Pravoslavni pogled na onkologiju

Onkologija je posebna oblast medicine, u kojoj podjednaku važnost ima kako visoka profesionalna pripremljenost lekara, tako i njegova sposobnost da uspostavi kontakt sa obolelim čovekom. Narušavanje ovog jedinstva moglo bi da se na veoma bolan način odrazi na sudbinu pacijenta.

Različite greške i propusti u onkologiji obično se ne ispoljavaju odmah, kao, na primer, u slučaju ozbiljnih hirurških ili terapeutskih bolesti; one se ispoljavaju tek posle izvesnog vremena (koje ponekad može da bude i dugo), kada je njihovo uklanjanje veoma teško, a ponekad čak i nemoguće. Pri tom se događa da biološka sklonost tumora ka progresivnom napredovanju i neverovanje ljudi u trajno izlečenje od raka u izvesnom stepenu maskiraju lekarsku grešku, a ponekad je, grubo govoreći, čak i „brišu“. Zbog toga bi lekar-onkolog i sveštenik, povezan s tim problemom, morali uvek da imaju na umu odgovornost koju imaju pred Bogom za sudbinu svakog svog pacijenta.

Osim toga, sveštenik i onkolog kontaktiraju s bolesnikom koji je psihički istraumiran svojom, kako to pacijenti često misle, neizlečivom bolešću i predstojećom operacijom ili zračenjem. Zbog toga umeće sveštenika da ohrabri takvog bolesnika predstavlja neizbežnu komponentu uspešnog lečenja.

Poboljšanje rezultata u lečenju onkoloških bolesnika i, samim tim, povećanje broja lica izbavljenih od zloćudnih neoplazmi (tj. stvaranja novih tkiva u organizmu), pokreće važan zadatak - povratak obolelog normalnom crkvenom i porodičnom životu i radu. Psihološka i duhovna rehabilitacija onkoloških bolesnika takođe zahteva i odgovarajući pristup.

Svaka bolest ima svoj smisao. Gospod šalje bolest ili, bolje rečeno, dopušta da oboli ono mesto ili onaj organ gde se strast, koja pogađa čovekovu dušu, maksimalno ispoljava. Bolest se tada pojavljuje kao lek koji preseca dalji razvoj strasti.

Onkološka bolest, a utoliko pre zloćudna, sa religioznog stanovišta ima za cilj da čoveka „obavesti“ o tome da mu predstoji putovanje u Carstvo nebesko, da je vreme njegovog života odbrojano i odmereno i da je Gospod odlučio da dušu tog čoveka prizove k Sebi, u večnost. Pri tom je sasvim nevažno koliko će vremena proći od trenutka histološkog istraživanja, koje će potvrditi zloćudni karakter tumora, pa do momenta smrti: da li je u pitanju mesec dana ili petnaest godina (na pozadini hirurške intervencije, zračenja i hemoterapije). Važno je da se sa Nebesa začuo zvuk zvona koji poziva na pokajanje za celokupan protekli život. Odakle nam pravo da to smatramo za „obaveštenje“? Zato što postoji veliki broj bolesti čiji je ishod brza smrt, a kada čovek, usled iscrpljenosti organizma bolešću i njenih osobenosti, nije više u stanju da pribegne crkvenim Svetim Tajnama, niti da osmišljeno govori, vidi, sluša ili analizira. Svaka Sveta Tajna Crkve zasniva se na tome da čovek, koji želi da joj pristupi, mora da bude u stanju jasne svesti ili neznatno sužene svesti, ali je neophodno da postoji čovekova samoanaliza, jer u protivnom neće biti moguće niti da iskaže svoje misli, niti da izrazi sve ono što predstavlja predmet pokajanja.

Najzad, savremena hirurgija omogućuje da se postignu dobri rezultati: pacijenti sa zloćudnim neoplazmama, kojima je izvršeno radikalno odstranjenje tumora, mogu posle toga da žive i po 15-20 godina. I pored toga, vreme koje će proteći do odlaska u večnost više nije bitno, važna je sama činjenica „upozorenja“. „Obaveštenje“ ne podrazumeva lagano umiranje kao posledicu poslate bolesti, jer nije isključena ni varijanta nastupanja isceljenja (kako religioznog, tako i nereligioznog karaktera).

