Vera i umetnost pobeđuju sve razlike

Tokom prošle godine, „Balkaniku“ i Sanju Ilića uživo je čulo pola miliona ljudi u preko 30 gradova širom Srbije. U okviru turneje „Srbija od srca, zemlja ljudi“, svirali su pod vedrim nebom, na trgovima, u amfiteatrima, na improvizovanim binama i livadama, pred publikom koja nije krila oduševljenje koje je u njoj izazivala lepota srpskog narodnog zvuka.

Etnogrupa „Balkanika“ svoje pesme izvodi na starim instrumentima nastalim na Balkanu, sa prizvukom savremenog, što ovu muziku čini zanimljivom i atraktivnom i van prostora Balkana. Sanja Ilić i njegov sastav gostovali su u Šangaju, Sloveniji, Belgiji, Holandiji, Makedoniji, Meksiku, Pakistanu, Londonu i Južnoj Koreji. Pripremaju se za koncerte u februaru sa Simfonijskim orkestrom i horom u Kairu i Aleksandriji.

Sanja Ilić je jedan od najpoznatijih kompozitora pop i rok muzike bivše Jugoslavije. Počeo je sa grupom „San“. Komponovao je pesme za gotovo sve značajnije pevače, osvojio mnoštvo nagrada publike i žirija na festivalima. Najznačajnije su pesme: „Princeza“, „Plava ptica“, „Neka tuđa ruka“... Piše muziku za pozorište, film i televiziju. Poslednjih godina inspiriše ga etno muzika Balkana, što je uobličeno pisanjem muzike za albume „Balkan 2000“ i „Balkan koncept“.

• Izjavili ste da je Vaša muzika usko vezana za našu tradiciju i pravoslavnu veru. Kako Vas naše nasleđe inspiriše ?

- Smatram da naša muzika treba da ima osnovu u tradiciji i folkloru i da ćemo se svetu najbolje predstaviti takvom vrstom muzike.To je muzika koju najbolje osećamo i najbolje sviramo. Lepo je svirati pop i rok, džez i bluz, ali sve to nije naša muzika, toga ima u svetu koliko hoćete i mnogi ljudi su u tome bolji od nas. Tu ne možemo da se takmičimo, niti da pružimo nešto novo. Mislim da će se srpska i balkanska muzika nametnuti svetskoj ponudi, jer postoji influenca nečega što je vezano za srpsko podneblje, ali muzičari koji se bave tom vrstom muzike moraju jako pošteno da pristupe svom nasleđu. Ne pošto-poto obrađivati stare srpske teme i onda praviti uspeh. Ja sam za to da se pravi nova muzika koja će imati uticaj nečega što je staro i nečega što je kulturna baština, odnosno muzičko nasleđe srpskog prostora. Tako ćemo stvoriti stotine novih dela od kojih će možda jedno biti veliko i vanvremeno, što više znači nego da pravimo hiljadu pesama kopirajući Zapad.

• Hrišćanski umetici su gradili vekovima kulturu, sa osećanjem pozvanja i dužnosti jer je čovekovo naznačenje stvaralaštvo, ali i sa uverenjem da je to volja Božja. Da li je za Vaše stvaralaštvo bitno religiozno opravdanje ?

- To je za mene neodvojivo, saznanje i stvaranje imaju pozitivan značaj u duhovnoj sferi, i ja tu nemam nedoumica, jer mi je vera usađena od malih nogu. U mojoj kući se uvek slavila slava, od kada sam znao za sebe, nikada nisam imao spoznaju da je slava zabranjena, da ne sme da se ide u crkvu, da ne sme da dolazi sveštenik da sveti vodicu... U priče „novoverujućih“, kojima je društvo tobož uskratilo hrišćansko ustrojenje, jednostavno ne verujem! Njihova bliskost sa verom mi je neutemeljena, a zbog tih „novokomponovanih“ vernika nisam hteo u javnosti da dajem izjave o tako važnim i intimnim stvarima kao što su Pravoslavlje, ljubav, Bog, porodica.

Vera je u meni usađena oduvek, to je normalna stvar ne samo kada je u pitanju formalno održavanje nekih običaja o praznicima, već sa dubinskim razumevanjem prirodno religioznog bića čoveka.

Kada je reč o muzici koju ja pišem, posle mnogo godina bavljenja pop i rok muzikom, shvatio sam da u zrelim godinama čovek mora da uradi nešto što najviše oseća i iza čega će najviše da stoji. Slučajno ili ne, počeo sam da se bavim muzikom koja ima veze sa Pravoslavljem, sa širim nijansama Balkana u svetovnom i duhovnom smislu. Slušao sam stare napeve i zapise u Radio Beogradu na trakama, čitao „Vizantijski komonvelt“ i nekako ušao u jedan sasvim drugi svet, u koji kao mlad nisam razmišljao da ću ući.

