Serdara Janka kći

Zemlja i nebo su u plamenu. I kao da se najednom, neočekivano, pred mojim očima, punim jeze i užasa, otvorio pakao i nagovestio da je samo pitanje časa kad će sve da se sunovrati sa ovih visova i nestane. Oganj već uveliko sažiže ljude koji pokušavaju da se odupru zloj sudbini; sažižu i konje odavno posustale pod teretom topova i granata koje mesecima vuku s brda na brdo. Šuma unaokolo je ranjena, stabla presečena u korenu, grane iskidane i zdrobljene, a iznad obale reke sukljaju dim i plamen...

Ne zna se samo koga će pre da proguta: njih ili nas? Ili, možda, zajedno, u isti čas? Hoće li iko preživeti da potomcima ispriča kako je bilo, kako su crnogorski orlovi, ovi kršni mladići, puni snage i ponosa, poleteli da svojim grudima zatvore mojkovačka vrata i sve puteve ka Crnoj Gori i tako zaštite odstupnicu iznemogloj srpskoj vojsci koju je sa tri strane pritisla neprijateljska sila i preti joj okruženjem i uništenjem...

Šapućem molitvu Svevišnjem ne bi li nas i ovog jutra, na Božić, na veliki praznik pravoslavnih, uzeo pod svoje okrilje i svojom moćnom rukom zaustavio najezdu nepoznatih i nepozvanih ljudi koji iz užarenih topovskih cevi seju smrt... Jer, pravedno je, i pošteno je, i ljudski je ovo što radimo: branimo svoj obraz i svoj goli krš. To je jedino što nam dedovi ostaviše: obraz i krš. Kamen se ovde diže visoko, u nedogled, gubeći se u plavetnilu neba... A zemlje je malo, pedalj - dva, tek da se ne kaže da je nema. Branimo taj krajičak neba, taj pedalj zemlje, tu liticu nad rekom...

A ko zna, možda se ovog časa i oni tamo, u plavičastim uniformama i s telećacima na leđima, koji zaklonjeni iza stabala osluškuju svoje artiljerije i čekaju zapovest da besno kidišu i da nas satru, zbrišu sa lica zemlje, da nas učine robljem i obese zbog poštenja i nepokleka pred tuđinom, možda se i oni mole istom Bogu i uzdaju se u Njegovu zaštitu...

Kada o svemu ovome govorim, ljudi me pitaju: otkuda ja u mojkovačkom boju? Kako se devetnaestogodišnja kćer serdara Janka Vukotića, komandanta crnogorske sandžačke vojske, koja dotad ni metka nije opalila, našla usred krvavog bojišta?

Moj život je do ratova tekao nekim ustaljenim redom. U kući mojih roditelja, Milice i Janka, u kojoj su se okupljali narodni glavari i ugledni političari Crne Gore, najčešće se govorilo o ratovima. A o čemu bi drugom? Mi kao da drugih tema nemamo. Mi možemo o ratovima, o jataganima, vešalima, logorima, progonima, grobljima... I uvek su te sedeljke bile praćene guslama i pesmom kako je Miloš rasporio Murata... Guslar bi tu malo zastao, pravio pauzu, a meni se činilo da vidim tu sliku...

Moj otac je iz stare, dobro poznate porodice Perka Vukotića, koji je imao dva sina: Stevana i Mašana. Stevan je imao sinove Petra i Mila, a Mašan: Stanka, Jovana, Nikolu i Saletu. Vojvoda Petar je imao kćer Milenu, koja se udala za knjaza Nikolu i koja je u istoriju ušla kao crnogorska kraljica Milena. Od serdara Stanka Mašanova je moj otac Janko Vukotić, bratić kraljice Milene. Moja majka je rodila dvoje dece: mene, Vasiliju, koju je otac iz milošte zvao Gaguna, i sina Vukašina, od koga sam starija dvanaest godina.

Šta je bilo odlučujuće da se nađem na bojištu, da se izložim smrtnoj opasnosti i suočim sa jezivim ratnim prizorima? To što sam bila starija od brata! U to vreme iz pojedinih crnogorskih kuća u ratu je bilo i po pet muških glava, a iz kuće serdara Janka Vukotića - nijedna. To saznanje mučilo je moga oca; kao da je bio vrlo nesrećan što nema muške dece stasale da stanu pod ratni barjak. Ali, kad već nije imao odraslog sina, imao je kćer...

