Razmišljanja o obnovi Svete Liturgije, o Pričešću, o glasnom čitanju molitava, o Zajednici

Neka nam čitaoci oproste, ovde su data neka naša razmišljanja, napomene i crtice, pisane s vremena na vreme, koje bi zahtevale još dorade i, s Božjom pomoći, trezvenoumnog sagledavanja, što ipak naše snage prevazilazi. No, prepuštajući ovo malo delo vašoj ljubavi, smatrali smo da je korisno da se u ovom našem bratskom dijalogu o obnovi Liturgije čuje i reč iz vernog naroda Božijeg, radi čije je dobrobiti, naziđivanja i duhovnog rasta kao Tela Hristovog sve i pokrenuto od strane naših episkopa, onih kojima je poverena dužnost da napasaju stado Gospodnje. Uzdamo se u Gospoda da naš trud, makar malo, neće biti uzaludan.

Liturgija je mesto susreta Boga i čoveka, mesto sjedinjenja Boga i čoveka. Liturgija najdublje otkriva Hrista, odnosno Tajnu Bogočoveka (onoliko koliko je to moguće otkriti nama ljudima: najviše po ljubavi, što neko više ljubi Hrista više mu se On otkriva, više ga i poznaje, a time i delo njegovo – Evharistiju). Bogočovek nam pak otkriva Boga ljubećeg, živog i istinitog, ali i čoveka: ljubljenog i nepatvorenog, životnog i istinitog, sa svim njegovim beskrajnostima i beskonačnostima; i određuje mu njegove mere: širinu i dužinu, i dubinu i visinu (Ef 3,18), po meri rasta visine Hristove, sve po meri Hristovoj. A ta mera za čoveka je Evharistija, početak i konac čovekov, dubina i visina, cilj i naznačenje, oboženje i beskrajnost, život večni i Carstvo nebesko.
Zato pitanje Liturgije nije samo pitanje jednog bogosluženje, uostalom Liturgija je mnogo više od toga (zato nju ne možemo svrstati s drugim bogosluženjima koja su, iako Duhom nadahnuta, delo čovekovo dok je ona delo Božije), i načina njegovog vršenja, već i pitanje čoveka (hrišćanina), njegove vere, odnosa prema Hristu, prema Bogu koji nam se otkrio i otkriva se u bogočovečanskoj ličnosti Gospoda našeg Isusa Hrista.
Budući da se dotiče najvećih dubina čovekovog bića i najtemeljnijih, najosnovnijih istina čovekovog postojanja, Liturgija predstavlja samu osnovu, temelj, kamen krajeugaoni na kojem čovek gradi svoj celokupan život, sa svim njegovim istinskim vrednostima. Od toga na kakvom temelju gradi, da li za temelj uzme Liturgiju ili ne, i kakvo joj mesto dodeli, zavisiće i postojanost njegovog doma, u kome treba primiti Hrista da se nastani.
Crkva kao telo Hristovo se najsuštinskije i najdublje projavljuje kroz svetu Evharistiju – tajnu Tela i Krvi. Zajednica krštenih u ime Gospodnje potvrđuje se u okušanju tela Hristovog, u zajednici Tela i Krvi Hristove tj. u Evharistiji. U Bogočoveku Hristu se tajinstveno poistovećuju, prožimaju, potvrđuju Crkva i Evharistija, i jedno i drugo kao Telo njegovo. Crkva Evharistijom postaje još više Crkva. Verni kao telo Hristovo, kao Crkva još istinskije to postaju prisajedinjavanjem njegovom Telu i Krvi u Evharistiji. Oduzmeš li Crkvi Evharistiju, prestaće da postoji, ostaće samo ljuštura. Sama priroda Crkve je evharistijska. Ako je Crkva telo Hristovo, onda je je Evharistija srce toga tela, koje oživotvorava i napaja svaki pa i najmanji delić toga tela. Sveta tajna Evharistije, tajna zajednice oko Čaše Života, je garant da Crkvu ni vrata pakla neće nadvladati (Mt 16,18).
