Novosti iz sveta knjige

Knjiga Izmirenja Stanimir Spasović - Srboljub Miletić, Istorija Srpske Pravoslavne Crkve U Australiji, Novom Zelandu i Južnoj Africi, Sidnej 2008, str. 527. „Gotovo svako misli da je samo onako pravo i istinito kao što on zna i hoće. Ja sam se s poglavarima srpskim razgovarao o kojekakvim događajima, gde sam i ja s njima zajedno bio, pa ne znadu upravo da mi kažu kako je bilo.“ Vuk Karadžić

Iako najmlađa, Srpska eparhija u Australiji već dobija svoju istoriju, u ovom trenutku najbolju moguću. Desilo se to iz entuzijazma nekoliko revnosnih ljudi. Neko bi rekao da to i nije težak posao, ali podsetimo na moto knjige... Sastavljanje svake sledeće istorije ove Eparhije biće lakši posao, jer će njen autor imati orijentir.
Pravoslavlje na području Australije čine Rusi, Grci, Srbi. Prvi Rusi dolaze, bilo kao istraživači ili kao poslovni ljudi. Grci kao pomorski narod lakše se otisnu na daleki put, a zatim pasivnost domaćeg terena tera ih u potragu za poslom. Srbi stižu poslednji, i u njihovom kretanju primećuju se tri faze: do Drugog svetskog rata; emigranti po završetku ovog za Srbe strašnog rata, i ekonomska migracija počev od 60-ih godina prošloga veka.
Emigrantski život vazda je težak; bez nevolje se ne kreće u tuđinu i neizvesnost. Treba podsetiti na podatak iz knjige da su krajem 18. veka prvi žitelji bili engleski zatvorenici, poslani u daleki svet da bi se rasteretili pretrpani engleski zatvori.
Srpska emigracija ima svoje specifičnosti - partijske podele iz zemlje potpuno se prenose i u spoljni svet; za njih rat nije prestajao, i oni se „komotno“ svađaju kao da su u svojoj zemlji. Na te trajne podele nadovezuje se crkveni raskol koji ide „sredinom“ korpusa srpskog nacionalnog bića i deli ga na dve jednake polovine, i tad je teško reći ko je u pravu. Čak ni autoritet vojvode Momčila Đujića, koji je bio u poseti u Australiji, nije mogao doprineti prevladavanju međusobnih zađevica.
Na ove probleme nadovezuje se i pitanje odnosa prema Carigradskoj patrijaršiji. Za ljude u zemlji to je nova tema, čija težina se ne shvata lako, a nauka je „obilazi“ iako čini žalosnu stranicu crkvenog života.
Stoga ne čudi jadikovka autora kako je teško nositi se sa obiljem materijala, gde skoro i da nema objektivnih spisa, nego skoro, kao po pravilu, reč je o međusobnim tužbama i odbranama. Kad se savremenik tu teško snalazi, šta će tek da učine potonji istraživači. Stoga je velika odgovornost ovih autora, jer oni trasiraju put i određuju način razmišljanja budućih.
Sa pomenutim obiljem izvora nije u suprotnosti činjenica što se za neke parohije ili sveštenike ne može doći do podataka. To su osobine tekućeg života. Tek kasnijim naraštajima sve će biti „jasno“. Ili bar njima tako izgledati.
Dodatnu teškoću u obradi materijala čini i to što je to „kabasta“ organizacija, nastala sticajem okolnosti, jer Eparhiju čine delovi različitog istorijskog iskustva (Australija - Južna Afrika).
Osobitost su i obimne biografije sveštenika, gde se, mimo manira i očekivanja, unose i detalji koji se u sličnim prilikama izostavljaju. Tu su potresne istorije, nastale u trenutku rascepa Crkve, koji ima crte žestokog sukoba, te na mikro-planu dolazi do razlaza sveštenika i crkvene opštine, pa čak i unutar jedne porodice. Nije se lako snaći ni u jednostavnijim uslovima. Tu treba dodati i zanimljiv detalj - emigracija je sama po sebi misionarska, a ovde postoje i misionarske parohije, nazvane tako jer ih čini mali broj domova.
Ovde je prilika da se saopšte i oni podaci koji šire nisu poznati, kao, na primer, izbor episkopa Stefana pre monašenja. Zatim sledi kratak prekid rada Prizrenske bogoslovije (oko 1950.g.), način bežanja sveštenika preko granice (jedan sveštenik beži iz komunističke Jugoslavije jer su vojne vlasti tri puta - upravo na dan hramovne slave - pozivale ga na vežbu i čak ga obrijali!)... Po slikama sudeći, stariji parohijski sveštenici deluju napaćeno...
Međusobni sukobi Srba emigranata i komunistički pritisak deluju do kraja 20. veka. Kad se pomislilo da oni slabe, došlo je do antisrpskog nastupa tzv. međunarodne zajednice. Srećna okolnost u celoj nevolji jeste i to da je crkveni raskol bezbolno prevaziđen (1992. godine). Da je reč o dijaspori, moglo bi se zaključiti i preko samog spiska episkopa, čije biografije se takođe nalaze u knjizi. Srazmerno veliki broj i njihov kratak boravak, da bi se iskoristila prva prilika za prelazak na drugu eparhiju. Vreme koje u drugim uslovima mogu da pokriju dve do tri ličnosti, ovde uključuje 15 osoba.
Drugi znak prepoznavanja suštine problematike jeste prikaz na koricama knjige, i inače u samoj knjizi, izbegličkog logora u Eboliju (Italija) preko koga stižu glavni tokovi emigranata.
Vredno je podsetiti da je knjiga posvećena dvojici rektora beogradske Bogoslovije Svetog Save, Jovanu Velimiroviću i Dušanu Kašiću, dok je uvodno slovo napisao sadašnji Episkop australijsko-novozelandski Irinej (Dobrijević).
Dok čitamo ovu istoriju, a imamo u vidu da su doskora postojale dve suprotstavljene eparhije, uopšte nemamo osećaj da se one kao takve i obrađuju - nema ni senke potcenjivanja, bacanja krivice na drugu, ili, pak, loša reč o bilo kojoj od njih, pošto se njihov život izlaže normalno. Ipak, godina 1964. je udarila „pečat“ na crkveni život Srba na ovom dalekom kontinentu, jer su se tada (posle raskola nastalog 1963. g.) sveštenici i crkvene opštine odlučile „kome će se privoleti carstvu“, kojoj eparhiji, patrijaršijskoj ili tzv. dionisijevskoj. Ustvari, taj raskol u telu Srpske crkve je ubrzao nastanak ove Eparhije koja je od 1967. g. bila u sastavu zajedničke Zapadnoevropske-australijske, i na njenom čelu kao prvi dijecezan uspešno delao današnji Episkop šabački Lavrentije.