Istorija, dobra učiteljica

Kulturna i naučna javnost Srbije puna dva meseca pratila je izložbu i ciklus predavanja pod nazivom Srbija i Britanija - kulturni dodiri početkom XX veka, koja su održana u Galeriji nauke i tehnike Srpske akademije nauka i umetnosti.

Izložba je bila posvećena srpsko-britanskim vezama u kulturi, a preko autentičnih fotografija, planova i arhivske građe, prvi put je ukazano na mnoge značajne ličnosti koje su obeležile veze dva naroda u novijoj istoriji. Najistaknutiji srpski naučnici i stručnjaci u prostoru Galerije održali su brojna predavanja o istoriji odnosa Srba i Britanaca, od vremena poznog baroka i Dositeja Obradovića do Drugog svetskog rata. I kao nit koja vezuje kako nalaze stručnjaka tako i utiske publike, još jednom je potvrđena teza da odnose dveju nacija ne čini politika, već znameniti pojedinci i njihove sudbine.

VIŠE OD PRIJATELjSTVA
Izložbu je osmislila i nakon trogodišnjeg istraživanja postavila, pretočenu i u bogatu monografiju, magistar Snežana Toševa, viši kustos Muzeja nauke i tehnike SANU. Posle upoznavanja sa rezultatima istraživanja, bogatom građom i vrednim eksponatima, dominira utisak da uprkos neslaganjima srpske i britanske politike poslednjih decenija, suštinski, odnosi dva naroda kroz protok vremena mogu se okarakterisati kao više nego prijateljski. Sjajni trenuci zajedničke istorije potpuno ruše današnje tenzije i neslaganja.
- Pripremajući izložbu, nisam razmišljala o današnjem trenutku. Na kraju, međutim, ispostavilo se da smo postavku priredili u godini kada se obeležava 170 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije i Velike Britanije. Namerno sam želela da izbegnem politiku, da čitavu priču smestim u sasvim drugi kontekst, mimo svih zvaničnih državnih dešavanja. Kontakti su postojali konstantno, kulturni dodiri, pre svega, zahvaljujući konkretnim ličnostima, ljudima sa imenom i prezimenom, koji su obojili te odnose između Srbije i Velike Britanije. Mislim da je i sada tako, kao i u svim odnosima, među svim narodima i državama. Otuda, kao konačno, nosimo saznanje da je lepota u našim različitostima. Ma koliko bili udaljeni, to je nit koja nas povezuje, kaže za Pravoslavlje Snežana Toševa.
Najsvetliji primer su humane žene iz Škotske, njih više od šest stotina, koje su za vreme Prvog svetskog rata, potpuno dobrovoljno, bez ikakve nadoknade, negovale srpske ratnike i narod i spasile hiljade života, žrtvujući svesno sopstvene. Prva misija Bolnica škotskih žena osnovana je 1914. godine u Kragujevcu, kao hirurška, sa 100 postelja. Škotlanđake su zatim otvarale bolnice i u Mladenovcu, Lazarevcu i Valjevu. Mnoge su sa Srbima išle preko Albanije i ostale sa njima i na Solunskom frontu. Mnoge nikada više nisu videle svoju otadžbinu, već zauvek počivaju u Srbiji. Rat ih se direktno nije doticao, ali je milosrđe bilo jače od straha i daljine.