U svetoj Evharistiji sve je od Hrista, u Hristu, iz Hrista, za Hrista... Sveta Evharistija i jeste Hristos. Bogočovek Hristos, ovaploćeni Bog, koji je realno i istinito postao jednosuštan nama i time nam omogućio da učestvujemo u njegovoj Gozbi, u gozbi Tela i Krvi njegove, ali ne da ispred vrata primamo milostinju što bi je sluga izašao da dâ, jer nije to bila namera Gospodareva, nego da na gozbi učestvujemo, da oprani, umiveni i svečano obučeni sednemo za sto, radosni i veseli Domaćinu da zablagodarimo i odgovarajućom hranom se pripremimo (evharistijske molitve) za najslađi hleb i najopojnije vino. Gospodaru, zašto nas tvoje sluge ostaviše ispred vrata, zašto nam ne daju da uđemo, da i mi vidimo raskošnu trpezu, okušamo od hrane, ukrepimo se sjajnim pićima? Zašto ne poslušaju reči tvoje? Zar će oni sami da gozbuju – bez nas?! Šta kriju Gospode, kada si ti čovek postao, jedan od nas, među nama boravio, sa nama razgovarao, posred nas hodio, javio nam se i pokazivao? Tebe smo slušali, tebe doticali, s tobom razgovarali, u tvojim očima se ogledali i ništa divnije od toga na ovome svetu niti smo videli niti upoznali.
Blagovoljenjem Oca i silaskom Duha, Bog Sin je postao jedan od nas, jednosuštan nama, i nesliveno ali i nerazdeljivo uzeo je prirodu našu i postao istiniti čovek, u svemu sličan nama osim u grehu, postao nam je blizak kako to nikada ni zamisliti ne bismo mogli, postao nam je brat i otac, da bi nas decu i braću svoju, decu slave Njegove, njegovog rođenja, preobraženja, raspeća (jer je i raspeće slava njegova; zaista je veliko, slavno, nedoumno da Gospod Isus za nas i raspet biva), vaskrsenja, koja se u njegovo sveto ime krstismo i haljine nove i svetle obukosmo, na svoju gozbu, na svetu Evharistiju, uveo i svojim istinskim očovečenjem nama na njoj učešće omogućio. I ko to spori taj Hrista žalosti, njegovo delo prenebregava i ismeva, i svoju dužnost i čast odbacuje.
Ko to spori, taj i Hristovu ljudsku prirodu odbacuje (koja nam je sve to omogućila), Hrista udaljuje i duh Evtihov i Dioskorov priziva (da ne bi bili pogrešno shvaćeni: niti smo zlonamerni, niti koga prozivamo, samo želimo da ukažemo na mnogo dublje i suštinskije stvari koje stoje iza ovih pojavnih; dakle, nije samo reč o glasnom čitanju, navlačenju zavese ili proste zabrane pričešća vernima „više od četiri puta godišnje“ – problem je mnogo dublji: u pitanju je naše poimanje i njegovo dalje prenošenje, naš doživljaj Crkve i Evharistije, vere i spasenja, sveta i života, Boga i čoveka). „Posvećeni“ mogu unutra na gozbu, a ostali ne. Dakle, Hristos nije postao kao svi ljudi nego samo kao neki (ovo bi bilo neko nakaradno difizitstvo), nije došao radi svih već samo radi nekih, pred Hristom njegova deca nisu sva ista nego su neka povlašćena. I taj privilegovani red ima pravo da se pričešćuje, ima pravo na punoću Evharistije, a ostali ne.
Ali neka niko ni ne pomisli da govorim protiv sveštenoslužitelja i jerarhijskog poretka. Svešteniku od Boga darovana blagodat i čast sveštenosluženja čini da on nama, vernom narodu, predstoji, ali kao jedan od nas – Tela Hristovog čiji je i on deo, kao starešina njegove parohije, njegovog sabranja, čiji je on takođe član (ne odvaja se, ne krije se iza zavesa, ne taji molitve), jer to nije delo njegovo nego delo Božije. I čini ono što mi ne činimo: savršava Tajnu, ali ispred nas, jer je sve to zbog nas i radi nas, stada Hristovog, Njegove dece, ovce paše Njegove. Zaista: Proklet bio ko nemarno radi na delu Gospodnjem (Jer 48,10).
