Културна и научна јавност Србије пуна два месеца пратила је изложбу и циклус предавања под називом Србија и Британија - културни додири почетком XX века, која су одржана у Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности.
Изложба је била посвећена српско-британским везама у култури, а преко аутентичних фотографија, планова и архивске грађе, први пут је указано на многе значајне личности које су обележиле везе два народа у новијој историји. Најистакнутији српски научници и стручњаци у простору Галерије одржали су бројна предавања о историји односа Срба и Британаца, од времена позног барока и Доситеја Обрадовића до Другог светског рата. И као нит која везује како налазе стручњака тако и утиске публике, још једном је потврђена теза да односе двеју нација не чини политика, већ знаменити појединци и њихове судбине. ВИШЕ ОД ПРИЈАТЕЉСТВА
Изложбу је осмислила и након трогодишњег истраживања поставила, преточену и у богату монографију, магистар Снежана Тошева, виши кустос Музеја науке и технике САНУ. После упознавања са резултатима истраживања, богатом грађом и вредним експонатима, доминира утисак да упркос неслагањима српске и британске политике последњих деценија, суштински, односи два народа кроз проток времена могу се окарактерисати као више него пријатељски. Сјајни тренуци заједничке историје потпуно руше данашње тензије и неслагања. 
- Припремајући изложбу, нисам размишљала о данашњем тренутку. На крају, међутим, испоставило се да смо поставку приредили у години када се обележава 170 година од успостављања дипломатских односа између Србије и Велике Британије. Намерно сам желела да избегнем политику, да читаву причу сместим у сасвим други контекст, мимо свих званичних државних дешавања. Контакти су постојали константно, културни додири, пре свега, захваљујући конкретним личностима, људима са именом и презименом, који су обојили те односе између Србије и Велике Британије. Мислим да је и сада тако, као и у свим односима, међу свим народима и државама. Отуда, као коначно, носимо сазнање да је лепота у нашим различитостима. Ма колико били удаљени, то је нит која нас повезује, каже за Православље Снежана Тошева.
Најсветлији пример су хумане жене из Шкотске, њих више од шест стотина, које су за време Првог светског рата, потпуно добровољно, без икакве надокнаде, неговале српске ратнике и народ и спасиле хиљаде живота, жртвујући свесно сопствене. Прва мисија Болница шкотских жена основана је 1914. године у Крагујевцу, као хируршка, са 100 постеља. Шкотланђаке су затим отварале болнице и у Младеновцу, Лазаревцу и Ваљеву. Многе су са Србима ишле преко Албаније и остале са њима и на Солунском фронту. Многе никада више нису виделе своју отаџбину, већ заувек почивају у Србији. Рат их се директно није дотицао, али је милосрђе било јаче од страха и даљине. СУДБИНА ЕЛСИ ИНГЛИС
Подвизи и доброта лекарки и болничарки из Британије уједињени су у лику др Елси Инглис, лекара, великог добротвора и борца за равноправност жена, једне од највећих јунакиња Првог светског рата. На њену иницијативу 1914. године у Единбургу је основана Болница шкотских жена, а 1915. године дошла је у Крагујевац, као главни надзорник свих Болница у Србији. Остала је са српским народом и за време окупација, и током повлачења, током 1916. служила је у Првој српској добровољачкој дивизији у Добруџи, и све време планирала да после рата живи у Србији и брине о нашим женама и деци. Упокојила се, нажалост, прерано, 1917. године, у 53-ој години, не дочекавши ослобођење вољене Србије. Посмртно је одликована највишим одликовањем Србије - Орденом белог орла, а њену бисту је у знак захвалности британском народу предао принц Ђорђе Карађорђевић.
Владика Николај Велимировић о Елси Инглис је записао: „Физичке ране српских војника лечила је својим знањем. Њихове душе лечила је својим озареним лицем. Тихо, ужурбано, смешећи се - то је био њен начин. Снажила је веру својих пацијената у разумевање и Хришћанство. Шкотска тешко да је могла у Србију да пошаље бољег мисионара Хришћанства.“
Др Елси Инглис централни је импресивни симбол истраживања и поставке Снежане Тошеве, па је тако бројној публици име и лик ове племените жене поново откривен готово читав век после њених доброчинстава.
