Реституција црквене имовине у Србији

Дана 21. децембра 2007. године, у Скупштини АП Војводине у Новом Саду, одржана је Међународна конференција о реституцији имовине црквама и верским заједницама у Републици Србији. Српску православну цркву, а на основу одлуке Светог Архијерејског синода (Син број 1960 од 14. децембра 2007. године) представљали су: Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Правни саветник Патријаршијске управне канцеларије Милан Андрић.

Конференцију је отворила Невена Витошевић-Ћеклић, државни секретар у Министарству вера Републике Србије, која је истакла да држава има снажну политичку вољу да врати одузету имовину црквама и верским заједницама. Циљ враћања имовине је обезбеђење спровођења духовних циљева цркава и верских заједница. Из тог разлога, а имајући у виду карактер одузете имовине, држава је донела Закон о реституцији имовине црквама и верским заједницама пре Закона о општој денационализацији.

Присутнима се затим обратио др Тамаш Корхец, покрајински секретар за прописе, управу и националне мањине који је навео да има и позитивних страна у кашњењу са применом Закона о реституцији, јер смо на тај начин стекли велика искуства од стране других земаља које се у поступку налазе већ више од деценије. Реституцијом се омогућава поштовање три принципа односа државе и цркве - аутономност цркава, принцип секуларне државе и добра сарадња са верским заједницама у многим сферама.

Владимир Тодоровић, директор Дирекције за реституцију, у кратком уводу објаснио је све основе одузимања имовине почев од 1946. па све до 1958. године. Сложио се да је поступак реституције скуп, али истовремено неминован процес. Реституција је један од битних захтева ЕУ, али и етички императив да се исправе неправде. Затим је направио сумаран преглед појединих решења и института постојећег Закона о реституцији. Као реалну, истакао је могућност ревизије постојећег Закона пре свега у погледу продужења постојећег крајњег рока за подношење захтева за реституцију, али да та иницијатива мора потећи пре свега од стране верских заједница, а не од Дирекције.

Даље је истакао да се највећи број до сада поднетих захтева односи на пољопривредно земљиште. Навео је да се рад Дирекције одвија у два сектора (за одштету и обештећење, као и за идентификацију) и одсеку за опште послове. Дирекција, према систематизацији радних места, има 35 запослених лица. Стручна помоћ се огледа кроз непосредне контакте, писмена објашњења, теренски обилазак и веб сајт дирекције.

 

СПЦ је поднела 632 захтева

Дирекција је укупно примила 813 захтева, а по 249 захтева је покренут поступак. СПЦ је поднела 632 захтева и покренут је поступак у 211 случајева. Римокатоличка црква је поднела 83 захтева, а у 22 случајева је покренут поступак. Јеврејска верска заједница је поднела 57 захтева, а поступак је покренут у 2 случаја. Исламска верска заједница је поднела 3 захтева, Реформаторска црква 11 захтева, а поступак је покренут у 2 случаја. Румунска православна црква је поднела 18 захтева, а у 11 случајева је покренут поступак. Такође је истакао као неопходно да Министарство вера на предлог Владе достави службеним путем Дирекцији за реституцију комплетну документацију која је настала као резултат рада Владине комисије за прикупљање података и доказа о одузетој имовини цркава и верских заједница.

Тодоровић је истакао посебна запажања у вези са поднетим захтевима. Наиме, захтеви су некомплетни, нечитки и неоверени. Проблем је и са лошом евиденцијом код подносиоца захтева, као и са јавним регистрима непокретности. У погледу овере, директор је нагласио да ће Дирекција само у неопходним случајевима захтевати оверену документацију, али није прецизирао о којим случајевима се ради. Као проблеме у спровођењу закона навео је да се већ поставља питање новелирања закона у погледу трошкова поступка, другостепене управне надлежности као и усклађивање са предстојећим Законом о денационализацији. Као посебан проблем навео је случај реституције када постоји битна промена ствари, нпр. када је пољопривредно земљиште постало грађевинско. Проблем представља и идентификација парцела, и у том смислу 100% поднетих захтева је некомплетно. Тодоровић је такође напоменуо да је Дирекција у преговорима са Владом у вези са формирањем фонда за финансирање појединих трошкова поступка реституције.

Одговарајући на питања дискутаната, Тодоровић је напоменуо да би било корисно формирати листу наменских непокретности тј. заменских објеката који би могли бити враћени црквама и верским заједницама кроз примену принципа реалне суброгације. По питању повраћаја гробаља, сматра да, уколико црква поседује доказе да је била у власништву гробаља у време одузимања, захтеви се могу поднети, и једино у том случају гробља могу бити предмет враћања.

Тодоровић сматра да матичне књиге које су одузете Цркви имају историјску вредност, и да по том основу могу бити предмет враћања, али да је неопходно обавити консултације са Министарством за државну управу и локалну самоуправу, с обзиром да су матичне књиге у њиховој надлежности.

Скупу се затим обратио у име СПЦ Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије који је изразио захвалност Влади Републике Србије за усвајање и доношење овога закона. Навео је да је одузимање имовине увело атеизацију и моралну деградацију у Србији. Посебно је цитирао речи Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, који је једном приликом представницима власти рекао: „Како сте узели имовину, тако је и вратите“, што јасно указује на потребу да поступак мора бити флексибилнији. Даље, истакао је да су се створили сви услови за повраћај имовине, те да би поступак требало убрзати и почети са применом закона.

