Odnos lekara i pacijenta

U naše vreme, nijedna bolest ne izaziva kod ljudi toliko užasavanja i očajanja kao rak. Onkolozi su često svedoci teških emotivnih reakcija na pojavu zloćudnih neoplazmi, koja je psihološki povezana sa predstavama o neizlečivosti ove bolesti.

U poslednje vreme, međutim, psihološki problemi u onkologiji dobijaju nova obeležja, i to prevashodno zahvaljujući uspesima u dijagnostici i lečenju. Kada se pojave uslovi za ispoljavanje bolesti u pretkliničkoj fazi i mogućnost potpunog izlečenja, na dnevni red dolazi neophodnost širokog razmatranja problema psihologije čoveka koji ne oseća da je bolestan, ali je prinuđen da ode na lečenje, povezano sa opasnošću po život.
Bolesnici sa kliničkim ispoljavanjem onkološke bolesti u prvim etapama pokušavaju da svoje stanje objasne pukim slučajnostima. Oni očekuju da se to postojeće stanje okonča i pokušavaju da se izleče običnim sredstvima. Kada im se javi misao o mogućnosti onkološke bolesti, oni je ili odbacuju kao neprihvatljivu ili je, pak, prihvataju i povlače se u sebe, sa strepnjom očekujući dalji razvoj događaja. Za ovaj period bolesti karakteristična je sklonost bolesnika ka samoanalizi i zatvorenosti. Manji je broj bolesnika koji su u ovoj fazi obuzeti panikom i odmah se obraćaju lekaru. Većina njih obično čeka nekoliko meseci, dok se ne pojave novi simptomi bolesti, koji ih onda primoraju da se obrate lekaru. Kod bolesnika koji su nemarni prema samima sebi ili se, naprotiv, plaše moguće, zastrašujuće dijagnoze i izbegavaju posetu lekaru, do obraćanja za medicinsku pomoć dolazi pod uticajem okoline.
Posle prve posete lekaru, počinju da se menjaju psihološke okolnosti. Od ovog perioda, raspoloženje bolesnika u velikoj meri zavisi od utiska koji je na njega ostavio lekar.
U tom periodu mogu se, uopšteno govoreći, očekivati dva tipa reakcije na razvijanje događaja. Jedna grupa bolesnika sklona je strahu i panici, i kada im predlože da odu u bolnicu, padaju u depresiju. U tom slučaju, lekar je dužan da bolesniku objasni smisao lečenja. Druga grupa bolesnika, ne ispoljavajući nikakve spoljašnje znakove nespokojstva, takođe zahteva pažnju. Pod maskom spoljašnjeg spokojstva, kod ljudi koji su po prirodi zatvoreni može da se skriva teška psihička reakcija na okolnosti. Postoje i bolesnici koji nerado i neredovno posećuju polikliniku i izbegavaju ispitivanja. Oni ne vide razlog za brigu i zato ne poštuju preporuke lekara. Sa takvim bolesnicima se mora uporno raditi, dokazujući im razložnost ispitivanja i neminovnost lečenja, a ponekad im se mora i razotkriti ozbiljnost njihovog položaja, bez obzira na odsustvo teških znakova bolesti.
Za bolesnika, prvi kontakt sa lekarom uvek sa sobom nosi snažnu emocionalnu nijansu. Bolesnici gaje nadu da su njihovi strahovi uzaludni i da se bolest može izlečiti običnim lekovima. Prilikom ambulantnog ispitivanja, lekar se trudi da pomogne bolesniku da ovaj prevaziđe svoje emotivne doživljaje.
Period kada se bolesnici nalaze na stacionarnom lečenju obično je povezan sa duševnom potištenošću. Bolesnici su svesni da se nalaze u onkološkoj ustanovi, oštro reaguju na svoje stanje i sudbinu suseda iz bolničke sobe. Lični kontakt lekara sa bolesnikom i pomoć sveštenika predstavljaju zalog za povoljnu pozadinu lečenja.
