то говорио само својим устима, када је литургисао, као што се и данас многи не задовољавају овим (молитвама), него говоре још и друге сувишне. Затим је уследило да додатак напише и у своју књигу Литургије, а онда су следећи, нашавши то и мислећи да је богонадахнуто, те имајући га при руци, пренели и у штампу (тј. штампали у Служебник). Овај додатак мирише да је најпре настао или на Криту, или у Венецији.11

Али, како може свако да има толику власт да може да говори и додаје у Божанску Литургију штогод му се учини да једобро? И особито, (да дода) на такво место где ће да расеца и прекида континуитет (=целину) лика најсвештенијих молитава, које су састављене са свом мудрошћу Пресветога Духа, и које су са крајњим поштовањем и чашћу држали сви претходни векови, и које су добиле своју потврду и сигурност од свих Светих и Васељенских Сабора, и просто речено од све Католичанске (=Саборне) Цркве од краја до краја васељене? Колико је до мог мишљења, онај који је то учинио, или други који чини друго нешто слично, греши слично ономе који додаје или одузима нешто од Светог Символа Вере. Јер, као што је Символ опште мерило вере свих хришћана, тако су и Божанске Литругије Златоуста и Василија Великог најопштије место (κοινότατоξ τόπоξ = најзаједничкији начин) и правило свих Цркава у свету - како се свршавају (Свете) Тајне. И како тамо (у Симвлу), тако и овде (у Литургији), додатак би показивао несавршенство до сада оних божанских молитава (у Литургији), и доносио осуду оним најсавршенијим и најмудријим Јерарсима и Учитељима Католичанске (=Саборне) Цркве, како тобоже они нису (нас) учили са свим доличним савршенством освећење (Светих) Тајни.

ДА ЈЕ НЕОПХОДНО

ДА СЕ ОВО (=ДОДАТАК) НЕ ГОВОРИ.

И ДА ЦРКВА ТРЕБА ДА ПРЕДВИДИ ИСПРАВКУ ОВОГА,

И ЈОШ МНОГО ДРУГОГА

Дакле, драги мој, потребно је да већ закључимо (ову нашу) реч и да изричито кажемо да свештеник не треба ово (=додатак Тропара 3.часа) уопште да говори, пошто су доказани додатци туђи и неприродни, а уз то још су и хуле и презирања Светих (Отаца). Нема потребе да уопште да и ово додамо: да сваки свештеник, који има осећај и савест и поштовање према божанским Учитељима (=Светим Оцима), никада не прихвата да чини толику неправду Истини (Божијој). Треба, међутим, и наша Свете Црква да предузме бригу да неизоставно, са апостолском влашћу којом је богата, учини свеопшту исправку овога и да наложи строге епитимије да се убудуће нико не усуди да дода ни најмању ствар. Јер, замисли, драги мој, онај први сâм је додао само „Господе Који си Пресветога Твога Духа“(=Тропар 3.Часа) и следећа два стиха: „Срце чисто“ и „не одбаци ме од лица Твога“- само ове додатке налазимо (придодате) у старим Литургијама и Евхологијима. У новијим пак налазимо и: „Благословен си, Христе Боже наш„, и: „Јегда снишед јазики слија“(Тропар и Кондак Св. Духа), мада се ту садрже химне и славословља, а не молитве и мољења, за којим постоји потреба у садашњем часу (тј. у Анафори Литургије).

Мишљења сам да кроз мало времена касније, потоњи (следбеници новатора) ће хтеднути да додају и: „Ходите, људије, Триипостасноме Божанству поклонимо се“, јер је и то најбогословскија химна; и оно: „Цар Небески за човекољубље на земљи јави се“, јер је Његов сав Домострој; и (такође): „Подигох очи своје на горе“, како ми се десило да сам чуо (од неких). И оно: „Господе, услиши молитву моју, и вапај мој нека дође Теби“, и други безбројни и до бескраја досежући (додатци), како свакога усхтедне да набеди његова неразумна побожност да то говори.12

Зато, брате, неопходно је да наша Света Црква најпре очисти Евхологион од ових накнадно учињених, бољерећи накнадно уведених (додатака), које су током времена посејали дрски и неуки, а додајмо - и зломислећи (=јеретички настројени).