Psihologija bolesnika

Razmotrimo psihologiju onkoloških bolesnika. Oni se mogu podeliti na dve grupe: na verujuće i neverujuće. Za neverujuće ljude, dijagnoza „kancer“ zvuči kao grom iz vedra neba i, kao po pravilu, postaje istinska životna tragedija. Verujući ljudi reaguju na različite načine, u zavisnosti od toga koliko su ocrkvenjeni, utvrđeni i pripremljeni da uđu u Carstvo nebesko. Hrišćanin još od pelena nastoji da, kroz očuvanje zapovesti Božjih, uđe u Carstvo nebesko.

Čovek kod kojega se razvila onkološka bolest, može da pođe jednim od tri puta:

• putem razuzdanosti, tj. da za preostalo vreme uzme od života sve što se može uzeti (da pije, da živi razvratno, da se prejeda, da se veseli). Ovim putem, kao po pravilu, idu neverujući ljudi, jer smatraju da iza praga ovoga života nema ničega, da ih čeka nebiće.

• medicinskim putem: bolesnik odlazi kod lekara, pokušava da se izleči, veruje lekaru, veruje u njegov profesionalizam, tj. teži da pomogne svom telu.

• duhovnim putem: bolesnik svoju bolest prihvata upravo kao obaveštenje o vremenu pripreme za večnost, ali ga ne prihvata kao kaznu, nego kao milost Božju, kao Božje usmeravanje njegove pažnje na predstojeću večnost.

- S druge strane, u odnosu na pacijenta, pred lekarom-onkologom pojavljuju se sledeći zadaci:

Da produži vreme aktivnog života bolesnika. Lekar bi mogao sebi da postavi pitanje: „Kako ću se osećati ako čovek ne krene ni drugim, ni trećim, nego prvim putem?“ Kao odgovor, lekar bi trebalo da se seti da su mu dati blagosloveni zadaci i da će on, produžavajući život pacijenta, samim tim ovome omogućiti da dobije dodatno vreme za pokajanje.

Drugi zadatak lekara-onkologa sastoji se u tome da isceli pacijenta, ne privodeći ga nasilno ka veri, ali ne dopuštajući mu ni da zastrani u sujeverje i mistiku ili u raskalašno samouništenje.

Nejasni uzroci zloćudnih neoplazmi rađaju kod stanovništva sumnju u mogućnosti medicine. Na pitanje bolesnika i njihovih rođaka o poreklu kancera, lekari za sada ne mogu da daju jasan i jednoznačan odgovor. Daleko od toga i da su uvek, u razgovoru s njima, u mogućnosti da im osvetle nova i složena saznanja o etiologiji (uzročnosti) i patogenezi (postanku) ove bolesti. Takva situacija stvara kod stanovništva razna nagađanja i priprema pogodno tlo za poverenje u nenaučna rasuđivanja nestručnjaka i magova.

U izvesnom stepenu, stvaranju atmosfere nepoverenja doprinosi i činjenica da se u naučnoj i štampi uopšte publikuju površna rasuđivanja o poreklu tumora, a što kod mnogih ljudi stvara nerealnu nadu u iskorenjivanje bolesti na neki „jednostavan“ način. Pri tom se događa da „jednostavnost“ teorije uzrokuje njenu razumljivost, a razumljivost, za nepripremljenog čoveka, pogoduje pojavi ubeđenosti u njenu ispravnost.