Odbijanje lečenja ili operacije još uvek nisu retka pojava i prevashodno svedoče o tome da lekari nedovoljno shvataju etičke zadatke onkologije. Poznato je da loša informisanost bolesnika o karakteru bolesti predstavlja jedan od ozbiljnih razloga njihovog odbijanja da se leče. Utvrđeno je da postoji nekoliko glavnih razloga zbog kojih onkološki bolesnici odbijaju ili odlažu da se leče. Među njima su: suviše ubrzano i jednokratno predlaganje operacije od strane lekara bez dovoljno autoriteta, rasprave o svrhovitosti hirurškog lečenja koje se vode u prisustvu bolesnika, izbor metoda bez, prema mišljenju bolesnika, dovoljno ispitivanja, pritisak rođaka, itd. Uzroci odbijanja koje smo upravo naveli imaju posebno značenje u slučaju nevelikih tumora, koji ne uzrokuju nikakve primetne kliničke manifestacije. U takvim slučajevima je, kao po pravilu, neophodno aktivno hirurško lečenje, iako bolesnik samoga sebe praktično smatra zdravim. Kada mu se predloži plan za lečenje, takav bolesnik obično zahteva da dobije malo vremena da razmisli i da se posavetuje sa njemu bliskim ljudima. Događa se da neki bolesnici, posle prvog razgovora sa lekarom, prestanu da ga posećuju, da bi se pojavili posle izvesnog, često i dužeg perioda, ali ovog puta sa simptomima zapuštene bolesti. Lekar ovde mora da pokaže upornost i da insistira na ponovnom dolasku bolesnika. Ispitivanja na poliklinici moraju da budu što je moguće kraća, ne samo zbog potrebe da se što pre započne sa lečenjem, nego i zbog čisto psihološkog stanovišta. Lekar sve vreme mora imati na umu činjenicu da se ispred njega nalazi pacijent koji nema simptome bolesti i koji sumnja u neophodnost lečenja. Bolesniku se ne sme ostaviti vreme za sumnje i on se mora, što je moguće pre, smestiti na stacionarno lečenje. Da li je lekaru dozvoljeno da otkrije dijagnozu ukoliko pacijent uporno neće da se saglasi sa predloženim ispitivanjem i lečenjem? U takvim slučajevima, prihvaćeno je da se bolesniku saopšti da postoji sumnja na onkološko oboljenje i da je potrebno detaljno ispitivanje. Kada se već nađe u bolnici, pacijent koji nema ispoljene simptome bolesti susrešće se sa teškim bolesnicima, sa složenim operacijama i sa zračenjem, čiji uticaj često može da bude veoma neprijatan. Zbog toga je lekar dužan da objasni da se na lečenju ne nalaze samo bolesnici sa zloćudnim, nego i oni sa dobroćudnim tumorima; neophodno je da se bolesniku ukaže da, ukoliko se kasnije započne sa lečenjem, ono biva sve teže za samog bolesnika. Prvo je pravilo da se sa ostvarivanjem plana lečenja započne što je pre moguće. Poželjno je da takvi bolesnici budu operisani ubrzo posle hospitalizacije. Osim toga, bolesniku se mora savetovati da sa drugim pacijentima ne raspravlja o pojedinostima toka bolesti, o njenom lečenju i ishodu, da u razgovoru sa njima ne načinje medicinske teme.
Postoji i jedan broj bolesnika koji se posle lečenja oseća lošije, nego pre njega i oni ne mogu da se oslobode misli da su uzaludno pristali na lečenje, pošto sebe pre toga nisu ni smatrali bolesnima. Trebalo bi da lekar ima na umu takvu mogućnost i da je predupredi. Prema tome, mišljenje o neizlečivosti kancera predstavlja glavni izvor straha, za kojim slede i druge, teške psihološke promene. Kao što smo već pomenuli, zadatak lekara je da iskoristi sve mogućnosti kako bi pokolebao takvo uverenje. Postoji mnogo načina da se to učini, a među njima je svakako najvažniji individualni razgovor lekara sa onkološkim bolesnikom i njegovim rođacima.

