Restitucija crkvene imovine u Srbiji
Konferenciju je otvorila Nevena Vitošević-Ćeklić, državni sekretar u Ministarstvu vera Republike Srbije, koja je istakla da država ima snažnu političku volju da vrati oduzetu imovinu crkvama i verskim zajednicama. Cilj vraćanja imovine je obezbeđenje sprovođenja duhovnih ciljeva crkava i verskih zajednica. Iz tog razloga, a imajući u vidu karakter oduzete imovine, država je donela Zakon o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama pre Zakona o opštoj denacionalizaciji.
Prisutnima se zatim obratio dr Tamaš Korhec, pokrajinski sekretar za propise, upravu i nacionalne manjine koji je naveo da ima i pozitivnih strana u kašnjenju sa primenom Zakona o restituciji, jer smo na taj način stekli velika iskustva od strane drugih zemalja koje se u postupku nalaze već više od decenije. Restitucijom se omogućava poštovanje tri principa odnosa države i crkve - autonomnost crkava, princip sekularne države i dobra saradnja sa verskim zajednicama u mnogim sferama.
Vladimir Todorović, direktor Direkcije za restituciju, u kratkom uvodu objasnio je sve osnove oduzimanja imovine počev od 1946. pa sve do 1958. godine. Složio se da je postupak restitucije skup, ali istovremeno neminovan proces. Restitucija je jedan od bitnih zahteva EU, ali i etički imperativ da se isprave nepravde. Zatim je napravio sumaran pregled pojedinih rešenja i instituta postojećeg Zakona o restituciji. Kao realnu, istakao je mogućnost revizije postojećeg Zakona pre svega u pogledu produženja postojećeg krajnjeg roka za podnošenje zahteva za restituciju, ali da ta inicijativa mora poteći pre svega od strane verskih zajednica, a ne od Direkcije.
Dalje je istakao da se najveći broj do sada podnetih zahteva odnosi na poljoprivredno zemljište. Naveo je da se rad Direkcije odvija u dva sektora (za odštetu i obeštećenje, kao i za identifikaciju) i odseku za opšte poslove. Direkcija, prema sistematizaciji radnih mesta, ima 35 zaposlenih lica. Stručna pomoć se ogleda kroz neposredne kontakte, pismena objašnjenja, terenski obilazak i veb sajt direkcije.
SPC je podnela 632 zahteva
Direkcija je ukupno primila 813 zahteva, a po 249 zahteva je pokrenut postupak. SPC je podnela 632 zahteva i pokrenut je postupak u 211 slučajeva. Rimokatolička crkva je podnela 83 zahteva, a u 22 slučajeva je pokrenut postupak. Jevrejska verska zajednica je podnela 57 zahteva, a postupak je pokrenut u 2 slučaja. Islamska verska zajednica je podnela 3 zahteva, Reformatorska crkva 11 zahteva, a postupak je pokrenut u 2 slučaja. Rumunska pravoslavna crkva je podnela 18 zahteva, a u 11 slučajeva je pokrenut postupak. Takođe je istakao kao neophodno da Ministarstvo vera na predlog Vlade dostavi službenim putem Direkciji za restituciju kompletnu dokumentaciju koja je nastala kao rezultat rada Vladine komisije za prikupljanje podataka i dokaza o oduzetoj imovini crkava i verskih zajednica.
Todorović je istakao posebna zapažanja u vezi sa podnetim zahtevima. Naime, zahtevi su nekompletni, nečitki i neovereni. Problem je i sa lošom evidencijom kod podnosioca zahteva, kao i sa javnim registrima nepokretnosti. U pogledu overe, direktor je naglasio da će Direkcija samo u neophodnim slučajevima zahtevati overenu dokumentaciju, ali nije precizirao o kojim slučajevima se radi. Kao probleme u sprovođenju zakona naveo je da se već postavlja pitanje noveliranja zakona u pogledu troškova postupka, drugostepene upravne nadležnosti kao i usklađivanje sa predstojećim Zakonom o denacionalizaciji. Kao poseban problem naveo je slučaj restitucije kada postoji bitna promena stvari, npr. kada je poljoprivredno zemljište postalo građevinsko. Problem predstavlja i identifikacija parcela, i u tom smislu 100% podnetih zahteva je nekompletno. Todorović je takođe napomenuo da je Direkcija u pregovorima sa Vladom u vezi sa formiranjem fonda za finansiranje pojedinih troškova postupka restitucije.
