Размишљања о обнови Свете Литургије, о Причешћу, о гласном читању молитава, о Заједници - Православље

Нека нам читаоци опросте, овде су дата нека наша размишљања, напомене и цртице, писане с времена на време, које би захтевале још дораде и, с Божјом помоћи, трезвеноумног сагледавања, што ипак наше снаге превазилази. Но, препуштајући ово мало дело вашој љубави, сматрали смо да је корисно да се у овом нашем братском дијалогу о обнови Литургије чује и реч из верног народа Божијег, ради чије је добробити, назиђивања и духовног раста као Тела Христовог све и покренуто од стране наших епископа, оних којима је поверена дужност да напасају стадо Господње. Уздамо се у Господа да наш труд, макар мало, неће бити узалудан.

Литургија је место сусрета Бога и човека, место сједињења Бога и човека. Литургија најдубље открива Христа, односно Тајну Богочовека (онолико колико је то могуће открити нама људима: највише по љубави, што неко више љуби Христа више му се Он открива, више га и познаје, а тиме и дело његово – Евхаристију). Богочовек нам пак открива Бога љубећег, живог и истинитог, али и човека: љубљеног и непатвореног, животног и истинитог, са свим његовим бескрајностима и бесконачностима; и одређује му његове мере: ширину и дужину, и дубину и висину (Еф 3,18), по мери раста висине Христове, све по мери Христовој. А та мера за човека је Евхаристија, почетак и конац човеков, дубина и висина, циљ и назначење, обожење и бескрајност, живот вечни и Царство небеско.

Зато питање Литургије није само питање једног богослужење, уосталом Литургија је много више од тога (зато њу не можемо сврстати с другим богослужењима која су, иако Духом надахнута, дело човеково док је она дело Божије), и начина његовог вршења, већ и питање човека (хришћанина), његове вере, односа према Христу, према Богу који нам се открио и открива се у богочовечанској личности Господа нашег Исуса Христа.

Будући да се дотиче највећих дубина човековог бића и најтемељнијих, најосновнијих истина човековог постојања, Литургија представља саму основу, темељ, камен крајеугаони на којем човек гради свој целокупан живот, са свим његовим истинским вредностима. Од тога на каквом темељу гради, да ли за темељ узме Литургију или не, и какво јој место додели, зависиће и постојаност његовог дома, у коме треба примити Христа да се настани.

Црква као тело Христово се најсуштинскије и најдубље пројављује кроз свету Евхаристију – тајну Тела и Крви. Заједница крштених у име Господње потврђује се у окушању тела Христовог, у заједници Тела и Крви Христове тј. у Евхаристији. У Богочовеку Христу се тајинствено поистовећују, прожимају, потврђују Црква и Евхаристија, и једно и друго као Тело његово. Црква Евхаристијом постаје још више Црква. Верни као тело Христово, као Црква још истинскије то постају присаједињавањем његовом Телу и Крви у Евхаристији. Одузмеш ли Цркви Евхаристију, престаће да постоји, остаће само љуштура. Сама природа Цркве је евхаристијска. Ако је Црква тело Христово, онда је је Евхаристија срце тога тела, које оживотворава и напаја сваки па и најмањи делић тога тела. Света тајна Евхаристије, тајна заједнице око Чаше Живота, је гарант да Цркву ни врата пакла неће надвладати (Мт 16,18).

У светој Евхаристији све је од Христа, у Христу, из Христа, за Христа... Света Евхаристија и јесте Христос. Богочовек Христос, оваплоћени Бог, који је реално и истинито постао једносуштан нама и тиме нам омогућио да учествујемо у његовој Гозби, у гозби Тела и Крви његове, али не да испред врата примамо милостињу што би је слуга изашао да дâ, јер није то била намера Господарева, него да на гозби учествујемо, да опрани, умивени и свечано обучени седнемо за сто, радосни и весели Домаћину да заблагодаримо и одговарајућом храном се припремимо (евхаристијске молитве) за најслађи хлеб и најопојније вино. Господару, зашто нас твоје слуге оставише испред врата, зашто нам не дају да уђемо, да и ми видимо раскошну трпезу, окушамо од хране, укрепимо се сјајним пићима? Зашто не послушају речи твоје? Зар ће они сами да гозбују – без нас?! Шта крију Господе, када си ти човек постао, један од нас, међу нама боравио, са нама разговарао, посред нас ходио, јавио нам се и показивао? Тебе смо слушали, тебе дотицали, с тобом разговарали, у твојим очима се огледали и ништа дивније од тога на овоме свету нити смо видели нити упознали.

