Znameniti Hilandarci

Dešava se da se u nekom od akata nastalih pre ovog popisa, a sačuvanih u njemu, govori o nekom ranijem dokumentu koji je u međuvremenu nestao, pa se umesto njega potom izdaje novi da nadoknadi gubitak starog. Među izgubljenim aktima nalaze se i oni izdati i od careva ili carigradskih patrijaraha, i to u vreme koje je blisko momentu nastanka popisa hilandarskih povelja.

Ponekad se o vremenu izdavanja pomenutog, ali izgubljenog akta može zaključiti posredno, preko srodnih dokumenata drugih svetogorskih manastira. Tako se za „praktik Cimbev“, pomenut u hilandarskom popisu, opravdano pretpostavlja da potiče iz 1279. godine jer katastarski zvaničnik (apografevs) Konstantin Cimbev izdaje slične dokumente drugim manastirima prilikom katastarske revizije koja se tada vršila u solunskoj temi.

Manastirski akti

Prema ovim aktima, posebno su važni oni koji nastaju u vreme kriznih odnosa dveju država, Srbije i Vizantije, kad je Hilandar morao da živi na teritoriji „neprijateljske“ zemlje. Prema opštem utisku, srpski manastir uspešno odoleva izazovima takve vrste. Jedan izraz nevolja iz tog vremena predstavlja i sprečavanje prota da se Karejska kelija snabdeva vodom, iako je od starine to pitanje bilo regulisano odgovarajućim aktima, te je Car Andronik II 1299. godine pristupio zaštiti kelije.

Pomenuti popis hilandarskih akata potiče i nastaje početkom četrnaestog veka, čije prve dve decenije protiču u znaku rada kralja Milutina, i sadrži pomen, kao što je rečeno, oko stotinu akata. Oko tri decenije kasnije, na poleđini ovog akta nastala je beleška o tadašnjem broju manastirskih dokumenata kojih je na okupu 175, što znači da se broj isprava za to vreme skoro udvostručio. To uvećanje u prvom redu nastaje zahvaljujući staranju velikog zadužbinara o svetogorskom manastiru.

U vreme nastanka popisa hilandarskih akata, ovaj manastir ima samo jedan pirg: Preobraženja Spasovog, sagrađen od srpskog kralja Uroša I (1243-1276). Karejska kelija slično utvrđenje će dobiti negde između 1318. i 1326. g. U međuvremenu, na molbu hilandarskih monaha, gradi poznato morsko utvrđenje Hrusiju, a potom i ono na polovini puta od mora prema manastiru. Tako će i Hilandar u kratkom vremenu dobiti još tri utvrđenja uz ono koje je imao na Spasovoj vodi. Poznato je da stari srpski pisac Domentijan svojom ličnošću povezuje Karejsku keliju, gde 1253. piše Žitije Svetoga Save, i pirg na Spasovoj vodi, gde 1264. sastavlja Žitije Svetoga Simeona.

Od skoro stotinu akata, koliko je prema popisu imao manastir Hilandar nakon sto godina svog života pod srpskom upravom, do naših dana potpuno ili delimično sačuvanih dospelo je oko petnaest, znači tek svaki šesti. Neki od dokumenata izdatih pre 1299. g. kao godine nastanka popisa, naknadno dospevaju u manastir, te prirodno, nisu ni mogli biti pomenuti u ovom popisu. Iako je inventar akata nevešto sačinjen, njegova vrednost je velika, sa jedne strane, često kao jedinog pomenika u međuvremenu izgubljenih dokumenata, a sa druge, on je jedini poznati popis takve vrste na celoj Svetoj Gori. U Hilandaru se rano, već u prvim decenijama postojanja, shvatio značaj očuvanja dokumenata. U tom pogledu on, izgleda, prednjači u odnosu na ostale svetogorske manastire, jer popisa akata, kakav je onaj iz Hilandara nastao 1299, u drugim svetogorskim manastirima nema. Za najvažnije i najčešće korišćene akte prave se prepisi, a neki grčki dokumenti se prevode na srpski jezik.

Za istoriju manastira Hilandara vreme kralja Milutina je osobito ne samo što on tada dobija svoj novi saborni hram, grobljansku crkvu, pirgove, nova imanja, već i stoga što se tada na čelu obitelji nalaze dva retka i po mnogo čemu nedostižna čoveka, Danilo i Nikodim, koji će kasnije postati i arhiepiskopi. Stoga je, i u imovinskom i personalnom pogledu, epoha kralja-zadužbinara najbliža dobu Svetoga Save, odnosno nastanku Hilandara koji, nakon sto godina svog postajanja, doživljava najveći preobražaj. Kasnije će bivši hilandarski igumani Danilo i Nikodim i kao arhiepiskopi po svojim sposobnostima pokazati da su ličnosti najbliže osnivaču Srpske crkve.

Iguman Danilo

Danilo i kao hilandarski iguman i kao poglavar nadilazi sve ostale vodeće crkvene ljude i staje u red sa Svetim Savom. Životni put je ispunjen obrtima i preprekama, ali i velikim dostignućima. Za vodećeg čoveka manastira Hilandara postavljen je u zemlji, i na novu dužnost stiže u najtežem momentu i za Hilandar i za celu Svetu Goru, jer je ona ugrožena od pripadnika Katalanske kompanije. U tom pogledu hilandarski iguman za Svetu Goru dvostruko je značajan - prvo kao njen branilac, a potom njegovo žitije nastalo iz pera nekog od Danilovih učenika postaje skoro jedini izvor znanja o događajima na Atosu u to vreme. Tako Danilo, pored fizičke odbrane, svojim žitijem štiti Svetu Goru i od zaborava.