SUDBINA ELSI INGLIS
Podvizi i dobrota lekarki i bolničarki iz Britanije ujedinjeni su u liku dr Elsi Inglis, lekara, velikog dobrotvora i borca za ravnopravnost žena, jedne od najvećih junakinja Prvog svetskog rata. Na njenu inicijativu 1914. godine u Edinburgu je osnovana Bolnica škotskih žena, a 1915. godine došla je u Kragujevac, kao glavni nadzornik svih Bolnica u Srbiji. Ostala je sa srpskim narodom i za vreme okupacija, i tokom povlačenja, tokom 1916. služila je u Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Dobrudži, i sve vreme planirala da posle rata živi u Srbiji i brine o našim ženama i deci. Upokojila se, nažalost, prerano, 1917. godine, u 53-oj godini, ne dočekavši oslobođenje voljene Srbije. Posmrtno je odlikovana najvišim odlikovanjem Srbije - Ordenom belog orla, a njenu bistu je u znak zahvalnosti britanskom narodu predao princ Đorđe Karađorđević.
Vladika Nikolaj Velimirović o Elsi Inglis je zapisao: „Fizičke rane srpskih vojnika lečila je svojim znanjem. Njihove duše lečila je svojim ozarenim licem. Tiho, užurbano, smešeći se - to je bio njen način. Snažila je veru svojih pacijenata u razumevanje i Hrišćanstvo. Škotska teško da je mogla u Srbiju da pošalje boljeg misionara Hrišćanstva.“
Dr Elsi Inglis centralni je impresivni simbol istraživanja i postavke Snežane Toševe, pa je tako brojnoj publici ime i lik ove plemenite žene ponovo otkriven gotovo čitav vek posle njenih dobročinstava.
- Tokom 1916. godine, dr Inglis se vratila u Englesku, gde je predsedavala Odborom za proslavu Kosovskog dana, odnosno praznika Vidovdana, u Londonu. Tada je i upoznala Nikolaja Velimirovića, održala je mnoga predavanja o Srbiji i sakupljala dobrotvorne priloge i pomoć. Istih dana, vladika Nikolaj je držao propovedi po britanskim crkvama i čuvena je njegova beseda „Duša Srbije“ u katedrali Svetog Pavla. Svojim govorom oduševio je Engleze. Tada je sreo Elsi Inglis, o kojoj je kasnije napisao potresno slovo i analizu njene ličnosti. Nažalost, danas samo uži krugovi poznavalaca znaju istinu o tim lekarima i bolničarkama, a šira javnost ne zna ništa. Elsi Inglis povezuje sve i daje ljudsku dimenziju priči o odnosima Srba i Engleza na razmeđi vekova. Njena požrtvovanost i milosrđe su vrednosti pred kojima zanemite i zalog večnog prijateljstva dva naroda. Njena sudbina nas vraća univerzalnim vrednostima koju su se danas izgubile, a koje moramo da sledimo.
Jednako kao dr Inlis, i Episkop Nikolaj bio je neizbežna figura u arhivima i izvorima o odnosima Srba i Britanaca. Mr Toševa dodaje da je veliki duhovnik dao ogroman doprinos zbližavanju dva naroda, jer je u Velikoj Britaniji boravio nekoliko puta, a čitavu 1907. godinu proveo je na školovanju u Oksfordu. Tokom Prvog svetskog rata Vlada Srbije poslala ga je u Britaniju da upozna tamošnju javnost o srpskoj borbi za slobodu. Njegova misija bila je presudna za formiranje stavova Britanaca.