Благовољењем Оца и силаском Духа, Бог Син је постао један од нас, једносуштан нама, и несливено али и нераздељиво узео је природу нашу и постао истинити човек, у свему сличан нама осим у греху, постао нам је близак како то никада ни замислити не бисмо могли, постао нам је брат и отац, да би нас децу и браћу своју, децу славе Његове, његовог рођења, преображења, распећа (јер је и распеће слава његова; заиста је велико, славно, недоумно да Господ Исус за нас и распет бива), васкрсења, која се у његово свето име крстисмо и хаљине нове и светле обукосмо, на своју гозбу, на свету Евхаристију, увео и својим истинским очовечењем нама на њој учешће омогућио. И ко то спори тај Христа жалости, његово дело пренебрегава и исмева, и своју дужност и част одбацује.

Ко то спори, тај и Христову људску природу одбацује (која нам је све то омогућила), Христа удаљује и дух Евтихов и Диоскоров призива (да не би били погрешно схваћени: нити смо злонамерни, нити кога прозивамо, само желимо да укажемо на много дубље и суштинскије ствари које стоје иза ових појавних; дакле, није само реч о гласном читању, навлачењу завесе или просте забране причешћа вернима „више од четири пута годишње“ – проблем је много дубљи: у питању је наше поимање и његово даље преношење, наш доживљај Цркве и Евхаристије, вере и спасења, света и живота, Бога и човека). „Посвећени“ могу унутра на гозбу, а остали не. Дакле, Христос није постао као сви људи него само као неки (ово би било неко накарадно дифизитство), није дошао ради свих већ само ради неких, пред Христом његова деца нису сва иста него су нека повлашћена. И тај привилеговани ред има право да се причешћује, има право на пуноћу Евхаристије, а остали не.

Али нека нико ни не помисли да говорим против свештенослужитеља и јерархијског поретка. Свештенику од Бога дарована благодат и част свештенослужења чини да он нама, верном народу, предстоји, али као један од нас – Тела Христовог чији је и он део, као старешина његове парохије, његовог сабрања, чији је он такође члан (не одваја се, не крије се иза завеса, не таји молитве), јер то није дело његово него дело Божије. И чини оно што ми не чинимо: савршава Тајну, али испред нас, јер је све то због нас и ради нас, стада Христовог, Његове деце, овце паше Његове. Заиста: Проклет био ко немарно ради на делу Господњем (Јер 48,10).

Преко Петра Могиле стигао нам је нездрав, декадентни и антицрквени римокатолички дух, сва нееклисиолошко-неевхаристијска настраност и несрећа: литургијски клерикализам, антиевхаристијска правила, антицрквена статичност, беживотност, ,... а ми их, крајње некритички, прихватили као своје и прогласили као једине исправне и меру православља, а сваки покушај обнове изворног православног духа прогласили за „утицај католика“.

Том статичношћу, тим недостатком динамизма и живота, а што све проистиче из недовољног разумевања живог живота Цркве и места и улоге свете тајне Евхаристије, литургија постаје представа, коју идемо да из индивидуалних пијетистичких побуда одгледамо.

Неко је помињао поделе у народу, али их ја нисам запазио. Ево сведочења једног јеромонаха: „Где год да сам био и служио, народ је то (обновљено литургијско служење: са гласним читањем молитава, отворених двери, ...) увек одушевљено прихватао. Прво би био запитан, а затим и веома задовољан оним што је чуо и видео“. Заиста, наилазим само на одушевљење и већу присност са Христом и Црквом. Браћи и сестрама који овакво служење још нису доживели, а имају предрасуде услед клевета и гласина, могу само да поручим што и Филип рече Натанаилу: Дођи и види (Јн 1,46).

Опет, неки су похитали да говоре о томе како су служили свети Николај Жички и преподобни Јустин Нови, што је беспредметно. Њих двојица су и започела једну свеопшту духовно-црквену обнову, чије ми плодове данас окушамо и која се крунише литургијском обновом. Они су морали да крећу од најелементарнијих ствари. Њихово дело захтева од нас данас да не престанемо са обновом (а обнова нипошто није новотарење, него враћање на истинско православно предање, које нам замрачише разне „новотарије“ у задњих двеста година).

