Однос лекара и пацијента

У наше време, ниједна болест не изазива код људи толико ужасавања и очајања као рак. Онколози су често сведоци тешких емотивних реакција на појаву злоћудних неоплазми, која је психолошки повезана са представама о неизлечивости ове болести.

У последње време, међутим, психолошки проблеми у онкологији добијају нова обележја, и то превасходно захваљујући успесима у дијагностици и лечењу. Када се појаве услови за испољавање болести у претклиничкој фази и могућност потпуног излечења, на дневни ред долази неопходност широког разматрања проблема психологије човека који не осећа да је болестан, али је принуђен да оде на лечење, повезано са опасношћу по живот.
Болесници са клиничким испољавањем онколошке болести у првим етапама покушавају да своје стање објасне пуким случајностима. Они очекују да се то постојеће стање оконча и покушавају да се излече обичним средствима. Када им се јави мисао о могућности онколошке болести, они је или одбацују као неприхватљиву или је, пак, прихватају и повлаче се у себе, са стрепњом очекујући даљи развој догађаја. За овај период болести карактеристична је склоност болесника ка самоанализи и затворености. Мањи је број болесника који су у овој фази обузети паником и одмах се обраћају лекару. Већина њих обично чека неколико месеци, док се не појаве нови симптоми болести, који их онда приморају да се обрате лекару. Код болесника који су немарни према самима себи или се, напротив, плаше могуће, застрашујуће дијагнозе и избегавају посету лекару, до обраћања за медицинску помоћ долази под утицајем околине.
После прве посете лекару, почињу да се мењају психолошке околности. Од овог периода, расположење болесника у великој мери зависи од утиска који је на њега оставио лекар.
У том периоду могу се, уопштено говорећи, очекивати два типа реакције на развијање догађаја. Једна група болесника склона је страху и паници, и када им предложе да оду у болницу, падају у депресију. У том случају, лекар је дужан да болеснику објасни смисао лечења. Друга група болесника, не испољавајући никакве спољашње знакове неспокојства, такође захтева пажњу. Под маском спољашњег спокојства, код људи који су по природи затворени може да се скрива тешка психичка реакција на околности. Постоје и болесници који нерадо и нередовно посећују поликлинику и избегавају испитивања. Они не виде разлог за бригу и зато не поштују препоруке лекара. Са таквим болесницима се мора упорно радити, доказујући им разложност испитивања и неминовност лечења, а понекад им се мора и разоткрити озбиљност њиховог положаја, без обзира на одсуство тешких знакова болести.
За болесника, први контакт са лекаром увек са собом носи снажну емоционалну нијансу. Болесници гаје наду да су њихови страхови узалудни и да се болест може излечити обичним лековима. Приликом амбулантног испитивања, лекар се труди да помогне болеснику да овај превазиђе своје емотивне доживљаје.
Период када се болесници налазе на стационарном лечењу обично је повезан са душевном потиштеношћу. Болесници су свесни да се налазе у онколошкој установи, оштро реагују на своје стање и судбину суседа из болничке собе. Лични контакт лекара са болесником и помоћ свештеника представљају залог за повољну позадину лечења.
Одбијање лечења или операције још увек нису ретка појава и превасходно сведоче о томе да лекари недовољно схватају етичке задатке онкологије. Познато је да лоша информисаност болесника о карактеру болести представља један од озбиљних разлога њиховог одбијања да се лече. Утврђено је да постоји неколико главних разлога због којих онколошки болесници одбијају или одлажу да се лече. Међу њима су: сувише убрзано и једнократно предлагање операције од стране лекара без довољно ауторитета, расправе о сврховитости хируршког лечења које се воде у присуству болесника, избор метода без, према мишљењу болесника, довољно испитивања, притисак рођака, итд. Узроци одбијања које смо управо навели имају посебно значење у случају невеликих тумора, који не узрокују никакве приметне клиничке манифестације. У таквим случајевима је, као по правилу, неопходно активно хируршко лечење, иако болесник самога себе практично сматра здравим. Када му се предложи план за лечење, такав болесник обично захтева да добије мало времена да размисли и да се посаветује са њему блиским људима. Догађа се да неки болесници, после првог разговора са лекаром, престану да га посећују, да би се појавили после извесног, често и дужег периода, али овог пута са симптомима запуштене болести. Лекар овде мора да покаже упорност и да инсистира на поновном доласку болесника. Испитивања на поликлиници морају да буду што је могуће краћа, не само због потребе да се што пре започне са лечењем, него и због чисто психолошког становишта. Лекар све време мора имати на уму чињеницу да се испред њега налази пацијент који нема симптоме болести и који сумња у неопходност лечења. Болеснику се не сме оставити време за сумње и он се мора, што је могуће пре, сместити на стационарно лечење. Да ли је лекару дозвољено да открије дијагнозу уколико пацијент упорно неће да се сагласи са предложеним испитивањем и лечењем? У таквим случајевима, прихваћено је да се болеснику саопшти да постоји сумња на онколошко обољење и да је потребно детаљно испитивање. Када се већ нађе у болници, пацијент који нема испољене симптоме болести сусрешће се са тешким болесницима, са сложеним операцијама и са зрачењем, чији утицај често може да буде веома непријатан. Због тога је лекар дужан да објасни да се на лечењу не налазе само болесници са злоћудним, него и они са доброћудним туморима; неопходно је да се болеснику укаже да, уколико се касније започне са лечењем, оно бива све теже за самог болесника. Прво је правило да се са остваривањем плана лечења започне што је пре могуће. Пожељно је да такви болесници буду оперисани убрзо после хоспитализације. Осим тога, болеснику се мора саветовати да са другим пацијентима не расправља о појединостима тока болести, о њеном лечењу и исходу, да у разговору са њима не начиње медицинске теме.
Постоји и један број болесника који се после лечења осећа лошије, него пре њега и они не могу да се ослободе мисли да су узалудно пристали на лечење, пошто себе пре тога нису ни сматрали болеснима. Требало би да лекар има на уму такву могућност и да је предупреди. Према томе, мишљење о неизлечивости канцера представља главни извор страха, за којим следе и друге, тешке психолошке промене. Као што смо већ поменули, задатак лекара је да искористи све могућности како би поколебао такво уверење. Постоји много начина да се то учини, а међу њима је свакако најважнији индивидуални разговор лекара са онколошким болесником и његовим рођацима.

