Вера и уметност побеђују све разлике

Током прошле године, „Балканику“ и Сању Илића уживо је чуло пола милиона људи у преко 30 градова широм Србије. У оквиру турнеје „Србија од срца, земља људи“, свирали су под ведрим небом, на трговима, у амфитеатрима, на импровизованим бинама и ливадама, пред публиком која није крила одушевљење које је у њој изазивала лепота српског народног звука.

Етногрупа „Балканика“ своје песме изводи на старим инструментима насталим на Балкану, са призвуком савременог, што ову музику чини занимљивом и атрактивном и ван простора Балкана. Сања Илић и његов састав гостовали су у Шангају, Словенији, Белгији, Холандији, Македонији, Мексику, Пакистану, Лондону и Јужној Кореји. Припремају се за концерте у фебруару са Симфонијским оркестром и хором у Каиру и Александрији.

Сања Илић је један од најпознатијих композитора поп и рок музике бивше Југославије. Почео је са групом „Сан“. Компоновао је песме за готово све значајније певаче, освојио мноштво награда публике и жирија на фестивалима. Најзначајније су песме: „Принцеза“, „Плава птица“, „Нека туђа рука“... Пише музику за позориште, филм и телевизију. Последњих година инспирише га етно музика Балкана, што је уобличено писањем музике за албуме „Балкан 2000“ и „Балкан концепт“.

• Изјавили сте да је Ваша музика уско везана за нашу традицију и православну веру. Како Вас наше наслеђе инспирише ?

- Сматрам да наша музика треба да има основу у традицији и фолклору и да ћемо се свету најбоље представити таквом врстом музике.То је музика коју најбоље осећамо и најбоље свирамо. Лепо је свирати поп и рок, џез и блуз, али све то није наша музика, тога има у свету колико хоћете и многи људи су у томе бољи од нас. Ту не можемо да се такмичимо, нити да пружимо нешто ново. Мислим да ће се српска и балканска музика наметнути светској понуди, јер постоји инфлуенца нечега што је везано за српско поднебље, али музичари који се баве том врстом музике морају јако поштено да приступе свом наслеђу. Не пошто-пото обрађивати старе српске теме и онда правити успех. Ја сам за то да се прави нова музика која ће имати утицај нечега што је старо и нечега што је културна баштина, односно музичко наслеђе српског простора. Тако ћемо створити стотине нових дела од којих ће можда једно бити велико и ванвремено, што више значи него да правимо хиљаду песама копирајући Запад.

• Хришћански уметици су градили вековима културу, са осећањем позвања и дужности јер је човеково назначење стваралаштво, али и са уверењем да је то воља Божја. Да ли је за Ваше стваралаштво битно религиозно оправдање ?

- То је за мене неодвојиво, сазнање и стварање имају позитиван значај у духовној сфери, и ја ту немам недоумица, јер ми је вера усађена од малих ногу. У мојој кући се увек славила слава, од када сам знао за себе, никада нисам имао спознају да је слава забрањена, да не сме да се иде у цркву, да не сме да долази свештеник да свети водицу... У приче „нововерујућих“, којима је друштво тобож ускратило хришћанско устројење, једноставно не верујем! Њихова блискост са вером ми је неутемељена, а због тих „новокомпонованих“ верника нисам хтео у јавности да дајем изјаве о тако важним и интимним стварима као што су Православље, љубав, Бог, породица.

Вера је у мени усађена одувек, то је нормална ствар не само када је у питању формално одржавање неких обичаја о празницима, већ са дубинским разумевањем природно религиозног бића човека.

Када је реч о музици коју ја пишем, после много година бављења поп и рок музиком, схватио сам да у зрелим годинама човек мора да уради нешто што највише осећа и иза чега ће највише да стоји. Случајно или не, почео сам да се бавим музиком која има везе са Православљем, са ширим нијансама Балкана у световном и духовном смислу. Слушао сам старе напеве и записе у Радио Београду на тракама, читао „Византијски комонвелт“ и некако ушао у један сасвим други свет, у који као млад нисам размишљао да ћу ући.