Отац Јустин је потпуно био обновљен Духом Светим, па је и његова Литургија била жива. Било је много озбиљних задатака које је отац Јустин имао пред собом и које је требало најпре решити да би се приступило обнови Литургије. Зато је он увео литургијски језик и тиме припремио ову обнову.

Питање литургије тада још није било постављено, (али је тада омогућена данашња литургијска обнова), а да јесте отац Јустин би први отворио двери (ако то већ и није чинио) и молитве читао наглас. То је толико у сагласју са његовим духом, животом, делом, речју и проповеђу. Он је и својим преводом литургије, стављањем молитви на за њих одређена места и стављањем тропара трећег часа у заграде и покренуо читаво питање литургијске обнове и био први обновитељ (поставите оца Јустина у мислима иза затворених и отворених двери, па закључите где га је лакше замислити и шта му боље пристаје).

Да би се разумео и доживео отац Јустин, који је сав био окренут Богочовеку и прожет Богочовеком, мора се разумети догмат оваплоћења. А ко нам је боље и дубље од савременика објаснио и протумачио догмат и догађај оваплоћења него ли отац Јустин? Са оваплоћењем и почиње наша вера и света Литургија. Господ је узео тело да би нам га потом и дао, сабравши нас све у њему (а то је шта друго него Евхаристија). Зато бих радије за мишљење о томе како је отац Јустин литургисао, како је гледао на богослужење, како би гледао на данашњу обнову литургијског живота, питао некога ко га је волео, познавао и био му близак, ко је ишао код њега, са њим разговарао и постављао му питања, него да се на погрешно постављеним премисама извлаче неодговарајући закључци (а кажу да је код њега све грмело из олтара).

Отац Јустин је у своје време предњачио у свему, па нема сумње да би тако било и данас. Можемо рећи да нас је управо он почео ослобађати од поимања литургије која је представа и то трећеразредна, од каквог је боловала цела Русија, а преко ње и ми. То што смо имали је последица снажног језуитског утицаја који је у Русији био овладао, а код нас је, ево, и дан данас још увек присутан. Оно што је животно, што је динамис, то је православно, а што је мртво и статично то је оно чега су се и католици одрекли (а ми га пригрлили уз себе, као највеће православно благо, иако нам је дошло са декадентног Запада).

Управо са разумевањем догађаја тајне оваплоћења (а данас многи чланови Цркве не разумеју догмат оваплоћења, а, на жалост, многи и не верују у исти) Богочовека Христа, човек почиње да разликује мистично (таинствено) од магијског. Без тога, као што смо у прилици да видимо, Литургија се не посматра више као Благодарење (=Евхаристија) већ као скуп магичарских радњи и појава.

Сва мистика, мистерија, тајна је у оваплоћењу, у натприродном и недоумном сједињењу двеју природа у једној личности Господа Исуса Христа. Десило се пред нашим очима, наочиглед свију, ни од кога сакривено, а опет остало Тајна. Тело је тајна, а његово заклањање иза завесе – магија. Ако се на њега гледа као на мистично, таинствено дело, уклањањем завесе ништа се не мења, не губи (осим завесе која ионако омета окренутост тајни Богочовека), само све постаје торжественије и богославније. Ако се посматра као магијско дело, уклањањем завесе сва тајновитост нестаје, нема више магије, тело постаје обично тело (као да смо ми дародавци благодати).

У праву је Фундулис када каже да многи поступци бивају уведени из практичних разлога, док им се касније, током времена, придаје тајанствено тумачење којим они добијају на значају, уклањајући наш хришћански ум са суштине на духовне периферије. А која је потреба људског духа за тиме ако не недовољна вера у тајну оваплоћења Сина Божијег. Наша вера у Тајну храмље, па се поштапа са магичарским поштапалицама.

Магијом се увећава непостојећа моћ.