ОДГОВОРНОСТ ЛЕКАРА -ОНКОЛОГА ЗА ЖИВОТ ПАЦИЈЕНТА
Често се догађа да свештеника позову код болесника онда када је већ касно. Постоје два начина на која болесник, а посебно неверујући, може да одреагује на „трагично“ саопштење о својој дијагнози: да се припреми за даље прилагођавање животу после операције (или без операције), или да дигне руку на себе и тако самовољно прекрати свој живот. Да ли је лекар-онколог одговоран, уколико његов пацијент заврши живот самоубиством? Посредно - јесте. Зашто? Зато што је задатак сваког лекара да лечи не само тело, него и душу пацијента. Онколог увек има могућност да, уколико није у стању да се сам избори са психичким тешкоћама свога пацијента, позове психијатра или психолога. Исто тако, лекар може да позове и свештеника који ће му помоћи да другачије образложи болест, да осети какав однос има умирући човек према вечности. Закаснело обраћање свештенику за помоћ обремењено је лишавањем болесника могућности да добије предсмртне поуке и да се исповеди, а што отежава његову судбину у оностраном свету. Требало би да лекар има на уму да, ако је свештеник отпустио део грехова пацијенту, овај неће за њих одговарати после смрти, али да ће, ако свештеник није успео то да учини, грехови отићи са душом на онај свет где више нема покајања - чак и ако би душа пожелела да се ослободи макар и једног јединог греха, то је за њу занавек немогуће. На тај начин се улога лекара и сестара, између осталог, састоји и у томе да благовремено позову свештеника, док је свест болесника још увек јасна, док још може да се исповеди и причести. Желели то лекари да признају или не, и од њих зависи хоће ли човекова душа после смрти доспети у рај или у пакао. Покајање човекове душе скривено је од наших очију, оно је велика тајна. Међутим, у тренутку покајања пред свештеником, или у тренутку припреме за исповест, у човековој души долази до велике промене. Господ познаје људско срце и види те промене у човеку, а што може да измени његов удео у вечности.