Školovala sam se na Ruskom institutu na Cetinju koji je osnovala carica Marija Feodorovna - Romanov. Bilo nas je stotinak devojaka. Učile smo na srpskom, ruskom i francuskom - spremale smo se za poziv nastavnika i vaspitača. Ali, izbiše ratovi. Protiv Turaka. Kuda bi, u takvim prilikama, mogle da odu mlade devojke, zadojene rodoljubljem, ako ne na bojište ili bar u vojnu bolnicu! Nisu nam dali na bojište, ali smo dobrodošle kao bolničarke...

Od prvog dana rata, u bolnici je bila i moja majka Milica. Mislim na onaj rat sa Turcima 1912. godine, kada su vođeni bojevi za Skadar i Taraboš, za Bardanjole, za staru Srbiju i delove Raške oblasti... Tada su Kosovo i Metohija pištali pod turskim i arnautskim jarmom...

Među ranjenicima, gledajući nji-hove rane i slušajući njihove ispovesti shvatila sam da je rat najveće ljudsko prokletstvo. Pa ipak, ipak, ovaj rat sam pravdala time što je sa pradedovskog ognjišta trebalo prognati kugu i osloboditi srpski živalj koji je vapio za slobodom...

Cetinje je u to vreme bio bezmalo pust grad. Gotovo je bilo nemoguće sresti mušku glavu, ako se izuzme pokoji starac, invalid ili poneki golobradi dečak. Sve što je stasalo da stane pod ratni barjak bilo je na turskoj granici...

Kasniji dramatični i uzbudljivi događaji, čak ni oni potresni prizori koje sam viđala na bojištima, nisu mogli da potisnu sećanje na onaj talas oduševljenja kojim je bila zahvaćena Crna Gora uoči rata s Turcima.

Sve klikće: U boj! U boj!

A kako i ne bi kad Beograd, na dan mobilizacije, šalje Cetinju telegram: „Kralj danas pozvao pod oružje celokupnu ubojnu silu Srbije. Očekujemo glas da je bratska Crna Gora solidarna u ovim sudbonosnim trenucima. Bićemo duboko zahvalni ako nas Cetinje jedino tim glasom obraduje...“

A Cetinje, zahvaćeno neviđenim talasom oduševljenja i spremno da se lati oružja, žuri da odgovori bratskom Beogradu: „Od juče sva je Crna Gora na nogama! Svoju ruku stavila je u ruke bratske Srbije da udružene polete braći u pomoć: „Onamo, onamo, za brda ona...“

I tako otpoče rat. Rat, ta strašna reč, ta surova slika koju ću potom viđati iz časa u čas u svoj njenoj nakaznosti, sa svim njenim posledicama. Viđala sam teške ranjenike, oslepele u boju, bez ruku i nogu, iskidanih creva... Viđala sam ih i vidala im rane..

U prve dve ratne godine oca sam videla samo četiri puta. Dođe, najposle, na Cetinje krajem juna 1915. godine. Potonuo u brige i nemir. Skrhan umorom i nesanicom. Bezmalo tri meseca u borbama. Mnogi vojnici izginuli; neki, njih je najviše, ranjeni. A zlo tek dolazi. Iz pojedinih crnogorskih kuća izginule i po tri-četiri muške glave.

Jednog dana, dok smo još bili na Cetinju, reče mi:

- Spremi se, Gaguna. Od danas ćeš sa ocem. Gde budem ja, bićeš i ti...

To je bilo sve što je rekao. Majka Milica reče da je to dobro. Biću uz oca, da mu se nađem pri ruci u časovima umora i tuge koja ga je sve više pritiskala. Ja - srećna. Nisam ni pomišljala na opasnosti i iskušenja koja me očekuju.

Pođosmo. Moj sedmogodišnji brat Vukašin dovikuje: „Srećan ti put, tata!“ Zgrabih ga i poljubih, srećna što nije dovoljno odrastao da krene u boj, jer bih u tom slučaju ja morala da ostanem kod kuće. Ovako, deliću sudbinu crnogorskih vojnika, pa kako Bog da...