У дискусији је врло активно учествовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Преосвећени владика Иринеј навео је да законом у суштини треба да будемо задовољни, те да је његовим доношењем направљен озбиљни корак ка враћању имовине, првенствено ин натурам. Даље је нагласио да за СПЦ враћање имовине није само себи циљ, већ да је Црква живо заинтересована да кроз враћену имовину адекватно врши своју мисију. Посебно је истакао да не би требало исказивати политичко неповерење према држави, те да је непотребно истицати да неће бити повраћаја имовине без међународних притисака.

Душанка Шекара, виши саветник у Министарству вера је присутне упознала са радом Владине комисије за прикупљање и евиндентирање имовине црквама и верским заједницама. На основу тако прикупљених доказа, урађена је и централна база података. Упаривањем података из базе и из поднетих захтева утврђено је да постоје разлике, те да је неопходно вршити идентификацију парцела.

 

Процес денационализације

На скупу је своје излагање имао и господин Марк Старман, Државни секретар службе Владе Републике Словеније за локалну самоуправу и регионалну политику, који је напоменуо да у Словенији Министарство правосуђа има координациону улогу у процесу денационализације. О захтевима за денационализацију непосредно одлучује 58 управних јединица, а осим њих и Министарство финансија, Министарство културе и Министарство за животну средину, просторно планирање и енергетику. До 30. септембра 2002. Године евидентирано је 37988 предмета денационализације, и до сада је укупно решено 30166 предмета или 79% . У Словенији је Закон о денационализацији донет 1991. године. Основна разлика у односу на Закон у Србији јесте да не постоји орган који спроводи поступак реституције, већ се поступак спроводи од стране државних органа у зависности о којој се имовини ради. У односу на Србију, предвиђено је двостепено управно одлучивање, као и судска и уставно-судска заштита.

Тибор Федор, заменик шефа секретаријата за верске односе у Министарству за образовање и културу Републике Мађарске, у свом излагању је истакао да је национализација у Мађарској започета 1945. године, да је од католичке цркве, која је највећа у Мађарској, одузето око пет стотина хиљада хектара земље, од Реформаторске цркве око двадесет пет хиљада хектара земље, а од Евангеличке десет хиљада хектара. У Мађарској је национализација зграда започета 1949. године, повраћај имовине се вршио у натуралном облику, али је и широко заступљена и новчана надокнада. Закон у Мађарској је донет 1991. године, а као крајњи рок за регулисање својинског статуса некретнина на које цркве полажу право и које спадају под одредбе Закона, рок је продужен до 2011. године.

 

Закон о накнади

Борис Кокети, помоћник министарке за правосуђе Републике Хрватске, у свом излагању је нагласио да је Закон о накнади за одузету имовину ступио на снагу 1. јануара 1997. године. Овај Закон не предвиђа могућност повраћаја односно давања накнаде за имовину која на дан доношења Закона у природи не постоји. Овај Закон је, као врсту обештећења ранијим власницима којима се не може у природи вратити њихова одузета имовина, предвидео накнаду у акцијама и обвезницама Републике Хрватске. Хрватска је 9. октобра 1998. године закључила са Светом столицом Уговор о привредним питањима. Модалитети повраћаја имовине, односно накнаде за одузету имовину, према уговору разликују се у односу на одредбе постојећег Закона. Сагласно уговору, сачињен је попис имовине одузете Католичкој цркви, чији је повраћај у природи од капиталног значаја. Предвиђено је да се имовина одузета Католичкој цркви која се може вратити, врати према одредбама Закона, а за ону имовину која се не може вратити доноси се првостепено решење о праву на накнаду и без вођења даљег управног поступка, те се на нивоу државе проналази друга одговарајућа непокретност. Проблеми у примени Закона се односе на немогућност враћања одузетог пољопривредног земљишта сада у власништву трећих лица, учествовање „Хрватских шума“ д.о.о као странке у поступку повраћаја шума и шумског земљишта, повраћај имовине над којом је власник постао Хрватски фонд за приватизацију, а постоји и проблем са повраћајем капиталних објеката. Г. Кокети је посебно нагласио да се за Српску православну цркву и њене организационе облике организују састанци везани за могућност и модалитете за повраћај имовине која је од значаја за саму СПЦ.

Штефан Јоница, директор за вере у министарству култура и вера Румуније, рекао је да је Румунска држава црквену имовину одузимала у периоду од 6. марта 1945. године до 22. децембра 1989. године. Имовина је одузимана свим верским заједницама које чине религијску структуру Румуније. Реституција у Румунији није спровођена одједном, већ у више фаза. С тим у вези донет је читав низ Закона који предвиђају повраћај имовине у фазама, а с обзиром на правни положај цркве у Румунској држави, не само да се враћа само оно што је одузето, већ се економски положај цркава стимулише давањем имовине која није била предмет национализације. Враћање имовине се врши у управном поступку на основу захтева. Денационализација у Румунији је општа и, с обзиром да се спроводи већ скоро читаву деценију, очекује се да ће поступак враћања бити завршен до почетка друге декаде овог века.

Након излагања представника земаља у окружењу, уследила је дискусија учесника представника Католичке цркве, Румунске православне цркве, Исламске и Јеврејске верске заједнице, као и представника протестантских цркава. Углавном су изнесени негативни коментари због досадашњег непримењивања Закона о реституцији као и намере Дирекције да води један обиман и строг поступак.          

ПРАВНИ САВЕТНИК ПАТРИЈАШИЈСКЕ УПРАВНЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ
Милан Андрић