Preko Petra Mogile stigao nam je nezdrav, dekadentni i anticrkveni rimokatolički duh, sva neeklisiološko-neevharistijska nastranost i nesreća: liturgijski klerikalizam, antievharistijska pravila, anticrkvena statičnost, beživotnost, ,... a mi ih, krajnje nekritički, prihvatili kao svoje i proglasili kao jedine ispravne i meru pravoslavlja, a svaki pokušaj obnove izvornog pravoslavnog duha proglasili za „uticaj katolika“.
Tom statičnošću, tim nedostatkom dinamizma i života, a što sve proističe iz nedovoljnog razumevanja živog života Crkve i mesta i uloge svete tajne Evharistije, liturgija postaje predstava, koju idemo da iz individualnih pijetističkih pobuda odgledamo.
Neko je pominjao podele u narodu, ali ih ja nisam zapazio. Evo svedočenja jednog jeromonaha: „Gde god da sam bio i služio, narod je to (obnovljeno liturgijsko služenje: sa glasnim čitanjem molitava, otvorenih dveri, ...) uvek oduševljeno prihvatao. Prvo bi bio zapitan, a zatim i veoma zadovoljan onim što je čuo i video“. Zaista, nailazim samo na oduševljenje i veću prisnost sa Hristom i Crkvom. Braći i sestrama koji ovakvo služenje još nisu doživeli, a imaju predrasude usled kleveta i glasina, mogu samo da poručim što i Filip reče Natanailu: Dođi i vidi (Jn 1,46).
Opet, neki su pohitali da govore o tome kako su služili sveti Nikolaj Žički i prepodobni Justin Novi, što je bespredmetno. Njih dvojica su i započela jednu sveopštu duhovno-crkvenu obnovu, čije mi plodove danas okušamo i koja se kruniše liturgijskom obnovom. Oni su morali da kreću od najelementarnijih stvari. Njihovo delo zahteva od nas danas da ne prestanemo sa obnovom (a obnova nipošto nije novotarenje, nego vraćanje na istinsko pravoslavno predanje, koje nam zamračiše razne „novotarije“ u zadnjih dvesta godina).
Otac Justin je potpuno bio obnovljen Duhom Svetim, pa je i njegova Liturgija bila živa. Bilo je mnogo ozbiljnih zadataka koje je otac Justin imao pred sobom i koje je trebalo najpre rešiti da bi se pristupilo obnovi Liturgije. Zato je on uveo liturgijski jezik i time pripremio ovu obnovu.
Pitanje liturgije tada još nije bilo postavljeno, (ali je tada omogućena današnja liturgijska obnova), a da jeste otac Justin bi prvi otvorio dveri (ako to već i nije činio) i molitve čitao naglas. To je toliko u saglasju sa njegovim duhom, životom, delom, rečju i propoveđu. On je i svojim prevodom liturgije, stavljanjem molitvi na za njih određena mesta i stavljanjem tropara trećeg časa u zagrade i pokrenuo čitavo pitanje liturgijske obnove i bio prvi obnovitelj (postavite oca Justina u mislima iza zatvorenih i otvorenih dveri, pa zaključite gde ga je lakše zamisliti i šta mu bolje pristaje).
Da bi se razumeo i doživeo otac Justin, koji je sav bio okrenut Bogočoveku i prožet Bogočovekom, mora se razumeti dogmat ovaploćenja. A ko nam je bolje i dublje od savremenika objasnio i protumačio dogmat i događaj ovaploćenja nego li otac Justin? Sa ovaploćenjem i počinje naša vera i sveta Liturgija. Gospod je uzeo telo da bi nam ga potom i dao, sabravši nas sve u njemu (a to je šta drugo nego Evharistija). Zato bih radije za mišljenje o tome kako je otac Justin liturgisao, kako je gledao na bogosluženje, kako bi gledao na današnju obnovu liturgijskog života, pitao nekoga ko ga je voleo, poznavao i bio mu blizak, ko je išao kod njega, sa njim razgovarao i postavljao mu pitanja, nego da se na pogrešno postavljenim premisama izvlače neodgovarajući zaključci (a kažu da je kod njega sve grmelo iz oltara).