KOSOVSKI DAN NA OSTRVU
Sećanje na susrete Srba i stanovnika britanskih ostrva seže u daleku prošlost. Moreplovci iz naših krajeva imali su zajedničku grobnicu u Sautemptonu još u 15. veku! Veze su vremenom jačale. Zagonetni Balkan i Srbija plenili su pažnju brojnih putopisaca i umetnika. Filmski snimatelj Frenk Storm Moteršo jedini je 1904. godine snimio krunisanje kralja Petra Karađorđevića i tako nam ostavio dokument neprocenjive vrednosti. U Velikoj Britaniji su se školovali i boravili Dositej Obradović, Justin Popović, Vladeta Popović, Bogdan Popović, Jovan Cvijić, Tihomir Đorđević, Isidora Sekulić. Početkom 20. veka u Beogradu je postojala mala, ali vrlo živa i uticajna britanska kolonija.
Pisanje o Srbiji u britanskim časopisima počelo je još u 19. veku. Početkom 20-tog stoleća, posebno se izdvojila knjiga South Slav Monuments, Serbian Orthododž Church objavljena 1918. godine u Londonu. Izdavač je bio naš poznati naučnik Mihailo Pupin, dok je objavljivanje knjige u Velikoj Britaniji pomogao Vladika Nikolaj. Knjiga sadrži pregled srpskih pravoslavnih crkava, prikazanih uvodnim tekstom ser Tomasa Grahama Džeksona i brojnim fotografijama i crtežima. Tom knjigom izdavači su želeli da daju samo letimičan pogled na naše nasleđe, u nadi da će posle rata čitaoci u Britaniji i Americi videti otelotvorenu pravu dušu i istoriju Srbije. Vrlo zapažena predavanja o srpskoj crkvenoj arhitekturi u Enleskoj je održao diplomac Kembridža Zarija D. Vukićević. Čuvena Rebeka Vest, očarana Srbijom, napisala je između dva rata obimno delo Crno jagnje, sivi soko, gotovo enciklopedijski putopis kroz prostor i vreme, obimni pohvalni spis srpskom narodu, lepoti zemlje i kulturi.
Najsjajniji dani srpsko-britanskog prijateljstva, bili su, međutim, upravo u vreme Prvog svetskog rata. Tada su u Engleskoj i Škotskoj u razmaku od samo nekoliko meseci osnovani i potom uspešno dobrotvorno radili Srpsko društvo Velike Britanije, Srpski crkveni potporni fond, Srpski crveni krst, Fond srpskog poslanika i Komitet za srpske ratne ciljeve. Godine 1916. osnovan je u Londonu Odbor za proslavu kosovskog dana (Vidovdana), čiji je predsednik bila upravo dr Elsi Inglis. Kosovski dan obeležen je širom Velike Britanije 1916, 1917. i 1918. godine, u znak priznavanja hrabrosti srpskog naroda i sa ciljem učvršćivanja prijateljstva dve nacije. Svake godine, Odbor je imao čak petonedeljni program predavanja, prikupljanja pomoći, britanski gradovi bili su oblepljeni plakatima sa temom srpske hrabrosti i stradanja, novine su objavljivale članke o Srbima, u Londonu je otvorena srpska knjižara, na znamenitom Kromvel roudu otvorena je Srpska kuća, organizovane su izložbe, koncerti, priredbe. Brojni ugledni Britanci su se uključili, učenici su u školama pisali sastave o Kosovu. Gotovo sve to organizovala je i neverovatnom upornošću sprovela dr Elsi Inglis.
U monografiji Srbija i Britanija - kulturni dodiri početkom XX veka Snežana Toševa piše da je u spomen srpskim i britanskim žrtvama za odbranu Srbije, 7. jula 1916. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu, održana služba, dok je 2. jul 1916. godine proglašen srpskom nedeljom u brojnim anglikanskim crkvama, kada je u njima prvi, a u mnogima i jedini, put služena pravoslavna liturgija!

NAŠE GREŠKE I PREDRASUDE
Mnoga srpska deca koja su preživela golgotu Albanije poslata su još za vreme rata na školovanje u Britaniju. Njih 450, uglavnom je primio i školovao Srpski potporni fond, a brigom o deci u ime naših vlasti u Londonu je rukovodio čuveni istoričar Pavle Popović. Kolonije srpskih đaka formirane su u svim većim britanskim gradovima, oni su učili i studirali na engleskom, ali i srpskom jeziku, a posebno je važna bila nastava veronauke, koju su držali pravoslavni sveštenici. Vremenom, ti đaci i studenti dodatno su ojačavali srpsko-britanske veze.
Danas, u vreme teških i opasnih sukoba u vezi sa budućnošću Kosova i Metohije, posle bombardovanja 1999. godine, ratova u bivšoj Jugoslaviji, zapisi dobrote i prijateljstva Srba i Britanaca na početku XX veka deluju kao davna prošlost vreme i tek jedan trenutak u vremenu. Međutim, besprimerna požrtvovanost i milosrđe Elsi Inglis i brojnih drugih, za nas danas nepoznatih ljudi koji su Srbiju voleli i branili, ne mogu proći niti biti okrznuti vremenom. Naprotiv, oni moraju biti podsticaj da pobedimo predrasude i sklonost da verujemo da nemamo prijatelja. Snežana Toševa zaključuje da njeno istraživanje potvrđuje reči profesora Vladete Jerotića da su naše zablude naša velika greška.
- Ovo su primeri plemenitosti, milosrđa, duhovnosti na delu. Iz njih treba učiti i prihvatiti najbolje.