ЛИЧНОСТ ЛЕКАРА СНАЖНО УТИЧЕ НА ПАЦИЈЕНТА
Разуме се да је за то где ће човекова душа доспети после смрти, одговоран не само лекар, него и сам болесник. Уколико је лекар предложио болеснику помоћ свештеника, уколико му је говорио о животу душе у другом свету, после тога све зависи од добре воље самог болесника. Међутим, како у наше време, када у многим православним земљама још нису искорењене атеистичке предрасуде, може да се догоди да такви разговори буду и штетни за каријеру лекара, најбоље је да са болесником о тим питањима разговара свештеник. И поред тога, личност лекара веома снажно утиче на пацијента. Познати су нам многи примери да је неколико речи о молитвеном укрепљењу, које су дошле из уста лекара, дало велику снагу душама пацијената. И мада се ситуација сада знатно изменила, тако да пацијент слободно може да позове свештеника у болницу, не би требало заборавити да су прве особе са којима ће се овде сусрести - медицинска сестра и лекар.
 За лекара-онколога, један од најтежих момената представља питање: када и како саопштити пацијенту и његовим рођацима дијагнозу о неизлечивости његове болести или о њеном злоћудном карактеру, будући да је свима сасвим јасно да је то у почетку - радикална операција, а затим дуготрајно лечење чији крајњи исход, у читавом низу случајева, неће бити оздрављење, него смрт. С једне стране - медицинске, лекар се, настојећи да поштеди психу пацијента, труди да не саопшти одмах тачну дијагнозу и да га постепено припреми да на адекватан начин прими трагичну вест. Са друге стране, оне религиозне, одлагање води ка губљењу времена, које је пацијент могао употребити на припрему за вечност, и то време је за њега неповратно изгубљено. Не постоје, међутим, готови рецепти како да се поступи у сличним ситуацијама. Све зависи од искуства, интуиције, непоколебљивог очувања етичких принципа и оцрквењености лекара, а што битно утиче на судбину сваког његовог болесника. Не треба заборавити да разговор са онколошким болесником захтева поштовање извесних правила. Као прво, све дотле док дијагноза није морфолошки потврђена, не сме бити места за изношење било каквих мишљења о суштини болести - ни пред болесником, ни пред његовим рођацима. Дијагностиковање рака је тешко, и углавном захтева примену специјалних и поузданих метода испитивања. Услед тога, сваки болесник, код којега се сумња на постојање злоћудног тумора, мора да се консултује са онкологом, али и да прође специјална, додатна испитивања. Овде ни најмање нема места за лекарску лакомисленост, која би болесника могла да кошта живота. Поред тога, често се догађа да упућивање болесника на додатна испитивања код онколога или у онколошку установу, изазове преплашеност болесника, па чак и да доведе до појаве канцерофобије. Услед тога, није довољно да се једноставно напише упут: болеснику би, поред тога, требало разјаснити да је упућен у високоспецијализовану установу, где постоје сви услови за прецизну дијагностику и где се не упућују само онколошки болесници, будући да постоји читав низ претканцерогених обољења којима се такође баве онколози и да, најзад, без савета уско специјализованог стручњака дати лекар не може правилно да организује и спроведе лечење пацијента.
Искуство потврђује да је, у случају постојања злоћудног тумора и неопходности операције, боље најпре разговарати са рођацима, па тек онда са болесником, јер већина људи, када им се предложи операција, жели да о њој продискутује са себи блиским особама. Када је реч о самом болеснику, лекар би требало да му саопшти да су свестрана испитивања искусних лекара, који су размотрили све околности, показала да не постоји други излаз осим операције. При том би пацијенту требало напоменути да има излечиву форму болести, не именујући саму болест. Ма колико то чудно звучало, већина болесника не тражи да им се именује дијагноза. Ако, пак, то захтевају, требало би им рећи да имају граничну форму болести која би у даљем току могла да прерасте у рак, уколико се благовремено не уклони оболели орган. Међутим, у случају да се болесник колеба или да одбија операцију, лекару не преостаје ништа друго, осим да му отворено саопшти да је код њега установљена излечива форма рака.

МОЖЕ ЛИ СЕ РАК
ИЗЛЕЧИТИ ВРШЕЊЕМ СВЕТИХ ТАЈНИ ЦРКВЕ?
Да ли „религиозно лечење“ може да исцели злоћудне туморе, ако тај термин можемо сматрати коректним? Може се рећи да у читавом низу случајева можемо одговорити са „да“. О томе сведоче чињенице исцељења пред иконама Пресвете Богородице, пред моштима светих Божјих угодника или другим светињама. Понекад се догађа да човек после молитве не бива исцељен од тумора, али да се тумор на неки начин „заледи“ или „замрзне“ у оном стадијуму у којем се човек са молитвом обратио Богу. Постоји једна група болесника који су прекорачили све рокове када је болест морала да метастазира и да пређе у другу фазу, али код којих се све „зауставило“. То је пројављивање дејствовања благодати Божје, која телесно и душевно укрепљује човека, сразмерно његовој вери и уздању у Творца.
На крају, напомињемо да би лекар-онколог и онколошки пацијент морали да знају да је могућ и супротан процес - нагла малигнизација тумора (тј. процес у којем тумор од доброћудног постаје злоћудан). Разлог за то је, врло често, деловање екстрасенса, магова, биоенергетичара и сличних шарлатана, којима би болесник могао да се обрати. Тада се пројављује дејствовање друге силе - сатанске, која је по самом свом карактеру противна дејствовању благодати Божје. Плата за такав поступак јесте - малигнизација.     

Свештеник Сергеј Филимонов
Превод: Антонина Пантелић