Otac Justin je u svoje vreme prednjačio u svemu, pa nema sumnje da bi tako bilo i danas. Možemo reći da nas je upravo on počeo oslobađati od poimanja liturgije koja je predstava i to trećerazredna, od kakvog je bolovala cela Rusija, a preko nje i mi. To što smo imali je posledica snažnog jezuitskog uticaja koji je u Rusiji bio ovladao, a kod nas je, evo, i dan danas još uvek prisutan. Ono što je životno, što je dinamis, to je pravoslavno, a što je mrtvo i statično to je ono čega su se i katolici odrekli (a mi ga prigrlili uz sebe, kao najveće pravoslavno blago, iako nam je došlo sa dekadentnog Zapada).
Upravo sa razumevanjem događaja tajne ovaploćenja (a danas mnogi članovi Crkve ne razumeju dogmat ovaploćenja, a, na žalost, mnogi i ne veruju u isti) Bogočoveka Hrista, čovek počinje da razlikuje mistično (tainstveno) od magijskog. Bez toga, kao što smo u prilici da vidimo, Liturgija se ne posmatra više kao Blagodarenje (=Evharistija) već kao skup magičarskih radnji i pojava.
Sva mistika, misterija, tajna je u ovaploćenju, u natprirodnom i nedoumnom sjedinjenju dveju priroda u jednoj ličnosti Gospoda Isusa Hrista. Desilo se pred našim očima, naočigled sviju, ni od koga sakriveno, a opet ostalo Tajna. Telo je tajna, a njegovo zaklanjanje iza zavese – magija. Ako se na njega gleda kao na mistično, tainstveno delo, uklanjanjem zavese ništa se ne menja, ne gubi (osim zavese koja ionako ometa okrenutost tajni Bogočoveka), samo sve postaje toržestvenije i bogoslavnije. Ako se posmatra kao magijsko delo, uklanjanjem zavese sva tajnovitost nestaje, nema više magije, telo postaje obično telo (kao da smo mi darodavci blagodati).
U pravu je Fundulis kada kaže da mnogi postupci bivaju uvedeni iz praktičnih razloga, dok im se kasnije, tokom vremena, pridaje tajanstveno tumačenje kojim oni dobijaju na značaju, uklanjajući naš hrišćanski um sa suštine na duhovne periferije. A koja je potreba ljudskog duha za time ako ne nedovoljna vera u tajnu ovaploćenja Sina Božijeg. Naša vera u Tajnu hramlje, pa se poštapa sa magičarskim poštapalicama.
Magijom se uvećava nepostojeća moć.
Jednoobraznost u Crkvi nikada nije postojala. Različiti obredi su istovremeno postojali od kada postoji i Crkva i nisu bili smetnja istinskoj zajednici Crkava širom vaseljene. Ali u pitanju glasnog ili tajnog čitanja molitava ne radi se o višeobraznosti. Različitost obreda postoji između konstantinopoljskog, amvrosijanskog, rimskog i, na primer, aleksandrijskog liturgijskog obrasca, ali su opet svi imali zajedničku karakteristiku – molitve su glasno izgovarane. Dakle, glasno izgovaranje evharistijskih molitava nije pitanje različitih obreda, već ispravnog i neispravnog, svetootačkog i nesvetootačkog, predanjskog i nepredanjskog, pravoslavnog i nepravoslavnog načina služenja Evharistije. Glasno govorenje evharistijskih molitava, tako da ih i narod čuje i zajedno sa predstojateljem učestvuje u njima, je crkveni način služenja Evharistije, a tajno čitanje necrkveni način služenja Evharistije.
Jedna je stvar kada se Predanje obogati od strane neke generacije nečim što je u skladu sa bićem Crkve, u jedinstvu sa Evharistijom, što se potpuno slaže sa svetootačkim duhom, a druga kada se u Predanje uvode njemu ne samo neskladne nego i stvari koje mu suprote, koje nagrizaju zajednicu Tela i Krvi i narušavaju biće Crkve i samim tim zamagljuju lice Bogočoveka Hrista – kao što je i bilo u zadnjih par vekova, a što pokušava da se, na jedan patvoren i ne-razuman način, prikaže kao istinsko predanje Pravoslavne Crkve.
Kako samo slušanje i doživljavanje evharistijskih molitava ukida svaku pa i najmanju „mehaniku“ u pristupanju Telu i Krvi. A opet koliko „mehaničkog“ pristupanja Čaši ako se to čini četiri puta godišnje, pri čemu se od Liturgije ništa ne shvati jer je i ne poznajemo, budući da osim ta četiri puta ni ne prisustvujemo sabranju vernih.
Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite niti puštate da uđu oni koji bi htjeli (Mt 23,13).
Upravo odsustvo mogućnosti da se čuju evharistijske molitve vodi „mehaničkom“ pričešćivanju: pravilo pred sveto Pričešće (što je vrlo koristan, ali ipak individualan čin) i skup formula koje izgovara sveštenik (vozglasi), bez da se crkveno, saborno, liturgijski, mistagoški doživi tajna Spasenja, tajna Ovaploćenja, tajna Preobraženja, tajna Krsta, tajna Vaskrsenja, tajna Pedesetnice, tajna Drugog dolaska, tajna Carstva Božijeg.
Ne postoji veća čast nego što je ima sveštenik: držati Čašu i razdeljivati Telo i Krv.
Da bi se razumela liturgija i da se od nje ne bi otkidale sveta tajna Krštenja i sveta tajna Braka potrebno je voleti Hrista.
„Tiho“ čitanje molitava ne znači „nečujno“, već tiho (niskim glasom) u poređenju sa vozglasom koji se prouznosi povišenim glasom i koji je poziv vernima da odgovore u sveštenom Dijalogu.
Ono što narušava zajednicu, pre svega između jerurga i naroda Božijeg, je tajno čitanje molitava, koje obesmišljava svešteni i osveštavajući Dijalog. Pregrade treba da ističu svetost oltara, a ne da dele zajednicu, prave kaste i uklanjaju Tajnu ispred vernih. Svetost oltara se najbolje oseti i doživi kada se vidi i čuje kakva se Tajna nad tajnama svršava i kakva se Žrtva prinosi.
Liturgija – Zemlja živih. Sabor živih ljudi u jedinome Životu. Tu se okuša Život (i zaista nigde drugde; nikakvi surogati to ne mogu nadomestiti, istorija nam pokazuje i potvrđuje). Sabor povezan i napajan na Izvoru života. Celokupan naš hrišćanski život tu uvire i izvire. Sav život je vezan za Liturgiju, proizlazi iz nje, prožet je njome. Liturgija, zaista, nikad ne prestaje.
Stoga, i najbitniji događaji u životu hrišćanina: krštenje, brak, rukopoloženje, pa i prestavljenje su povezani, na najdublji, najsuštinskiji način, sa Evharistijom. Njihova povezanost je prirodna, organska, crkvena i jedino isceljujuća (što je Crkva oduvek znala, i ne samo znala nego tako i uredila), a odvajanje bi predstavljalo sužavanje i osiromašenje... i neprijateljstvo (=prkos) Duhu kojim jesmo i kojim živimo u Crkvi. S druge strane, najznačajniji momenti života našeg, sve svete Tajne, od kojih se ustvari i sastoji i sačinjava naš hrišćanski život, izvirući iz Tajne nad tajnama i od nje dobijajući život, osmišljavaju i oživotvoruju naše postojanje.
Bogoslovi-sholastici, kroz pozapadnjačeno služenje, hoće servise, a ne svete Tajne. Zato im odgovara odvajanje ostalih svetih Tajni od Evharistije. Iz toga proizlazi komercijalizacija i izopačenje. Svete Tajne postaju roba.
Po plodovima njihovim poznaćete ih (Mt 7,16). Tako svako dobro drvo plodove dobre rađa, a zlo drvo plodove zle rađa (Mt 7,17). Svedoci smo samo dobrih plodova koje donosi čitanje evharistijskih molitava tako da ih čuje i sav verni narod. Liturgija se doživljava, zaista, kao Tajna večera, sveštena Trpeza, Gospodnja žrtva, nebo na zemlji, večnost u vremenu, Evanđelje svetu, sabor svih vernih: i sveštenika i naroda. Vozglasi postaju ono što jesu i dobijaju svoj smisao, nisu samo fragmenti istrgnuti iz konteksta, čije značenje vernima nije bivalo jasno.
Evharistijske molitve lepotom prožimaju, razgorevaju oganj, krepe dušu, lepotom prožimaju, na vrlinu pozivaju, duh isceljuju, misao uzdižu, um prosvetljuju, poznanje produbljuju, ljubav umnožavaju, te pripremaju mesto za dolazak Gospoda Isusa. Zaista su dar Duha Svetog i Crkve.
