Milunkin put do legende

Godinama je majka Danica čekala da joj se kćer vrati. Uveče je sedela na kućnom pragu trošne kuće u rodnoj Koprivnici, kršila prste, osluškivala, upirala poglede na puteljak prema Jošaničkoj Banji, nadajući se da će otuda banuti njena Milunka.

Potom bi ušla u kuću, palila kandilo, klečala pred ikonom i molila Boga da joj u tom prokletom ratu poštedi kćer i sina.
S mužem Radenkom je o tome retko razgovarala. Pa i tada bi uvek pitala isto:
- Hoće li ih majka ikad videti?
A Radenko bi samo huknuo u žuljevite šake i nastojao da što pre izbegne Daničine poglede pune prekora.
Preko dana bi naišao poneki stranac, tek da se raspita ima li kakvih vesti sa fronta, da li se išta zna o seoskim momcima koji su odjurili na bojište. Uzgred bi se čudili: šta bi Milunki da ode? Tolike je prosce imala, gledali su je momci na vašarima, uzdisali za njom, a ona, umesto doma i porodice, izabra - rov i pušku...
Ova opora glasna razmišljanja još više su uvećavala Daničinu muku.
Prolazile su vojske, drumovima su tutnjale kolone, noću su, krišom, s Kopaonika silazile dole, u Banju, komitske grupe, neki su svraćali u Radenkovu kuću, popili čašicu rakije, progovorili po koju o brzom slomu austrougarske i nemačke vojske, pa se nečujno peli ponovo uz planinu...
Mlađe Daničine kćeri, Miona od četrnaest i Slavka sa nepunih dvanaest godina, pomagale su u svim kućnim poslovima, zamenjujući Milunku.
Uveče, kada bi se pred kućom okupile Milunkine drugarice, koje su se već poudavale i rodile decu, Danica je jadikovala:
- Dobro, znam što ode Milan. Muško je. A kad je rat - muškarci moraju u vojsku... Ali što ode Milunka? Šta ona traži u tom prokletom ratu? I što već jednom ne dođe svojoj kući?
Prolazili su dani, završio se rat, u Srbiji minula ratna oluja, došli Nemci i sve češće u selo stizale crne vesti i vijorili se crni  barjaci na kućama.
Od Milunke ni glasa.
Snaha Kata, Milanova žena, tek što beše došla u kuću, pokušavala je da smiri Danicu:
- Doći se, majko, kad ti kažem. Znaš ti kakva je Milunka! Vidra... Da je s neba na glavu baciš dočekala bi se na noge. Sećaš se kad ono jednom ode u Kraljevo, kupi pamuk, zasnova razboj i za noć izatka suknju za vašar. Samo je ona imala tako lepu suknju.
- Jeste - osmehivala se Danica. - Razboj je za žensko, razboj, a ne puška! Da li će majka dočekati da je vidi...
Nekako u to vreme, dok je još besneo rat, Milunka uđe u - legendu...
Njena slava neće potamneti.
Milunka Savić!
Legenda o nečuvenoj hrabrosti ove žene traje i danas. I trajaće, sigurno, dok je srpskog imena.
Na bojištima je privlačila pažnju ratnih izveštača. Slikali su je, i njene fotografije su stizale na naslovne stranice evropskih listova.
Davno je bilo kad smo je prvi put sreli. Ima od tada dobrih petnaestak godina.
Trošna kućica na Voždovcu. Osma ulica broj dvadeset pet.
Kuća Milunke Savić. U njoj starica. Sama. Muž Veljko davno umro. Kćer Milena u bolnici. Tri usvojene kćeri: Zorka, Višnja i Milka - davno zasnovale svoj porodični dom.
Starica sama. Sa svojom ratnom pričom iz koje svaka reč može da uđe u istoriju.
Jednostavno: želela je u rat! Ali kako? Znala je da je neće tek tako primiti. Dosetila se: odsekla je kosu, natukla šajkaču, obukla čakšire i koporan, pa zapucala u Beograd. Stala ispred brkatog narednika koji je upisivao dobrovoljce. Kolebala se između dva imena: Milun i Milutin? More, svejedno, samo da me prime.