Odgovarajući na pitanja diskutanata, Todorović je napomenuo da bi bilo korisno formirati listu namenskih nepokretnosti tj. zamenskih objekata koji bi mogli biti vraćeni crkvama i verskim zajednicama kroz primenu principa realne subrogacije. Po pitanju povraćaja grobalja, smatra da, ukoliko crkva poseduje dokaze da je bila u vlasništvu grobalja u vreme oduzimanja, zahtevi se mogu podneti, i jedino u tom slučaju groblja mogu biti predmet vraćanja.
Todorović smatra da matične knjige koje su oduzete Crkvi imaju istorijsku vrednost, i da po tom osnovu mogu biti predmet vraćanja, ali da je neophodno obaviti konsultacije sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, s obzirom da su matične knjige u njihovoj nadležnosti.
Skupu se zatim obratio u ime SPC Njegovo Preosveštenstvo Episkop sremski g. Vasilije koji je izrazio zahvalnost Vladi Republike Srbije za usvajanje i donošenje ovoga zakona. Naveo je da je oduzimanje imovine uvelo ateizaciju i moralnu degradaciju u Srbiji. Posebno je citirao reči Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Pavla, koji je jednom prilikom predstavnicima vlasti rekao: „Kako ste uzeli imovinu, tako je i vratite“, što jasno ukazuje na potrebu da postupak mora biti fleksibilniji. Dalje, istakao je da su se stvorili svi uslovi za povraćaj imovine, te da bi postupak trebalo ubrzati i početi sa primenom zakona.
U diskusiji je vrlo aktivno učestvovao Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački g. Irinej. Preosvećeni vladika Irinej naveo je da zakonom u suštini treba da budemo zadovoljni, te da je njegovim donošenjem napravljen ozbiljni korak ka vraćanju imovine, prvenstveno in naturam. Dalje je naglasio da za SPC vraćanje imovine nije samo sebi cilj, već da je Crkva živo zainteresovana da kroz vraćenu imovinu adekvatno vrši svoju misiju. Posebno je istakao da ne bi trebalo iskazivati političko nepoverenje prema državi, te da je nepotrebno isticati da neće biti povraćaja imovine bez međunarodnih pritisaka.
Dušanka Šekara, viši savetnik u Ministarstvu vera je prisutne upoznala sa radom Vladine komisije za prikupljanje i evindentiranje imovine crkvama i verskim zajednicama. Na osnovu tako prikupljenih dokaza, urađena je i centralna baza podataka. Uparivanjem podataka iz baze i iz podnetih zahteva utvrđeno je da postoje razlike, te da je neophodno vršiti identifikaciju parcela.
Proces denacionalizacije
Na skupu je svoje izlaganje imao i gospodin Mark Starman, Državni sekretar službe Vlade Republike Slovenije za lokalnu samoupravu i regionalnu politiku, koji je napomenuo da u Sloveniji Ministarstvo pravosuđa ima koordinacionu ulogu u procesu denacionalizacije. O zahtevima za denacionalizaciju neposredno odlučuje 58 upravnih jedinica, a osim njih i Ministarstvo finansija, Ministarstvo kulture i Ministarstvo za životnu sredinu, prostorno planiranje i energetiku. Do 30. septembra 2002. Godine evidentirano je 37988 predmeta denacionalizacije, i do sada je ukupno rešeno 30166 predmeta ili 79% . U Sloveniji je Zakon o denacionalizaciji donet 1991. godine. Osnovna razlika u odnosu na Zakon u Srbiji jeste da ne postoji organ koji sprovodi postupak restitucije, već se postupak sprovodi od strane državnih organa u zavisnosti o kojoj se imovini radi. U odnosu na Srbiju, predviđeno je dvostepeno upravno odlučivanje, kao i sudska i ustavno-sudska zaštita.