- Током 1916. године, др Инглис се вратила у Енглеску, где је председавала Одбором за прославу Косовског дана, односно празника Видовдана, у Лондону. Тада је и упознала Николаја Велимировића, одржала је многа предавања о Србији и сакупљала добротворне прилоге и помоћ. Истих дана, владика Николај је држао проповеди по британским црквама и чувена је његова беседа „Душа Србије“ у катедрали Светог Павла. Својим говором одушевио је Енглезе. Тада је срео Елси Инглис, о којој је касније написао потресно слово и анализу њене личности. Нажалост, данас само ужи кругови познавалаца знају истину о тим лекарима и болничаркама, а шира јавност не зна ништа. Елси Инглис повезује све и даје људску димензију причи о односима Срба и Енглеза на размеђи векова. Њена пожртвованост и милосрђе су вредности пред којима занемите и залог вечног пријатељства два народа. Њена судбина нас враћа универзалним вредностима коју су се данас изгубиле, а које морамо да следимо. |
Једнако као др Инлис, и Епископ Николај био је неизбежна фигура у архивима и изворима о односима Срба и Британаца. Мр Тошева додаје да је велики духовник дао огроман допринос зближавању два народа, јер је у Великој Британији боравио неколико пута, а читаву 1907. годину провео је на школовању у Оксфорду. Током Првог светског рата Влада Србије послала га је у Британију да упозна тамошњу јавност о српској борби за слободу. Његова мисија била је пресудна за формирање ставова Британаца.КОСОВСКИ ДАН НА ОСТРВУ
Сећање на сусрете Срба и становника британских острва сеже у далеку прошлост. Морепловци из наших крајева имали су заједничку гробницу у Саутемптону још у 15. веку! Везе су временом јачале. Загонетни Балкан и Србија пленили су пажњу бројних путописаца и уметника. Филмски сниматељ Френк Сторм Мотершо једини је 1904. године снимио крунисање краља Петра Карађорђевића и тако нам оставио документ непроцењиве вредности. У Великој Британији су се школовали и боравили Доситеј Обрадовић, Јустин Поповић, Владета Поповић, Богдан Поповић, Јован Цвијић, Тихомир Ђорђевић, Исидора Секулић. Почетком 20. века у Београду је постојала мала, али врло жива и утицајна британска колонија.
Писање о Србији у британским часописима почело је још у 19. веку. Почетком 20-тог столећа, посебно се издвојила књига Соутх Слав Монументс, Сербиан Ортходоџ Цхурцх објављена 1918. године у Лондону. Издавач је био наш познати научник Михаило Пупин, док је објављивање књиге у Великој Британији помогао Владика Николај. Књига садржи преглед српских православних цркава, приказаних уводним текстом сер Томаса Грахама Џексона и бројним фотографијама и цртежима. Том књигом издавачи су желели да дају само летимичан поглед на наше наслеђе, у нади да ће после рата читаоци у Британији и Америци видети отелотворену праву душу и историју Србије. Врло запажена предавања о српској црквеној архитектури у Енлеској је одржао дипломац Кембриџа Зарија Д. Вукићевић. Чувена Ребека Вест, очарана Србијом, написала је између два рата обимно дело Црно јагње, сиви соко, готово енциклопедијски путопис кроз простор и време, обимни похвални спис српском народу, лепоти земље и култури.
Најсјајнији дани српско-британског пријатељства, били су, међутим, управо у време Првог светског рата. Тада су у Енглеској и Шкотској у размаку од само неколико месеци основани и потом успешно добротворно радили Српско друштво Велике Британије, Српски црквени потпорни фонд, Српски црвени крст, Фонд српског посланика и Комитет за српске ратне циљеве. Године 1916. основан је у Лондону Одбор за прославу косовског дана (Видовдана), чији је председник била управо др Елси Инглис. Косовски дан обележен је широм Велике Британије 1916, 1917. и 1918. године, у знак признавања храбрости српског народа и са циљем учвршћивања пријатељства две нације. Сваке године, Одбор је имао чак петонедељни програм предавања, прикупљања помоћи, британски градови били су облепљени плакатима са темом српске храбрости и страдања, новине су објављивале чланке о Србима, у Лондону је отворена српска књижара, на знаменитом Кромвел роуду отворена је Српска кућа, организоване су изложбе, концерти, приредбе. Бројни угледни Британци су се укључили, ученици су у школама писали саставе о Косову. Готово све то организовала је и невероватном упорношћу спровела др Елси Инглис.
У монографији Србија и Британија - културни додири почетком XX века Снежана Тошева пише да је у спомен српским и британским жртвама за одбрану Србије, 7. јула 1916. године у катедрали Светог Павла у Лондону, одржана служба, док је 2. јул 1916. године проглашен српском недељом у бројним англиканским црквама, када је у њима први, а у многима и једини, пут служена православна литургија! НАШЕ ГРЕШКЕ И ПРЕДРАСУДЕ
Многа српска деца која су преживела голготу Албаније послата су још за време рата на школовање у Британију. Њих 450, углавном је примио и школовао Српски потпорни фонд, а бригом о деци у име наших власти у Лондону је руководио чувени историчар Павле Поповић. Колоније српских ђака формиране су у свим већим британским градовима, они су учили и студирали на енглеском, али и српском језику, а посебно је важна била настава веронауке, коју су држали православни свештеници. Временом, ти ђаци и студенти додатно су ојачавали српско-британске везе.
Данас, у време тешких и опасних сукоба у вези са будућношћу Косова и Метохије, после бомбардовања 1999. године, ратова у бившој Југославији, записи доброте и пријатељства Срба и Британаца на почетку XX века делују као давна прошлост време и тек један тренутак у времену. Међутим, беспримерна пожртвованост и милосрђе Елси Инглис и бројних других, за нас данас непознатих људи који су Србију волели и бранили, не могу проћи нити бити окрзнути временом. Напротив, они морају бити подстицај да победимо предрасуде и склоност да верујемо да немамо пријатеља. Снежана Тошева закључује да њено истраживање потврђује речи професора Владете Јеротића да су наше заблуде наша велика грешка.
- Ово су примери племенитости, милосрђа, духовности на делу. Из њих треба учити и прихватити најбоље. |