• Grupu „San“ rasformirali ste kada je na koncertu u niškoj hali Čair 1975. od strujnog udara poginuo pevač Predrag Jovičić, i dali reč da više nikada nećete osnivati muzičku grupu. Ipak, evo grupe „Balkanika“ sa kojom od proleća nastavljate turneju pod nazivom „Srbija od srca“. Šta se u međuvremenu dogodilo na našoj muzičkoj sceni ?

- Ja sam se 90-ih , u onom tmurnom vremenu, povukao sa festivala i iz javnog muzičkog života. Vrhunske zvezde postali su pevači koji u vreme oštre konkurencije u staroj Jugoslaviji nisu mogli da dođu ni do finala na nekom festivalu, a sada su bili pevači godine. Meni u tom miljeu nije bilo mesto, povukao sam se u studio - ne snužden, već ohrabren da je vreme da radim nešto za sebe, bez ikakvih kalkulacija, sa mnogo emocija i svim onim što se u meni nagomilalo godinama - inspiracija da se uradi nešto potpuno novo. Želeo sam da muzikom realizujem ideju da, pored svih duhovnih razlika, koje su naša neminovnost, na Balkanu postoji mnogo toga što nas spaja. Svu energiju znanja i umetnost Istoka i Zapada u novom milenijumu treba usmeriti ka očuvanju zaveta majke zemlje za mirom i blagostanjem. Balkan je, pored svih uticaja, ipak ostao netaknuto ostrvo sa jako bogatim, raznolikim i originalnim folklorom, koji daje veliku inspiraciju kompozitoru.

• Kako reaguje publika drugih kultura i vera na srpsku muziku koju izvodite ?

- U Pakistanu, koji je muslimanska zemlja, naš koncert je prenosila njihova televizija, a sutradan su nas svi zaustavljali na ulicama i zvali kući na ručak. Kažem im da je nas preko 20, a oni nastavljaju: „Nema veze, dođite svi, moja žena će da kuva“. Znamo kakvu je notu poslala vlada te zemlje 1999. god. i bilo mi je čudno da nas zovu, ali nam je običan narod objasnio: „To nismo mi, to su vlast i vojska i nešto mimo nas“. U Koreji je publika posle prve pesme počela da aplaudira, svi su bili na nogama do kraja koncerta, znali smo da je koncert uspeo. Svuda nas je publika sjajno dočekivala i sa velikim emocijama uživala u numerama „Hilandar“, „Teodora“, „Tašana“, „Jelena“... U Mariboru smo izveli koncert na splavu na Dravi, dok je na obali sedelo nekoliko hiljada posetilaca. Gudači i hor Mariborske filharmonije, koji su nas pratili, ustali su i zajedno sa publikom nam skandirali kada smo završili koncert. Voleo bih da se mnogi naši ljudi bave na taj način srpskom i balkanskom muzikom, i da taj zvuk dobije svoje mesto u svetu.

• Jezik muzike je zaista univerzalan. U Kini, u Meksiku, u Tunisu... čuli ste isto pitanje - kako je moguće da ne znamo ovu muziku, šta je ovo?

- Veoma je interesantno kada u Stokholmu profesionalni katolički hor na srpskom jeziku peva moju kompoziciju „Hilandar“, to treba čuti! Istu kompoziciju ćemo izvesti u Kairskoj operi, zajedno sa egipatskim simfonijskim orkestrom i mešovitim horom, dakle - arapski hor pevaće na srpskom. Možete da živite deset života, ali ne možete da ostvarite nešto ni blizu toga! Onda razmišljam - zašto su potrebne podele u svetu, zašto su sukobi najviše vezani za razliku u veri? Svuda dobijamo pohvale da je srpska muzika vredna, da je kompaktna, da ima emocije i da se oseća „nešto“. To što oni ne mogu da objasne je duhovna pravoslavna nota koja se najviše čuje u muzici „Balkanike“.

• Da li je muzika ponekad i molitva?

- Radim po svojoj inspiraciji. Ako neko oseti da u određenom trenutku ima i molitveni karakter, što da ne? Mislim da je prava umetnost to kada svako analizira i doživljava na svoj način umetnost, koja služi da izrazi različite emocije. Muzika se ne bazira na rečima, jer je jezik nekada barijera među narodima, nacijama i verama, ali melodija i zvuk se prepoznaju, jer nose emociju.

Čini mi se da je ceo muzički etnos Balkana u mojoj glavi, u mom telu, u mom biću i on je uskladišten jer sam ga celog života slušao. Voleo sam da čujem sve što je lepo i dobro, i pamtio sam. Jednog dana je to postalo moja inspiracija. Činjenica je da je jezik muzike zaista univerzalan, jer ako je nešto dobro i interesantno u jednom kraju sveta, sigurno je da će ga osetiti na sasvim suprotnom kraju Zemljine kugle.