• Групу „Сан“ расформирали сте када је на концерту у нишкој хали Чаир 1975. од струјног удара погинуо певач Предраг Јовичић, и дали реч да више никада нећете оснивати музичку групу. Ипак, ево групе „Балканика“ са којом од пролећа настављате турнеју под називом „Србија од срца“. Шта се у међувремену догодило на нашој музичкој сцени ?

- Ја сам се 90-их , у оном тмурном времену, повукао са фестивала и из јавног музичког живота. Врхунске звезде постали су певачи који у време оштре конкуренције у старој Југославији нису могли да дођу ни до финала на неком фестивалу, а сада су били певачи године. Мени у том миљеу није било место, повукао сам се у студио - не снужден, већ охрабрен да је време да радим нешто за себе, без икаквих калкулација, са много емоција и свим оним што се у мени нагомилало годинама - инспирација да се уради нешто потпуно ново. Желео сам да музиком реализујем идеју да, поред свих духовних разлика, које су наша неминовност, на Балкану постоји много тога што нас спаја. Сву енергију знања и уметност Истока и Запада у новом миленијуму треба усмерити ка очувању завета мајке земље за миром и благостањем. Балкан је, поред свих утицаја, ипак остао нетакнуто острво са јако богатим, разноликим и оригиналним фолклором, који даје велику инспирацију композитору.

• Како реагује публика других култура и вера на српску музику коју изводите ?

- У Пакистану, који је муслиманска земља, наш концерт је преносила њихова телевизија, а сутрадан су нас сви заустављали на улицама и звали кући на ручак. Кажем им да је нас преко 20, а они настављају: „Нема везе, дођите сви, моја жена ће да кува“. Знамо какву је ноту послала влада те земље 1999. год. и било ми је чудно да нас зову, али нам је обичан народ објаснио: „То нисмо ми, то су власт и војска и нешто мимо нас“. У Кореји је публика после прве песме почела да аплаудира, сви су били на ногама до краја концерта, знали смо да је концерт успео. Свуда нас је публика сјајно дочекивала и са великим емоцијама уживала у нумерама „Хиландар“, „Теодора“, „Ташана“, „Јелена“... У Марибору смо извели концерт на сплаву на Драви, док је на обали седело неколико хиљада посетилаца. Гудачи и хор Мариборске филхармоније, који су нас пратили, устали су и заједно са публиком нам скандирали када смо завршили концерт. Волео бих да се многи наши људи баве на тај начин српском и балканском музиком, и да тај звук добије своје место у свету.

• Језик музике је заиста универзалан. У Кини, у Мексику, у Тунису... чули сте исто питање - како је могуће да не знамо ову музику, шта је ово?

- Веома је интересантно када у Стокхолму професионални католички хор на српском језику пева моју композицију „Хиландар“, то треба чути! Исту композицију ћемо извести у Каирској опери, заједно са египатским симфонијским оркестром и мешовитим хором, дакле - арапски хор певаће на српском. Можете да живите десет живота, али не можете да остварите нешто ни близу тога! Онда размишљам - зашто су потребне поделе у свету, зашто су сукоби највише везани за разлику у вери? Свуда добијамо похвале да је српска музика вредна, да је компактна, да има емоције и да се осећа „нешто“. То што они не могу да објасне је духовна православна нота која се највише чује у музици „Балканике“.

• Да ли је музика понекад и молитва?

- Радим по својој инспирацији. Ако неко осети да у одређеном тренутку има и молитвени карактер, што да не? Мислим да је права уметност то када свако анализира и доживљава на свој начин уметност, која служи да изрази различите емоције. Музика се не базира на речима, јер је језик некада баријера међу народима, нацијама и верама, али мелодија и звук се препознају, јер носе емоцију.

Чини ми се да је цео музички етнос Балкана у мојој глави, у мом телу, у мом бићу и он је ускладиштен јер сам га целог живота слушао. Волео сам да чујем све што је лепо и добро, и памтио сам. Једног дана је то постало моја инспирација. Чињеница је да је језик музике заиста универзалан, јер ако је нешто добро и интересантно у једном крају света, сигурно је да ће га осетити на сасвим супротном крају Земљине кугле.