Stigoše i oni crni dani sa sve tragičnijim vestima: pritisnuta sa tri strane silnom nemačkom, austrougarskom i bugarskom vojskom, srpska vojska počela je da se povlači. Dopreše vesti da su Bugari udarili nož u leđa srpskoj vojsci, da su presekli glavne komunikacije prema Nišu, Skoplju, Solunu i da zbog toga srpska vojska, da bi izbegla zaokruženje i uništenje, mora da krene preko Kosova prema Crnoj Gori. Uto stiže mom ocu ona istorijska depeša srpske Vrhovne komande:

„Ako Crnogorska sandžačka vojska uspe da spreči prodiranje protivnika od Višegrada na Uvac - Prijepolje - Sjeničke položaje i Novi Pazar i time ne dozvoli da se javi srpskoj vojsci u bok i pozadinu, ona se srpstvu odužila.“

Na ovo je serdar Janko Vukotić odgovorio:

„Neka Vrhovna komanda ne vodi brigu: Crnogorska sandžačka vojska rešena je da se do poslednjeg vojnika žrtvuje. A da ne dozvoli neprijatelju da se javi bratskoj vojsci u bok, a još manje u pozadinu.“

Uoči boja na Mojkovcu, u Kolašinu, gde je bio moj otac, proslavljeno je Badnje veče. Vojnici i oficiri nasekli badnjake i zapalili veliku vatru pred zgradom u kojoj se trenutno nalazi štab. Vatru je upalio moj otac, serdar Janko, pa redom ostali oficiri i vojnici, bacajući na plamen hrastove grančice, koje su varničile i pucketale. Ja sam među njima bila jedino žensko čeljade...

Oko badnjaka koji su lagano sagorevali odjeknuše gusle, pesma ispuni prostor i sve me to podseti na one scene iz „Gorskog vijenca.“ Noćas, uoči velikog praznika pravoslavnih, osećam da svi slute da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se i sutra sudariti dve vojske, jedna malena, ali hrabra, koja brani svoje kuće i svoj goli krš, svoju čeljad i svoje majke, i druga, silna, koja je krenula da osvoji tuđe, da nas učini robljem... I, evo, u zdravicama, uz podignute čaše, čuju se i reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj srpske zemlje, da će radije izginuti na braniku otadžbine.

- Neka bude borba neprestana (neka bude što biti ne može) krst i topuz neka se sudare - Njegoševe stihove govori moj rođak Đuro Vukotić, nazdravljajući ostalim oficirima. - Važno je da je bratska srpska vojska malo izmakla...

Mome ocu, serdaru Janku Vukotiću, svakodnevno stižu izveštaji o kretanju srbijanskih trupa: znao je, iz dana u dan, da su pojedini delovi izbili na obale Skadra, drugi su u tom času bili u Tuzi, treći na maršu prema Podgorici, četvrti takođe u maršu od Andrijevice prema Mateševu, peti između Andrijevice i Vinicke, a poslednji odredi u predelu Rugova...

Sve te izveštaje ja sam dešifrovala i predavala mom ocu i drugim oficirima iz Štaba.

Borba na Mojkovcu je u velikom jeku. Saznajem iz razgovora moga oca i Petra Martinovića da je s desne strane Ljubo Poleksić, s leve Milinko Vlahović, a u sredini Miloš Medenica. Do tog časa ukopan, neprijatelj je prešao u napad. Računali smo da nas može napasti baš na ovaj veliki praznik verujući da crnogorski ratnici nisu na položajima, da su ispunili crkve i manastire da uzmu sveto pričešće, potom otišli svojim kućama da pomiluju decu koju mesecima nisu videli. Svi vojnici su, međutim, bili na položajima i kao da je svak sebi izdao zapovest: ni korak nazad!

Bori se Crna Gora. Ranjenici prolaze pored nas, neke prenose na nosilima, druge na konjima, hitaju na previjalište. A koliko ih je tek ostalo na bojištu, iza stoletnih bukava, bez svesti! To niko ne zna... Obuzelo me neko čudno osećanje i ja bih, ako mi otac dozvoli, da zgrabim pušku i krenem dole, na razbojište da, poput onih mladića iz regrutnog bataljona, obaram Švabe... Ali, moj otac smrknut, utonuo u brige i ja se ne usuđujem da tražim dozvolu da se udaljim...

Došlo mi da klikćem: Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom trenutku ljutog boja, na ovaj krvavi praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ; tvoji sinovi leže među ovim deblima s puškom čvrsto prislonjenom uz obraz. Mnogi već leže bez krvi, bez svesti, zgrčeni, iskomadani... Nema ko da ih opoje i sahrani. Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krš ti ljubim, ne daj se! Neka Švaba upamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao...

Posle boja na Mojkovcu, nastala je krilatica: „Da nije bilo krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu!“ Opravdana ili ne, ostala je činjenica da su crnogorski đetići uspešno štitili svoju jednokrvnu braću iz Srbije.