Једнообразност у Цркви никада није постојала. Различити обреди су истовремено постојали од када постоји и Црква и нису били сметња истинској заједници Цркава широм васељене. Али у питању гласног или тајног читања молитава не ради се о вишеобразности. Различитост обреда постоји између константинопољског, амвросијанског, римског и, на пример, александријског литургијског обрасца, али су опет сви имали заједничку карактеристику – молитве су гласно изговаране. Дакле, гласно изговарање евхаристијских молитава није питање различитих обреда, већ исправног и неисправног, светоотачког и несветоотачког, предањског и непредањског, православног и неправославног начина служења Евхаристије. Гласно говорење евхаристијских молитава, тако да их и народ чује и заједно са предстојатељем учествује у њима, је црквени начин служења Евхаристије, а тајно читање нецрквени начин служења Евхаристије.

Једна је ствар када се Предање обогати од стране неке генерације нечим што је у складу са бићем Цркве, у јединству са Евхаристијом, што се потпуно слаже са светоотачким духом, а друга када се у Предање уводе њему не само нескладне него и ствари које му супроте, које нагризају заједницу Тела и Крви и нарушавају биће Цркве и самим тим замагљују лице Богочовека Христа – као што је и било у задњих пар векова, а што покушава да се, на један патворен и не-разуман начин, прикаже као истинско предање Православне Цркве.

Како само слушање и доживљавање евхаристијских молитава укида сваку па и најмању „механику“ у приступању Телу и Крви. А опет колико „механичког“ приступања Чаши ако се то чини четири пута годишње, при чему се од Литургије ништа не схвати јер је и не познајемо, будући да осим та четири пута ни не присуствујемо сабрању верних.

Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтјели (Мт 23,13).

Управо одсуство могућности да се чују евхаристијске молитве води „механичком“ причешћивању: правило пред свето Причешће (што је врло користан, али ипак индивидуалан чин) и скуп формула које изговара свештеник (возгласи), без да се црквено, саборно, литургијски, мистагошки доживи тајна Спасења, тајна Оваплоћења, тајна Преображења, тајна Крста, тајна Васкрсења, тајна Педесетнице, тајна Другог доласка, тајна Царства Божијег.

Не постоји већа част него што је има свештеник: држати Чашу и раздељивати Тело и Крв.

Да би се разумела литургија и да се од ње не би откидале света тајна Крштења и света тајна Брака потребно је волети Христа.

„Тихо“ читање молитава не значи „нечујно“, већ тихо (ниским гласом) у поређењу са возгласом који се проузноси повишеним гласом и који је позив вернима да одговоре у свештеном Дијалогу.

Оно што нарушава заједницу, пре свега између јерурга и народа Божијег, је тајно читање молитава, које обесмишљава свештени и освештавајући Дијалог. Преграде треба да истичу светост олтара, а не да деле заједницу, праве касте и уклањају Тајну испред верних. Светост олтара се најбоље осети и доживи када се види и чује каква се Тајна над тајнама свршава и каква се Жртва приноси.

Литургија – Земља живих. Сабор живих људи у јединоме Животу. Ту се окуша Живот (и заиста нигде другде; никакви сурогати то не могу надоместити, историја нам показује и потврђује). Сабор повезан и напајан на Извору живота. Целокупан наш хришћански живот ту увире и извире. Сав живот је везан за Литургију, произлази из ње, прожет је њоме. Литургија, заиста, никад не престаје.

Стога, и најбитнији догађаји у животу хришћанина: крштење, брак, рукоположење, па и престављење су повезани, на најдубљи, најсуштинскији начин, са Евхаристијом. Њихова повезаност је природна, органска, црквена и једино исцељујућа (што је Црква одувек знала, и не само знала него тако и уредила), а одвајање би представљало сужавање и осиромашење... и непријатељство (=пркос) Духу којим јесмо и којим живимо у Цркви. С друге стране, најзначајнији моменти живота нашег, све свете Тајне, од којих се уствари и састоји и сачињава наш хришћански живот, извирући из Тајне над тајнама и од ње добијајући живот, осмишљавају и оживотворују наше постојање.

Богослови-схоластици, кроз позападњачено служење, хоће сервисе, а не свете Тајне. Зато им одговара одвајање осталих светих Тајни од Евхаристије. Из тога произлази комерцијализација и изопачење. Свете Тајне постају роба.