Uticaj publikacija te vrste, da i ne pominjemo razne izmišljotine koje su sasvim daleko od nauke, objašnjava se čitavim nizom psiholoških osobitosti ljudi. Istaknuti američki psiholog, S. Kemp, piše: „Nauka svakim danom postaje sve složenija, sve se više specijalizuje i, samim tim, nestručnjacima biva sve teže da je razumeju. Kao rezultat toga, običan čovek teško može da prati naučna otkrića. S druge strane, psevdonaučni mitovi stvaraju u onome ko u njih veruje malograđansko osećanje da se nalazi u središtu savremenih tokova, ili da smatra da mu je poznato nešto što je skriveno od drugih, ne primoravajući sebe da u to uloži neki poseban napor“.

Zadatak onkologa

Upravo zbog toga se prvi etički zadatak onkologa (primenjeno ne na pojedinca, nego na društvo) sastoji u pobijanju mitova i legendi koji se pojavljuju vezano za ovu bolest. Među njima, najrasprostranjeniji su oni o postojanju „narodnih“, „inostranih“ i svih drugih spasonosnih sredstava protiv kancera. Osim toga, trebalo bi primetiti da obraćanje magovima nipošto nije sudbina isključivo neobrazovanih ljudi. Naprotiv, ma kako to čudno izgledalo, široko obrazovani ljudi, koji čitaju mnogo raznovrsne literature, u kojoj se s vremena na vreme pojavljuju i neoprezne, nekompetentne publikacije o „novim metodima lečenja raka“, s posebnom istrajnošću i upornošću tragaju za tobože nepoznatim, originalnim metodama lečenja ove teške bolesti. To obično nisu sami bolesnici, nego njihovi rođaci i prijatelji. Ne prođe ni dan, a da kod lekara ne dođe pisac, novinar ili naučni radnik nemedicinske specijalnosti, a ponekad čak i lekar koji je daleko od problema onkologije, da bi ga posavetovao o bolesniku koji ne reaguje na specijalne metode lečenja. Pri tom se u svojstvu argumenta navode glasine o jednom ili dva njemu poznata slučaja isceljenja obolelih, ili publikacije u štampi.

Razgovarajući na tu temu, i nemajući sredstava za lečenje bolesnika u zapuštenom stadijumu raka, kao ni mogućnosti da makar donekle ulije nadu njegovim prijateljima i rođacima, lekari ponekad nisu spremni da bespogovorno odbiju mogućnost obraćanja tzv. narodnim sredstvima ili jednostavno magovima. Izjave kao što su „ništa više ne može da se učini, zašto ne biste pokušali“ i „bolesnik je apsolutno beznadežan, možda će mu to pomoći“, svedoče samo o profesionalnoj nemoći lekara i o njegovoj neproduhovljenosti.

Lekar, koji razgovara sa rođacima i ljudima bliskim bolesniku, a ponekad i sa samim bolesnikom, obavezan je da zauzme čvrstu i nepomirljivu poziciju. Da bi se zauzela takva pozicija, prirodno je da lekar bude upoznat sa stepenom potvrđenosti dijagnoze u svim njenim pojedinostima i da jasno predstavi sebi mogućnosti palijativnog i simptomatskog lečenja (lečenje koje podrazumeva uklanjanje spoljašnjih znakova bolesti i njenih simptoma, ali ne i samog uzroka, prim. prev.) onkoloških bolesnika u četvrtom kliničkom stadijumu. Trebalo bi imati na umu da se kod praktično svakog onkološkog bolesnika sa zapuštenom formom tumora, putem palijativnih i simptomatskih mera postiže remisija (privremeno poboljšanje zdravstvenog stanja, prim. prev.), koja ponekad može da bude prilično dugotrajna i, što je najvažnije, olakšavaju se njegove patnje. Osim toga, prilikom lokalizacija raka remisije često nastupaju neočekivano, a što može da stvori sliku o uspehu nespecifičnih, pa čak i sasvim nedelotvornih lekova i postupaka, čime se takođe šarlatani široko koriste. Svaki onkolog može da navede primere subjektivnog i objektivnog poboljšanja opšteg stanja, pa čak i povratka bolesnika na posao, kao rezultat primene palijativnih metoda lečenja.