Знам да човек све што ради мора да осећа и да верује, без обзира какав ће бити резултат, али ће бар бити задовољан да је урадио нешто иза чега стоји. Не мора никоме да се свиди у свету, то много више вреди него да радите нешто што је ужасно, а да се свима свиђа. Јер, једног дана дођете на велики испит где се оцењује шта сте урадили, ко сте.

Универзални језик музике ми је показао да православна музика може са много пажње и много љубави да се свира у поднебљима где је друга вера. У великој арени у граду Лахоре, у Пакистану, у прва два реда седеле су девојке потпуно забрађене и цупкале ногама док су слушале нашу музику. Оне воле и доживљавају нашу музику. Ми смо све то снимили и управо завршавамо емисију за ТВ Београд. Вера и уметност побеђују све разлике. Веру и љубав човек треба да изрази кроз своја дела, а не кроз приче и интервјуе.. Мислим да сваки човек може да препозна аутора музике кроз његова дела.

• Окупили сте врсне музичаре Балкана...

- Моје бављење овом врстом музике омогућило ми је да упознам врхунске инструменталисте са Балкана и да са њима постанем пријатељ.То је једна привилегија бављења овим послом. Један од њих је Теодоси Спасов из Бугарске, највећи музичар света на кавалу. Ту је и турски перкусиониста Изет Кизли, Пејо Пев који свира гадулку, певачица Ракел Бареира из Луксембурга. Припремамо сарадњу са чувеном пољском певачицом Фиолком Најденовић. Та размена музичких идеја кроз музицирање је нешто најлепше у мом стваралаштву. И још једна од ствари која ме тера да се и даље држим ових вода које припадају непресушном мору идеја, мору званом Балкан. Нашу културу, па нормално и музику, а преко ње и нашу земљу, у свету можемо да презентујемо на најбољи начин управо са оваквом музиком. Због тога на свакој светској сцени, када је и сама „Балканика“ без гостију, број извођача је импозантан и то је увек прави спектакл, а сваки концерт се завршава нескривеним одушевљењем и стојећим овацијама. Најважније ми је што је на нашим концертима све већи број тинејџера, који кроз нашу музику почињу да размишљају и о својим коренима. То је највредније у нашој мисији, ако она и тако може да се назове.

• Јесте ли овладали неумском нотацијом?

- Био сам у Хиландару, чуо сам ту музику. Хорско појање је другачије од овога које се пева у Србији у нашим црквама. На нашу црквену музику велики утицај је остварила руска црквена музика, која је лепа и класична, али појање у Хиландару има много више емоција и молитвено је на начин на који га дубоко доживљавам. И као што је мудро рекао Достојевски да ће лепота спасити свет, ја бих додао да и уметност, дакле музика представља својеврсно надахнуће у приближавању Богу.

С обзиром да сам по струци архитекта, али сам се целог живота бавио музиком и компоновањем, морам да приметим да архитекте данашњих цркава граде цркве као реплике цркава из 12, 14. и 16. века, против чега сам у потпуности. Треба настојати да осавременимо дизајн, при чему неће све „модерне“ цркве бити прелепе и интересантне, али је довољно да једна буде ремек-дело, да то већ много значи.

• У браку сте са глумицом Златом Петковић, коју памтимо као Марију из „Отписаних“. Да ли је неопходно да један стваралац подржи другог на уштрб своје каријере?

- Породица треба да буде светиња, али то не значи да сви морају да живе заједно и да је услов да се један човек у фамилији слуша. Породични живот се свео на другачији однос. Наш син Андреј се осамосталио већ са 20 година, живи сам што је с једне стране добро. Ја сам радохолик, не могу да проведем два дана да не радим. Случајно се десило да је Злата један период у својој каријери желела да се мало ослободи разноразних „тезги“, и један период је свима била подршка у нашој кући. Због сина се окренула породици, а сада, када је син порастао, враћа се у посао. Ипак, мислим да је то њен избор. Све време је радила, јер има стални ангажман у ЈДП. Сада се полако враћа и кроз серије.