ODGOVORNOST LEKARA -ONKOLOGA ZA ŽIVOT PACIJENTA
Često se događa da sveštenika pozovu kod bolesnika onda kada je već kasno. Postoje dva načina na koja bolesnik, a posebno neverujući, može da odreaguje na „tragično“ saopštenje o svojoj dijagnozi: da se pripremi za dalje prilagođavanje životu posle operacije (ili bez operacije), ili da digne ruku na sebe i tako samovoljno prekrati svoj život. Da li je lekar-onkolog odgovoran, ukoliko njegov pacijent završi život samoubistvom? Posredno - jeste. Zašto? Zato što je zadatak svakog lekara da leči ne samo telo, nego i dušu pacijenta. Onkolog uvek ima mogućnost da, ukoliko nije u stanju da se sam izbori sa psihičkim teškoćama svoga pacijenta, pozove psihijatra ili psihologa. Isto tako, lekar može da pozove i sveštenika koji će mu pomoći da drugačije obrazloži bolest, da oseti kakav odnos ima umirući čovek prema večnosti. Zakasnelo obraćanje svešteniku za pomoć obremenjeno je lišavanjem bolesnika mogućnosti da dobije predsmrtne pouke i da se ispovedi, a što otežava njegovu sudbinu u onostranom svetu. Trebalo bi da lekar ima na umu da, ako je sveštenik otpustio deo grehova pacijentu, ovaj neće za njih odgovarati posle smrti, ali da će, ako sveštenik nije uspeo to da učini, grehovi otići sa dušom na onaj svet gde više nema pokajanja - čak i ako bi duša poželela da se oslobodi makar i jednog jedinog greha, to je za nju zanavek nemoguće. Na taj način se uloga lekara i sestara, između ostalog, sastoji i u tome da blagovremeno pozovu sveštenika, dok je svest bolesnika još uvek jasna, dok još može da se ispovedi i pričesti. Želeli to lekari da priznaju ili ne, i od njih zavisi hoće li čovekova duša posle smrti dospeti u raj ili u pakao. Pokajanje čovekove duše skriveno je od naših očiju, ono je velika tajna. Međutim, u trenutku pokajanja pred sveštenikom, ili u trenutku pripreme za ispovest, u čovekovoj duši dolazi do velike promene. Gospod poznaje ljudsko srce i vidi te promene u čoveku, a što može da izmeni njegov udeo u večnosti.

LIČNOST LEKARA SNAŽNO UTIČE NA PACIJENTA
Razume se da je za to gde će čovekova duša dospeti posle smrti, odgovoran ne samo lekar, nego i sam bolesnik. Ukoliko je lekar predložio bolesniku pomoć sveštenika, ukoliko mu je govorio o životu duše u drugom svetu, posle toga sve zavisi od dobre volje samog bolesnika. Međutim, kako u naše vreme, kada u mnogim pravoslavnim zemljama još nisu iskorenjene ateističke predrasude, može da se dogodi da takvi razgovori budu i štetni za karijeru lekara, najbolje je da sa bolesnikom o tim pitanjima razgovara sveštenik. I pored toga, ličnost lekara veoma snažno utiče na pacijenta. Poznati su nam mnogi primeri da je nekoliko reči o molitvenom ukrepljenju, koje su došle iz usta lekara, dalo veliku snagu dušama pacijenata. I mada se situacija sada znatno izmenila, tako da pacijent slobodno može da pozove sveštenika u bolnicu, ne bi trebalo zaboraviti da su prve osobe sa kojima će se ovde susresti - medicinska sestra i lekar.
 Za lekara-onkologa, jedan od najtežih momenata predstavlja pitanje: kada i kako saopštiti pacijentu i njegovim rođacima dijagnozu o neizlečivosti njegove bolesti ili o njenom zloćudnom karakteru, budući da je svima sasvim jasno da je to u početku - radikalna operacija, a zatim dugotrajno lečenje čiji krajnji ishod, u čitavom nizu slučajeva, neće biti ozdravljenje, nego smrt. S jedne strane - medicinske, lekar se, nastojeći da poštedi psihu pacijenta, trudi da ne saopšti odmah tačnu dijagnozu i da ga postepeno pripremi da na adekvatan način primi tragičnu vest. Sa druge strane, one religiozne, odlaganje vodi ka gubljenju vremena, koje je pacijent mogao upotrebiti na pripremu za večnost, i to vreme je za njega nepovratno izgubljeno. Ne postoje, međutim, gotovi recepti kako da se postupi u sličnim situacijama. Sve zavisi od