Navedena rasuđivanja i činjenice ne ostavljaju prostor saglasnosti lekara za prepuštanje bolesnika u ruke nekompetentnih ljudi, a utoliko pre u ruke šarlatana, navodno zbog toga što on, lekar, ne raspolaže sredstvima za izvršenje njegove lekarske dužnosti. Neophodno je da lekar svim silama nastoji da predupredi takve greške, i zbog toga što takve preporuke, nanoseći štetu bolesniku, nanose štetu i medicini, podrivajući njen autoritet. Posledica toga može da bude odbijanje lečenja i odlazak potpuno izlečivog bolesnika sa zloćudnim neoplazmama kod „iscelitelja“, nakon što je doznao za nečije prividno izlečenje koje je zapravo bilo obična remisija, nevezana za primenjene metode.

U knjizi „Kancer“ (1979), S. Labord piše da je oboleli od raka, koji se obrati „magu“ - izgubljen bolesnik, jer propušta dragoceno vreme, kada je još moguće da se izleči. Pisac naglašava da je veoma teško ubediti ljude da tajni lekovi ne postoje, i u nastavku kaže: „Bilo da to žele ili ne, ljudi se, podstaknuti nesvesnom potrebom da veruju, nađu pred dilemom iz koje sledi neminovan zaključak:

- ili se radi o realnom otkriću koje će biti u stanju da izleči ogroman broj obolelih od raka, zbog čega oni, koji ga drže u tajnosti, čine ogroman zločin prema čovečanstvu,

- ili se radi o samozvancima, koji na zločinački način zloupotrebljavaju poverenje ljudi. Za ovo se ne može naći nikakvo opravdanje, a utoliko pre što se radi o bolesnicima koje je posebno lako obmanuti i na čiji je račun nedopustivo sticati materijalnu korist“.

Usled toga, ponavljamo, pozicija lekara-onkologa u odnosu na neprofesionalne metode delovanja na onkološke bolesnike mora da bude čvrsta i nepokolebljiva.

I pored toga, još uvek se događa da se podiže velika buka oko raznih sumnjivih predloga, a autori tih, ako mi dozvolite da se tako izrazim, metoda lečenja, ponekad podržavani štampom, pokušavaju da zaobiđu zakon. Za okruženje ne postoji ništa opasnije od delatnog neznanja!

Pre nekih dvadesetak godina, pojavili su se ljudi (Human, Prodan, Kačugin) koji su tvrdili da su pronašli radikalne metode za lečenje zloćudnih tumora. Zvanična kontrola njihovih „metoda“ u kliničkinm uslovima, uz očuvanje strogih pravila precizne dijagnoze i kontrole efektivnosti delovanja leka, pokazala je da ni toga puta nije došlo ni do kakvih novih otkrića. Tvorci ovih „novih metoda“ nisu se, međutim, lako predavali. Neuspeh su pokušavali da objasne time što im je, prilikom provere njihovih metoda, bilo dozvoljeno da leče samo bolesnike sa zapuštenim stadijumom kancera. Pre toga su, međutim, tvrdili da su spasli čak i one ljude koji su bili na pragu smrti, iako je sasvim prirodno da, ako se već reklamira tako zadivljujući efekat, onda i provera takvog lečenja bude sprovedena na istoj kategoriji bolesnika. Osim toga, u pogledu izvesnih stadijuma kancera, savremena onkologija raspolaže pouzdanim i efikasnim sredstvima.

Svojim psevdonaučnim rezultatima, samozvani „iscelitelji“ pokušavaju da ospore zaključke kvalifikovanih komisija, dok ozbiljne analize pokazuju da kod značajnog broja njihovih „pacijenata“ dijagnoza nije bila potvrđena morfološkim metodom - jedinim verodostojnim dokazom kancera.

- nastavak u sledećem broju -

Sveštenik Sergej Filimonov

- lekar i predsednik Društva pravoslavnih lekara Sankt Peterburga i jedan od rukovodilaca Centra za pomoć postradalima od magije, okultizma, narkomanije i alkoholizma; pisac monografija, udžbenika, članaka i publikacija posvećenih saradnji Pravoslavne crkve i medicine.