Јер, како да није зломишљење (=јерес) латинско тумачење, које говори да ђакон треба заједно са јерејом да показује (руком) Дискос и Путир, када говоре Господње речи, то јест: „Узмите, једите“, и: „Пијте из ње сви“?13 Латиномислећи (новатор) је сигурно формулисао то тумачење, како они, како смо већ показали, тако верују да се тим речима (Господњим) свршавају Светиње. И још горе, да се у неким штампаним (Служебницима) налази да свештеник тада и благосиља и једно и друго (тј.Дискос и Путир). И опет после (тога) пише да благосиља и када врши Епиклезу (=призивање Св.Духа), што је заиста латиномислеће тумачење, јер прави Латин не прихвата то друго благосиљање.

Зар није требало од давних времена, најпре и одмах, још у почетку, да су очишћене и исправљене (књиге), да их не виде неуки свештеници наши, и да греше невољно сироти, мислећи да су то обрасци и предања Католичанске (=Саборне) Цркве? Такво латинско зломишљење јесте и освећење Дискоса и Путира и свештених и часних Икона, како показује свештени Доситеј Јерусалимски у књизи о Патријарсима Јерусалимским: да је и једно и друго противно одлуци Светог Васељенског Седмог Сабора. И да су то нарочито, по себи, новотарије и измишљотине папе антихриста.

Шта да кажем за скверно и богокажњиво и на зло измишљено братимљење? Слушај, драги мој, па да се дивиш бестидности и небогобојазности онога који је то штампао. Треба знати, вели тај, да ова служба (=чин братимљења), иако је црквеним и царским законом забрањена да се врши, али смо је ми ипак наштампали, као што смо је и у многим другим књигама нашли. Чујеш шта говори триклети? Признаје да је забрањена и од црквеног и од царског закона, па и поред свега тога, сасвим не уважавајући божанске одлуке, опет као из пизме (=ината), ставио је то у штампу (тј. штампао у Евхолохију-Требнику)! Зар не би, дакле, требало овде да се распали праведни гњев Цркве против тога најбезаконијег штампара? Јер је он, по противности, сладак!14 Да кажем и да је требало за његову самовољу да буде кажњен, и та књига да се осуди, заповедивши свештеницима посвуда да је не купују.

Дакле, оно што се тада није урадило, свагда је време да буде (урађено), то јест да се предузме старање да се избаци напоље све противно и неприхватљиво за Цркву, и, пошто томе дадне сву правилност и чистоту, како треба, да се заповеди да се то штампа, да се то свуда употребљава, или купује ново, или исправљено по изворном (тексту), то јест потврђено (предањем) од старине. И истовремено да се, са страшним епитијама, одузме власт од свакога, да се у будуће не усуди неко да додаје и да штампа мимо већ одобренога, чак ни (нешто) најмање.

То сам рекао неким Архијерејима да изнесу то Светом Синоду, молећи да он предузме то старање, и у другим Црквеним књигама, а нарочито у Евхологију (=Молитвослову=Требнику), који тако велике ствари садржи, а толико других је искварено. Рекох, али реч (моја) није ушла (у уши), него је остала изван и бездеал(ат)на, као тобоже сувишна.

И ја (ево) учиних само оно што је у мојој руци, јер тако ме удостоји љубав твоја.

Фусноте:

1. Из рукописа светогорског Манастира Ксенофонта, Бр.88 (папир 21х55), из 1797.г. (преписивач „монах Венијамин - Дукас Апостолидис“), стр.367-391 - неиздано до сада. - Захваљујемо се препод. игуману Ман.Ксенофонта Архим.Максиму и библиотекарима, посебно јеромонаху Јерониму, на љубазном прекуцавању овог драгоценог рукописа, иначе познатога већ Еп.Порфирију Успенском (Историја Афона…), од кога је исти користио и о.Кипријан Керн у својој Евхаристији, Париз 1953, стр… (в. српски превод ове драгоцене студије. Шибеник…).

2. Из употребе овог израза, иначе римокатоличког схоластичког, види се да је и Св.Атанасије Пароски био под извесним утицајем тада доминирајуће западне теологије у теологији и код бројних православних на Истоку….