По плодовима њиховим познаћете их (Мт 7,16). Тако свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа (Мт 7,17). Сведоци смо само добрих плодова које доноси читање евхаристијских молитава тако да их чује и сав верни народ. Литургија се доживљава, заиста, као Тајна вечера, свештена Трпеза, Господња жртва, небо на земљи, вечност у времену, Еванђеље свету, сабор свих верних: и свештеника и народа. Возгласи постају оно што јесу и добијају свој смисао, нису само фрагменти истргнути из контекста, чије значење вернима није бивало јасно.

Евхаристијске молитве лепотом прожимају, разгоревају огањ, крепе душу, лепотом прожимају, на врлину позивају, дух исцељују, мисао уздижу, ум просветљују, познање продубљују, љубав умножавају, те припремају место за долазак Господа Исуса. Заиста су дар Духа Светог и Цркве.

Онај који сада учествује и доживљава Литургију кроз обнову, зна какво је откривење то било у односу на ону на коју је раније био навикао. А разлика у доживљају је још већа ако се сада, након опита обнове, нађе на оној обремењеној нецрквеним утицајима. Каквог се блага лишавају верни који не опитују пуноћу евхаристијских молитава!

Гласно читање молитава је црквоградитељски чин, а тајно насупрот томе.

Тајно читање молитава пориче везу између евхаристије и еклисиологије, а зацело и везу између Главе и Тела.

Света Литургија: једна Молитва, један Благослов, једно Благодарење, као свештени Дијалог предстојатеља и верног народа, којим се Бог прославља а Царство небеско прима, не допушта да један од сабеседника у Дијалогу не чује реч оног другог (чему дијалог ако се сабеседници, у овом случају као самолитвеници, свако са својим даром и свако на своме месту, не чују), јер тиме се Дијалог укида а заједница благодарења доводи у питање (замислимо нешто супротно, на шта по тој логици и имамо право, што ће нам слику учинити још упечатљивијом: замислимо, наиме, када би народ „тајно“ одговарао на свештеничке молитве – накарадност је иста, само нам ово више боде очи јер нам није прешло у навику и није постало обичај – или, још боље, да и предстојатељ чита „тајно“ своје молитве а и народ да „тајно“ одговара, па да се чују само возгласи и амин после њих).

Размотримо и прву одслужену Евхаристију, свештени догађај Тајне вечере Великог четвртка. Апостоли онда још увек нису добили благодат свештенослужења, дакле, нису били свештеници, већ само ученици, односно верни народ. Господ је, лицем окренутим ка њима, пред њима, заблагодарио, благословио, преломио и разделио и од тада се Тајна над тајнама непрекидно понавља. Нескривеност и непостојање преграда Тајну није нимало умањило, већ надасве увеличало. Заиста, гледање лица Његовог је Тајна, као и слушање речи Његових. Можемо ли уопште замислити да је Господ своју Првосвештеничку молитву изговорио тајно?! Она не би имала никаквог смисла, а ми данас не бисмо ни знали за њу.

Кључни елемент начина служења Евхаристије, дат Господом, предат од апостола, од отаца уређен је гласно изговарање евхаристијских молитава. Кључни је јер потврђује да је једно Сабрање=Црква на Евхаристији, да је служба заједничко дело свих сабраних (једним устима и једним срцем), да је једна заједница Тела и Крви Христове; ако је пак народ искључен из дела службе, тиме се показује да није баш све уредно у нашем поимању вере, Цркве и Евхаристије.

Ако наша вера и наша црквеност не буду евхаристијске, причешће – лек бесмртности и живот вечни, него се све сведе на обичајност и „ваља се“ (ово је хула на Духа Светога ако се односи на Тело и Крв), можемо опет доћи у позицију да Цркву изневере њена деца, која никада нису доживела Духа – душу Цркве и осетила се удовима Тела (сетимо се периода пре Другог светског рата: сви су слушали веронауку и сматрали се православнима, а колико само изневеравања после тога).

Не одбацујмо два сребреника која нам је Господ оставио да бисмо погледали и припазили на болесника, не презиримо жртву која је скупо плаћена, не одбацујмо домострој којим нас Господ ослободи. Не одбацујмо Благослов и Благодарење, не лишавајмо се онога што треба да примимо и не останимо без онога малог што треба да дамо. Бојим се да бисмо онда могли да чујемо оно што псалмист каже: Није марио за благослов, нека и отиде од њега (Пс 108,17).