Na dužnost vodećeg čoveka manastira Hilandara Danilo stiže 1305. ili početkom 1306. godine. Ratovanje sa Latinima traje skoro tri godine, kroz 1307, 1308. i 1309, tako da odnosi najveći deo Danilove aktivnosti na Svetoj Gori. Njegovim nastojanjima oko odbrane poverenog mu manastira posvećena je skoro jedna trećina obimnog žitija. Opasnost od Katalana je bila velika, tako da se u ljude uvukao nesavladiv strah. Opis savremenika, čak i kad se oduzmu sva preterivanja, deluje neugodno: „Od tada čitava Romanija beše pokorena i mi smo ih (Grke) toliko zaplašili da se nije moglo vikati ‘Franci’ a da se odmah ne razbeže“. U takvom stanju vizantijska država kao da priznaje svoju nemoć. Car Andronik, poznat kao čovek naklonjen svetogorskim monasima, savetuje da se snalaze prema mogućnostima. „Pošto nije mogao da je (Svetu Goru) odbrani oružjem i vojskom, pozvao je (car) svojim ručnim pismima rasute usamljenike i monahe manastira bez zidina da pobegnu u utvrđenje i teško osvojive manastire ili još bolje u najbliže gradove da bi se tamo sakrili.“

U svom rušilačkom pohodu, razbojnici u srpskom manastiru nailaze na najveći otpor. „Upornost“ se pokazuje kod obe strane - kako kod napadača, tako i kod branilaca. Prema savremenicima, na širokom prostoru do Soluna kretanje je skoro nemoguće. I u takvim prilikama Danilo nalazi načina da sa dragocenostima manastirskim stigne do prestonice srpske države u Skoplju, a potom se opet vraća u Svetu Goru.

Pored razbojnika, branioci su na udaru još jednog neprijatelja - gladi. Njen dolazak je ubrzan i time što se u manastirsko utvrđenje sklonilo i dosta naroda: „Mnogoimeno bogatstvo hrane u tom slavnom manastiru Hilandaru nestaje, tako da ovaj blaženi i oni koji su s njim, nisu imali šta okusiti. Samo izbirajući ljuske sočiva u prahu i njih su grizli, a mnogi od njih moljaše Boga da umru...“

Odbrana Svete Gore

Na povratku iz zemlje, Danilo zatiče branioce na izmaku snage. Napadači su dobro zapazili i srpski manastir i njegovog igumana, te se ne mire lako sa neuspehom.

Da bi odvratio pažnju od Hilandara, Danilo se sklanja u Ruski manastir. Tako se desilo da su dva slovenska manastira podnela najveći teret odbrane Svete Gore. Nasuprot tome, grčki manastiri poput Velike Lavre, koja se obraća za pomoć aragonskom kralju kao glavnom, makar i formalnom, zapovedniku kompanije, izlaz traže u sporazumu sa napadačima. Zbog Danilovog prisustva u njemu, strada i ruski manastir, tako da nestaje i njegova arhiva. Za to se saznaje iz akta cara Andronika izdatog 1311. gde kaže kako su „izgubili stare hrisovulje i ostale isprave o pravima manastira u požaru koji se iznenada dogodio“.

Tokom dalje opsade desilo se ono u šta svaki branilac polaže nade do poslednjeg momenta otpora. Kod napadača dolazi do međusobnog sukoba, i tad se oni bave svojim nevoljama: „Sedoše ti bezbožnici hoteći da jedu. I odjedanput nastade među njima velika uzbuna i metež, jer uzimajući oružje svoje brzo sedahu na konje i moglo se videti kako beže...“ Ova pojava zbunjuje i samog Danila, jer na prvi mah mislio je da je reč o zamci i nameri da branioce izvuku iz uporišta. Zatim su počele stizati vesti da je kod napadača došlo do razlaza i nesloge, te su branioci mogli da odahnu. Oni „otvorivši usta svoja zablagodariše Bogu sviju čijim zastupstvom se pokazaše napadaji sujetnih kao za potsmeh“. Kad je minula ratna opasnost, i ovaj hrabar čovek koji je podnosio napore „kao da stanuje u tuđem telu“ po rečima životopisca povlači se sa igumanskog položaja koji prepušta svome učeniku Nikodimu...

Još od svetogorskih dana, Danilov život se prepliće sa životom naslednika na položaju hilandarskog igumana ali prethodnika na prestolu Svetoga Save. Nikodim je čovek drugog kova. U toku borbe sa Latinima on se ne primećuje, iako je već tada morao biti ugledan, inače kako bi se uskoro našao na kormilu manastira. Njegovo vođenje manastira više je slično delovanju ostalih hilandaraca nego Danilovom, jer se odvija u miru. Bliskost sa ostalima, odnosno razlikovanje od Danila, ogleda se i u načinu sticanja igumanskog dostojanstva. O Nikodimu znanja se stiču uglavnom na osnovu onog što on govori o sebi po svojim spisima, jer je njegovo žitije u Danilovom zborniku vrlo kratko i uopšteno.

Kao književnik, on je bliži prosečnom profilu srpskog čoveka sklonog pisanju nego pravom književniku tipa Domentijana, Teodosija ili Danila, sposobnog da stvori samostalno opširno književno delo. Umesto toga, Nikodimov talenat se odlično ispoljava kroz formu opširnog i sadržajnog zapisa koji se kreće granicom hronike i književnosti, snabdeven vrednim i korisnim podacima. Za naše uslove takav zapis je dragocen, jer je često jedini izvor vesti. Takva forme stvaranja je bliska srpskom čoveku.

nastaviće se