3. У рукопису стоје ови јаки изрази: овнеиа каив џевна тњу иверњн еувцњн каив авлловкота. - Ради се о уметнутом Тропару 3.Часа у Анафору Литургије Златоустове и Василијеве, тобоже ради појачања Епиклезе (против римокатоличког изостављања Епиклезе), који додатак уствари квари словесни, синтактички и богословски смисао Св.Анафоре, у којој су све молитве обраћене према Богу Оцу, док текст уметнутог Тропара се обраћа Христу…

4. То је Богословска школа, звана Атонијада, основана у ман. Ватопеду ЏВИИИ век, којом је руководио Евгеније Вулгарис. Ова школа и данас постоји у Кареји, седишту Св.Горе, у ватопедском Скиту Св.Андреја.

5. Реч је, дакле, о Тропару 3.часа.

6. Евгеније Вулгарис је међу првима писао против додатка Тропара 3.часа у Анафору Св.Литургије, а сâм га никад није ни читао, како говори и наш писац даље.

7. То да неки свештенослужитељи, приликом служења Св.Литургије, нису уопште читали накнадно уметнути (у 15.веку) Тропар 3.Часа у Канону Евхаристије, види се и из овог догађаја, и из мало ниже наведеног, то јест из сачуваних рукописних Служебника из времена после појаве и уласка у употребу штампаних Служебника са овим додатком, тј. током 16-19.века, када је, како видимо и знамо, изостављен овај додатак и у штампаним грчким Служебницима.

8. Николај Кавасила није био Митрополит Драча, чак ни Епископ, него је његов стриц Нил Кавасила био Митрополит….

9. Тумачење Св.Литургије од Св.Симена Солунског читалац може наћи напред у овој нашој књизи…

10. Речи „претварајући Духом Твојим Светим“, које су овде наведене, не припадају Литургији Св.Василија, него само Златоустовој, али их у неким старим рукописним Служебницима има и код Василија на овом месту, па су их ваљда у 18.веку (кад је наш писац ово писао) употребљавали овде, где иначе треба да стоји (на трећем благосиљању) само: „изливеном за живот света“. (Тако је и у Служебнику Св.Синода и о.Јустина).

11. Ми смо нашли да је то гемистос…

12. Свети Атанасије Пароски овде мисли на новије обичаје појединих свештенослужитеља: да додају, као за себе, разне додатне молитве, стихове псалама, црквене песме итд., у току неких момената Св.Литургије, нпр. при кађењу, или пред Причешће (што чине данас и Грци, и Руси, и Срби - из „сувишне побожности“), а што је све сувишно, често несувисло. - Примера ради: мало-мало па се убацује: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ Или: пред Причешће се, у старим рукописима, читало само „Вечери Твојеја тајнија“, затим је додато и „Верујем, Господе, и исповедам“, а данас код Грка, па и Руса и Срба, додаје се још неколико молитава из Поретка припреме за Причешће - и још се то и штампа у Служебнику! (А у руском Архијерејском Чиновнку су избацили, и не додају при новим штампањима, да треба Причешћивати верни народ!). - Уопште, тенденција додавања „упутстава“, „рубрика“, додатних молитава или тропара, треба да престане, и да се вратимо једноставности старих рукописних Служебника. (Најновија издања Служебника Св.Синода Грчке Цркве (2004, 2007.г.) умањују број „рубрика“, али још увек задржавају неке касније додатке (нараво, не и Тропар 3.часа).

13. И овај се обичај, нажалост, држи данас код неких Руса, Срба, Грка, а уствари је латински, унијатски утицај. Јер, у време говорења Христових речи „Узмите, једите“… Свети Дарови хлеба и вина још нису Тело и Крв Христова, него, како јасно каже молитва у Василијево Литургији, која долази посе тих речи, то су „предобрасци“ (авнтивтупа) Тела и Крви Христове, и тек ће са Епиклезом Духа Светога бити Њиме освећени и претворени у истинско Христово Тело и Крв. Показивање руком је ту, устввари, директно против древне литургијске праксе Епиклезе, и то су Латини измислили, и онда од њих неки Православни некритички прихватили.

14. Очигледно је по среди иронија (иначе је реченица нејасна).