iskustva, intuicije, nepokolebljivog očuvanja etičkih principa i ocrkvenjenosti lekara, a što bitno utiče na sudbinu svakog njegovog bolesnika. Ne treba zaboraviti da razgovor sa onkološkim bolesnikom zahteva poštovanje izvesnih pravila. Kao prvo, sve dotle dok dijagnoza nije morfološki potvrđena, ne sme biti mesta za iznošenje bilo kakvih mišljenja o suštini bolesti - ni pred bolesnikom, ni pred njegovim rođacima. Dijagnostikovanje raka je teško, i uglavnom zahteva primenu specijalnih i pouzdanih metoda ispitivanja. Usled toga, svaki bolesnik, kod kojega se sumnja na postojanje zloćudnog tumora, mora da se konsultuje sa onkologom, ali i da prođe specijalna, dodatna ispitivanja. Ovde ni najmanje nema mesta za lekarsku lakomislenost, koja bi bolesnika mogla da košta života. Pored toga, često se događa da upućivanje bolesnika na dodatna ispitivanja kod onkologa ili u onkološku ustanovu, izazove preplašenost bolesnika, pa čak i da dovede do pojave kancerofobije. Usled toga, nije dovoljno da se jednostavno napiše uput: bolesniku bi, pored toga, trebalo razjasniti da je upućen u visokospecijalizovanu ustanovu, gde postoje svi uslovi za preciznu dijagnostiku i gde se ne upućuju samo onkološki bolesnici, budući da postoji čitav niz pretkancerogenih oboljenja kojima se takođe bave onkolozi i da, najzad, bez saveta usko specijalizovanog stručnjaka dati lekar ne može pravilno da organizuje i sprovede lečenje pacijenta.
Iskustvo potvrđuje da je, u slučaju postojanja zloćudnog tumora i neophodnosti operacije, bolje najpre razgovarati sa rođacima, pa tek onda sa bolesnikom, jer većina ljudi, kada im se predloži operacija, želi da o njoj prodiskutuje sa sebi bliskim osobama. Kada je reč o samom bolesniku, lekar bi trebalo da mu saopšti da su svestrana ispitivanja iskusnih lekara, koji su razmotrili sve okolnosti, pokazala da ne postoji drugi izlaz osim operacije. Pri tom bi pacijentu trebalo napomenuti da ima izlečivu formu bolesti, ne imenujući samu bolest. Ma koliko to čudno zvučalo, većina bolesnika ne traži da im se imenuje dijagnoza. Ako, pak, to zahtevaju, trebalo bi im reći da imaju graničnu formu bolesti koja bi u daljem toku mogla da preraste u rak, ukoliko se blagovremeno ne ukloni oboleli organ. Međutim, u slučaju da se bolesnik koleba ili da odbija operaciju, lekaru ne preostaje ništa drugo, osim da mu otvoreno saopšti da je kod njega ustanovljena izlečiva forma raka.

MOŽE LI SE RAK
IZLEČITI VRŠENjEM SVETIH TAJNI CRKVE?
Da li „religiozno lečenje“ može da isceli zloćudne tumore, ako taj termin možemo smatrati korektnim? Može se reći da u čitavom nizu slučajeva možemo odgovoriti sa „da“. O tome svedoče činjenice isceljenja pred ikonama Presvete Bogorodice, pred moštima svetih Božjih ugodnika ili drugim svetinjama. Ponekad se događa da čovek posle molitve ne biva isceljen od tumora, ali da se tumor na neki način „zaledi“ ili „zamrzne“ u onom stadijumu u kojem se čovek sa molitvom obratio Bogu. Postoji jedna grupa bolesnika koji su prekoračili sve rokove kada je bolest morala da metastazira i da pređe u drugu fazu, ali kod kojih se sve „zaustavilo“. To je projavljivanje dejstvovanja blagodati Božje, koja telesno i duševno ukrepljuje čoveka, srazmerno njegovoj veri i uzdanju u Tvorca.
Na kraju, napominjemo da bi lekar-onkolog i onkološki pacijent morali da znaju da je moguć i suprotan proces - nagla malignizacija tumora (tj. proces u kojem tumor od dobroćudnog postaje zloćudan). Razlog za to je, vrlo često, delovanje ekstrasensa, magova, bioenergetičara i sličnih šarlatana, kojima bi bolesnik mogao da se obrati. Tada se projavljuje dejstvovanje druge sile - satanske, koja je po samom svom karakteru protivna dejstvovanju blagodati Božje. Plata za takav postupak jeste - malignizacija.     

Sveštenik Sergej Filimonov
Prevod: Antonina Pantelić