Slučaj nestalog pamćenja

Svakog jutra, bez obzira da li je u ranim satima minus 20 stepeni ili, pak, zora najavljuje vrele julske dane u Beogradu, ispred Austrijske ambasade, koja se nalazi tik pored zgrade Srpske Patrijaršije, na trotoaru stoji grupa od stotinak ljudi i čeka - vizu. Automobili pored njih besomučno prolaze, ali grupa je uporna u čekanju i trpljenju. Svi odreda razmišljaju kako da pred austrijskim službenicima izgledaju što lepše i smišljaju neke za Švabe prihvatljive odgovore. Naravno da nikome ne pada na pamet da se pobuni zato što nas tretiraju kao olinjale pse koji čekaju da se gazda umilostivi i baci nam kosku. Taman posla, onda ti sigurno neće dati vizu!

Dani prolaze, automobili prolaze, leta i zime prolaze, a ispred Austrijske ambasade svakoga jutra stoji uporna grupa od stotinak mučenika i - čeka...

Sa druge, donje strane Srpske Patrijaršije, na pedesetak metara od nje, slučajni prolaznik proći će pored ostataka nekada davno porušene zgrade. Jedino što će možda primetiti biće visoka žičana ograda koja ne dozvoljava svakome da tuda prolazi. Pa dobro, pomisliće prolaznik, sigurno se radi o još jednoj divljoj gradnji neke zgradurine, divljoj gradnji koja je u poslednjih 8 godina napravila urbanistički haos u glavnom gradu Srbije. Ipak, ovoga puta urbanistička mafija nije, bar ne za sada, izvršila atak na ovaj deo Kosančićevog venca.

Iznenada, prolaznik će primetiti veliko, sada već prljavo i od beogradske košave već iskrzano platno na kojem je odštampan tekst sledeće sadržine:

„Zastanite, za čas,
vi koji prolazite!
Na ovom mestu se, do nedelje,
6. aprila 1941. godine, nalazila
Narodna biblioteka Srbije.
Toga dana je, u rano jutro,
počelo bombardovanje Beograda.
Prvo je raznesen mir, a zatim je,
na Kosančićevom vencu,
zaplamtela Narodna biblioteka.
Danima su goreli
drevni pisani spomenici,
stare i nove knjige,
spisi i pisma,
dokumenti i novine.
Danima je plamen uništavao
svedočanstva o postojanju
i trajanju jednog naroda.
Danima je vatra gutala
stoleća istorije, sažeta u slova.
Plamen se, najzad,
preobličio u žar, a žar u pepeo.
Na ovom mestu se, od nedelje,
6. aprila 1941. godine,
nalazi pepeo velikog dela
istorijskog pamćenja
srpskog naroda,
Zato zastanite, za čas,
vi koji prolazite!

Svetlana Velmar - Janković“

 

Dakle, tu je bila Narodna biblioteka. Pod udarcima nemačkih nacističkih bombi, debeli cigleni zidovi, vizantijski lukovi stare zgrade nisu izdržali da sačuvaju ono što se u njima nalazilo. A nalazilo se mnogo toga, sada izgubljeno zauvek.

Ni nepunih 60 godina posle šestoaprilskog jutra 1941. godine, isti taj nemački narod, pojačan savezom sa drugim narodima, bacao je na istu zemlju i isti narod nove bombe, sada obogaćene osiromašenim uranijumom koji, i posle 9 godina od bombardovanja, i dalje ubija izazivajući rak, leukemiju i razne vidove genetskih poremećeja.

No, dobro, nije to u istoriji ljudske civilizacije ništa čudno. Jači gaze slabije, Sila Boga ne moli i slične, naizgled pametne misli prihvatanja nepravedne, zle sudbine malih naroda. Pored toga što se nalazi na raskrsnici svetskih puteva, srpski narod je - mali narod, pa to što mu se događalo i što mu se događa je, posmatrano iz perspektive nepravedne civilizacijske istorije, i - prirodno.

Samo, nisam siguran da li je prirodno, i da li je normalno, i da li je moralno, i da li je ljudski, da moj narod, bar jedan njegov deo od stotinak ljudi, bude pas na kiši ili suncu ispred ambasade naroda koji ga je bombardovao i uništavao.

Najstrašnije u celoj priči je da  Nemci u ambasadi Austrije bolje znaju i još bolje skrivaju šta se nalazi sa druge, donje strane Srpske Patrijaršije, na pedesetak metara, dok oni ljudi koji čakaju u redu pojma nemaju, a još manje osećaju dah i duh njihove stare Narodne biblioteke.

Dani prolaze, automobili prolaze, leta i zime prolaze, a ispred Austrijske ambasade svakoga jutra stoji uporna grupa od stotinak ljudi i - čeka...