Znam da čovek sve što radi mora da oseća i da veruje, bez obzira kakav će biti rezultat, ali će bar biti zadovoljan da je uradio nešto iza čega stoji. Ne mora nikome da se svidi u svetu, to mnogo više vredi nego da radite nešto što je užasno, a da se svima sviđa. Jer, jednog dana dođete na veliki ispit gde se ocenjuje šta ste uradili, ko ste.

Univerzalni jezik muzike mi je pokazao da pravoslavna muzika može sa mnogo pažnje i mnogo ljubavi da se svira u podnebljima gde je druga vera. U velikoj areni u gradu Lahore, u Pakistanu, u prva dva reda sedele su devojke potpuno zabrađene i cupkale nogama dok su slušale našu muziku. One vole i doživljavaju našu muziku. Mi smo sve to snimili i upravo završavamo emisiju za TV Beograd. Vera i umetnost pobeđuju sve razlike. Veru i ljubav čovek treba da izrazi kroz svoja dela, a ne kroz priče i intervjue.. Mislim da svaki čovek može da prepozna autora muzike kroz njegova dela.

• Okupili ste vrsne muzičare Balkana...

- Moje bavljenje ovom vrstom muzike omogućilo mi je da upoznam vrhunske instrumentaliste sa Balkana i da sa njima postanem prijatelj.To je jedna privilegija bavljenja ovim poslom. Jedan od njih je Teodosi Spasov iz Bugarske, najveći muzičar sveta na kavalu. Tu je i turski perkusionista Izet Kizli, Pejo Pev koji svira gadulku, pevačica Rakel Bareira iz Luksemburga. Pripremamo saradnju sa čuvenom poljskom pevačicom Fiolkom Najdenović. Ta razmena muzičkih ideja kroz muziciranje je nešto najlepše u mom stvaralaštvu. I još jedna od stvari koja me tera da se i dalje držim ovih voda koje pripadaju nepresušnom moru ideja, moru zvanom Balkan. Našu kulturu, pa normalno i muziku, a preko nje i našu zemlju, u svetu možemo da prezentujemo na najbolji način upravo sa ovakvom muzikom. Zbog toga na svakoj svetskoj sceni, kada je i sama „Balkanika“ bez gostiju, broj izvođača je impozantan i to je uvek pravi spektakl, a svaki koncert se završava neskrivenim oduševljenjem i stojećim ovacijama. Najvažnije mi je što je na našim koncertima sve veći broj tinejdžera, koji kroz našu muziku počinju da razmišljaju i o svojim korenima. To je najvrednije u našoj misiji, ako ona i tako može da se nazove.

• Jeste li ovladali neumskom notacijom?

- Bio sam u Hilandaru, čuo sam tu muziku. Horsko pojanje je drugačije od ovoga koje se peva u Srbiji u našim crkvama. Na našu crkvenu muziku veliki uticaj je ostvarila ruska crkvena muzika, koja je lepa i klasična, ali pojanje u Hilandaru ima mnogo više emocija i molitveno je na način na koji ga duboko doživljavam. I kao što je mudro rekao Dostojevski da će lepota spasiti svet, ja bih dodao da i umetnost, dakle muzika predstavlja svojevrsno nadahnuće u približavanju Bogu.

S obzirom da sam po struci arhitekta, ali sam se celog života bavio muzikom i komponovanjem, moram da primetim da arhitekte današnjih crkava grade crkve kao replike crkava iz 12, 14. i 16. veka, protiv čega sam u potpunosti. Treba nastojati da osavremenimo dizajn, pri čemu neće sve „moderne“ crkve biti prelepe i interesantne, ali je dovoljno da jedna bude remek-delo, da to već mnogo znači.

• U braku ste sa glumicom Zlatom Petković, koju pamtimo kao Mariju iz „Otpisanih“. Da li je neophodno da jedan stvaralac podrži drugog na uštrb svoje karijere?

- Porodica treba da bude svetinja, ali to ne znači da svi moraju da žive zajedno i da je uslov da se jedan čovek u familiji sluša. Porodični život se sveo na drugačiji odnos. Naš sin Andrej se osamostalio već sa 20 godina, živi sam što je s jedne strane dobro. Ja sam radoholik, ne mogu da provedem dva dana da ne radim. Slučajno se desilo da je Zlata jedan period u svojoj karijeri želela da se malo oslobodi raznoraznih „tezgi“, i jedan period je svima bila podrška u našoj kući. Zbog sina se okrenula porodici, a sada, kada je sin porastao, vraća se u posao. Ipak, mislim da je to njen izbor. Sve vreme je radila, jer ima stalni angažman u JDP. Sada se polako vraća i kroz serije.