Onaj koji sada učestvuje i doživljava Liturgiju kroz obnovu, zna kakvo je otkrivenje to bilo u odnosu na onu na koju je ranije bio navikao. A razlika u doživljaju je još veća ako se sada, nakon opita obnove, nađe na onoj obremenjenoj necrkvenim uticajima. Kakvog se blaga lišavaju verni koji ne opituju punoću evharistijskih molitava!
Glasno čitanje molitava je crkvograditeljski čin, a tajno nasuprot tome.
Tajno čitanje molitava poriče vezu između evharistije i eklisiologije, a zacelo i vezu između Glave i Tela.
Sveta Liturgija: jedna Molitva, jedan Blagoslov, jedno Blagodarenje, kao svešteni Dijalog predstojatelja i vernog naroda, kojim se Bog proslavlja a Carstvo nebesko prima, ne dopušta da jedan od sabesednika u Dijalogu ne čuje reč onog drugog (čemu dijalog ako se sabesednici, u ovom slučaju kao samolitvenici, svako sa svojim darom i svako na svome mestu, ne čuju), jer time se Dijalog ukida a zajednica blagodarenja dovodi u pitanje (zamislimo nešto suprotno, na šta po toj logici i imamo pravo, što će nam sliku učiniti još upečatljivijom: zamislimo, naime, kada bi narod „tajno“ odgovarao na svešteničke molitve – nakaradnost je ista, samo nam ovo više bode oči jer nam nije prešlo u naviku i nije postalo običaj – ili, još bolje, da i predstojatelj čita „tajno“ svoje molitve a i narod da „tajno“ odgovara, pa da se čuju samo vozglasi i amin posle njih).
Razmotrimo i prvu odsluženu Evharistiju, svešteni događaj Tajne večere Velikog četvrtka. Apostoli onda još uvek nisu dobili blagodat sveštenosluženja, dakle, nisu bili sveštenici, već samo učenici, odnosno verni narod. Gospod je, licem okrenutim ka njima, pred njima, zablagodario, blagoslovio, prelomio i razdelio i od tada se Tajna nad tajnama neprekidno ponavlja. Neskrivenost i nepostojanje pregrada Tajnu nije nimalo umanjilo, već nadasve uveličalo. Zaista, gledanje lica Njegovog je Tajna, kao i slušanje reči Njegovih. Možemo li uopšte zamisliti da je Gospod svoju Prvosvešteničku molitvu izgovorio tajno?! Ona ne bi imala nikakvog smisla, a mi danas ne bismo ni znali za nju.
Ključni element načina služenja Evharistije, dat Gospodom, predat od apostola, od otaca uređen je glasno izgovaranje evharistijskih molitava. Ključni je jer potvrđuje da je jedno Sabranje=Crkva na Evharistiji, da je služba zajedničko delo svih sabranih (jednim ustima i jednim srcem), da je jedna zajednica Tela i Krvi Hristove; ako je pak narod isključen iz dela službe, time se pokazuje da nije baš sve uredno u našem poimanju vere, Crkve i Evharistije.
Ako naša vera i naša crkvenost ne budu evharistijske, pričešće – lek besmrtnosti i život večni, nego se sve svede na običajnost i „valja se“ (ovo je hula na Duha Svetoga ako se odnosi na Telo i Krv), možemo opet doći u poziciju da Crkvu iznevere njena deca, koja nikada nisu doživela Duha – dušu Crkve i osetila se udovima Tela (setimo se perioda pre Drugog svetskog rata: svi su slušali veronauku i smatrali se pravoslavnima, a koliko samo izneveravanja posle toga).
Ne odbacujmo dva srebrenika koja nam je Gospod ostavio da bismo pogledali i pripazili na bolesnika, ne prezirimo žrtvu koja je skupo plaćena, ne odbacujmo domostroj kojim nas Gospod oslobodi. Ne odbacujmo Blagoslov i Blagodarenje, ne lišavajmo se onoga što treba da primimo i ne ostanimo bez onoga malog što treba da damo. Bojim se da bismo onda mogli da čujemo ono što psalmist kaže: Nije mario za blagoslov, neka i otide od njega (Ps 108,17).