- Hoću pušku! - rekla je promuklim glasom.
I dobila je.
To je bilo 1912. godine.
Ali kasno se javila: tek što je njena dobrovoljačka jedinica stigla na front - rat je bio završen. Turske vojske više nije bilo, proterana je iz Makedonije, sa Kosova, iz Sandžaka... Jedino se još držala u jakim utvrđenima Skadra, ali je i tamo bila opsednuta - svakog dana se očekivao pad ove tvrđave... Bila je i u ovoj opsadi i proslavila se kao bombaš...
U junu 1913. godine izbi iznenada rat s Bugarima. I opet samo nekoliko dana. Bugari su poraženi na Bregalnici. Molili su za mir...
I tih nekoliko dana bilo je dovoljno da se Milunka Savić proslavi. Dobila je kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost. Ali, otkrivena je njena tajna.
Poslednjeg dana bitke, vodeći svoju desetinu u juriš, Milunka je ranjena. Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su raskopčali koporan da previju ranu - shvatili su prevaru: žensko...
Njeno sećanje:
- Dogodilo se ono čega sam se najviše bojala. Samo da me ne rane, mislila sam. Dobro, ako me već rane - neka to bude u nogu. Ili u ruku. Može, mislim, i u glavu... Samo neka ne bude u grudi. Otkriće da sam - žensko... Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi... Osvestila sam se u previjalištu. Bože, kad se toga setim: bolničar, stariji čovek, žurno mi skida koporan da vidi gde sam ranjena. Ustuknuo je i stao kao gromom pogođen. Počeo je da doziva u pomoć. Mislim, što je, tu je. Ne mogu više da se krijem: nisam Milun, nego Milunka.
Hteli su odmah da je pošalju kući, ali je zapretila da će otići u - hajduke.
Zadržali su je. S njom nije bilo šale.
Nije se više skrivala: svi su znali da je Milunka Savić. Uvažavali su je i voleli.
Jednog dana, u julu 1914. puče vest da je moćna crno-žuta monarhija objavila rat Srbiji.
Nadala se da će dobiti ratni raspored.
Nisu je pozvali, ali ni ona nije dugo čekala. Znala je da ovaj rat neće biti kao onaj s Turcima ili s Bugarima. Pa ipak nije ustuknula.
Ne zna da objasni kako se našla pred generalom Stepom Stepanovićem. Zna samo da general nije hteo ni da je sasluša:
- Kući! - rekao je.
Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala krvavo vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost...
Otišla je u Kragujevac, pravo načelniku Vrhovne komande vojvodi Radomiru Putniku.
- Ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo! - rekla je odlučno, u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu ali odlučnu devojku, blago reče:
- Dobro, budi bolničarka! Šteta da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je stari vojvoda, računajući da će se mlada devojka predomisliti i otići kući.
- Ostaću ovde i čekati vašu odluku! - rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju, tog popodneva, vojvoda Putnik reče da mu se „navrzla“ na glavu jedna devojka koja hoće da ratuje. Neće da ode kući, čeka da čuje njegovu odluku. Vojvoda nije pomenuo njeno ime.
Njena želja je izazvala smeh starijih komnadanata i sigurno bi sve palo u vodu da se za reč nije javio major Voja Tankosić:
- Ako je ta devojka Milunka Savić, onda bi je trebalo primiti u neku dobrovoljačku jedinicu. Ona se već proslavila u ratu s Bugarima. Neustrašiva je, brza, okretna, snalažljiva, lukava, kao vidra...
Sutradan je opet bila pred vojvodom Putnikom. Njen pogled je govorio više od ma koje reči.
- Dobro, devojko, ako hoćeš da ratuješ, javi se majoru Tankosiću. Naći će se puška i za tebe...
Opet njeno sećanje:
- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost...
Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja.     
    Nastaviće se
.