Tibor Fedor, zamenik šefa sekretarijata za verske odnose u Ministarstvu za obrazovanje i kulturu Republike Mađarske, u svom izlaganju je istakao da je nacionalizacija u Mađarskoj započeta 1945. godine, da je od katoličke crkve, koja je najveća u Mađarskoj, oduzeto oko pet stotina hiljada hektara zemlje, od Reformatorske crkve oko dvadeset pet hiljada hektara zemlje, a od Evangeličke deset hiljada hektara. U Mađarskoj je nacionalizacija zgrada započeta 1949. godine, povraćaj imovine se vršio u naturalnom obliku, ali je i široko zastupljena i novčana nadoknada. Zakon u Mađarskoj je donet 1991. godine, a kao krajnji rok za regulisanje svojinskog statusa nekretnina na koje crkve polažu pravo i koje spadaju pod odredbe Zakona, rok je produžen do 2011. godine.
Zakon o naknadi
Boris Koketi, pomoćnik ministarke za pravosuđe Republike Hrvatske, u svom izlaganju je naglasio da je Zakon o naknadi za oduzetu imovinu stupio na snagu 1. januara 1997. godine. Ovaj Zakon ne predviđa mogućnost povraćaja odnosno davanja naknade za imovinu koja na dan donošenja Zakona u prirodi ne postoji. Ovaj Zakon je, kao vrstu obeštećenja ranijim vlasnicima kojima se ne može u prirodi vratiti njihova oduzeta imovina, predvideo naknadu u akcijama i obveznicama Republike Hrvatske. Hrvatska je 9. oktobra 1998. godine zaključila sa Svetom stolicom Ugovor o privrednim pitanjima. Modaliteti povraćaja imovine, odnosno naknade za oduzetu imovinu, prema ugovoru razlikuju se u odnosu na odredbe postojećeg Zakona. Saglasno ugovoru, sačinjen je popis imovine oduzete Katoličkoj crkvi, čiji je povraćaj u prirodi od kapitalnog značaja. Predviđeno je da se imovina oduzeta Katoličkoj crkvi koja se može vratiti, vrati prema odredbama Zakona, a za onu imovinu koja se ne može vratiti donosi se prvostepeno rešenje o pravu na naknadu i bez vođenja daljeg upravnog postupka, te se na nivou države pronalazi druga odgovarajuća nepokretnost. Problemi u primeni Zakona se odnose na nemogućnost vraćanja oduzetog poljoprivrednog zemljišta sada u vlasništvu trećih lica, učestvovanje „Hrvatskih šuma“ d.o.o kao stranke u postupku povraćaja šuma i šumskog zemljišta, povraćaj imovine nad kojom je vlasnik postao Hrvatski fond za privatizaciju, a postoji i problem sa povraćajem kapitalnih objekata. G. Koketi je posebno naglasio da se za Srpsku pravoslavnu crkvu i njene organizacione oblike organizuju sastanci vezani za mogućnost i modalitete za povraćaj imovine koja je od značaja za samu SPC.
Štefan Jonica, direktor za vere u ministarstvu kultura i vera Rumunije, rekao je da je Rumunska država crkvenu imovinu oduzimala u periodu od 6. marta 1945. godine do 22. decembra 1989. godine. Imovina je oduzimana svim verskim zajednicama koje čine religijsku strukturu Rumunije. Restitucija u Rumuniji nije sprovođena odjednom, već u više faza. S tim u vezi donet je čitav niz Zakona koji predviđaju povraćaj imovine u fazama, a s obzirom na pravni položaj crkve u Rumunskoj državi, ne samo da se vraća samo ono što je oduzeto, već se ekonomski položaj crkava stimuliše davanjem imovine koja nije bila predmet nacionalizacije. Vraćanje imovine se vrši u upravnom postupku na osnovu zahteva. Denacionalizacija u Rumuniji je opšta i, s obzirom da se sprovodi već skoro čitavu deceniju, očekuje se da će postupak vraćanja biti završen do početka druge dekade ovog veka.
Nakon izlaganja predstavnika zemalja u okruženju, usledila je diskusija učesnika predstavnika Katoličke crkve, Rumunske pravoslavne crkve, Islamske i Jevrejske verske zajednice, kao i predstavnika protestantskih crkava. Uglavnom su izneseni negativni komentari zbog dosadašnjeg neprimenjivanja Zakona o restituciji kao i namere Direkcije da vodi jedan obiman i strog postupak.
PRAVNI SAVETNIK PATRIJAŠIJSKE UPRAVNE KANCELARIJE
Milan Andrić
© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/981/tekst/restitucija-crkvene-imovine-u-srbiji/