Православни поглед на онкологију

Онкологија је посебна област медицине, у којој подједнаку важност има како висока професионална припремљеност лекара, тако и његова способност да успостави контакт са оболелим човеком. Нарушавање овог јединства могло би да се на веома болан начин одрази на судбину пацијента.

Различите грешке и пропусти у онкологији обично се не испољавају одмах, као, на пример, у случају озбиљних хируршких или терапеутских болести; оне се испољавају тек после извесног времена (које понекад може да буде и дуго), када је њихово уклањање веома тешко, а понекад чак и немогуће. При том се догађа да биолошка склоност тумора ка прогресивном напредовању и неверовање људи у трајно излечење од рака у извесном степену маскирају лекарску грешку, а понекад је, грубо говорећи, чак и „бришу“. Због тога би лекар-онколог и свештеник, повезан с тим проблемом, морали увек да имају на уму одговорност коју имају пред Богом за судбину сваког свог пацијента.

Осим тога, свештеник и онколог контактирају с болесником који је психички истраумиран својом, како то пацијенти често мисле, неизлечивом болешћу и предстојећом операцијом или зрачењем. Због тога умеће свештеника да охрабри таквог болесника представља неизбежну компоненту успешног лечења.

Побољшање резултата у лечењу онколошких болесника и, самим тим, повећање броја лица избављених од злоћудних неоплазми (тј. стварања нових ткива у организму), покреће важан задатак - повратак оболелог нормалном црквеном и породичном животу и раду. Психолошка и духовна рехабилитација онколошких болесника такође захтева и одговарајући приступ.

Свака болест има свој смисао. Господ шаље болест или, боље речено, допушта да оболи оно место или онај орган где се страст, која погађа човекову душу, максимално испољава. Болест се тада појављује као лек који пресеца даљи развој страсти.

Онколошка болест, а утолико пре злоћудна, са религиозног становишта има за циљ да човека „обавести“ о томе да му предстоји путовање у Царство небеско, да је време његовог живота одбројано и одмерено и да је Господ одлучио да душу тог човека призове к Себи, у вечност. При том је сасвим неважно колико ће времена проћи од тренутка хистолошког истраживања, које ће потврдити злоћудни карактер тумора, па до момента смрти: да ли је у питању месец дана или петнаест година (на позадини хируршке интервенције, зрачења и хемотерапије). Важно је да се са Небеса зачуо звук звона који позива на покајање за целокупан протекли живот. Одакле нам право да то сматрамо за „обавештење“? Зато што постоји велики број болести чији је исход брза смрт, а када човек, услед исцрпљености организма болешћу и њених особености, није више у стању да прибегне црквеним Светим Тајнама, нити да осмишљено говори, види, слуша или анализира. Свака Света Тајна Цркве заснива се на томе да човек, који жели да јој приступи, мора да буде у стању јасне свести или незнатно сужене свести, али је неопходно да постоји човекова самоанализа, јер у противном неће бити могуће нити да искаже своје мисли, нити да изрази све оно што представља предмет покајања.

Најзад, савремена хирургија омогућује да се постигну добри резултати: пацијенти са злоћудним неоплазмама, којима је извршено радикално одстрањење тумора, могу после тога да живе и по 15-20 година. И поред тога, време које ће протећи до одласка у вечност више није битно, важна је сама чињеница „упозорења“. „Обавештење“ не подразумева лагано умирање као последицу послате болести, јер није искључена ни варијанта наступања исцељења (како религиозног, тако и нерелигиозног карактера).

Психологија болесника

Размотримо психологију онколошких болесника. Они се могу поделити на две групе: на верујуће и неверујуће. За неверујуће људе, дијагноза „канцер“ звучи као гром из ведра неба и, као по правилу, постаје истинска животна трагедија. Верујући људи реагују на различите начине, у зависности од тога колико су оцрквењени, утврђени и припремљени да уђу у Царство небеско. Хришћанин још од пелена настоји да, кроз очување заповести Божјих, уђе у Царство небеско.

Човек код којега се развила онколошка болест, може да пође једним од три пута:

• путем разузданости, тј. да за преостало време узме од живота све што се може узети (да пије, да живи развратно, да се преједа, да се весели). Овим путем, као по правилу, иду неверујући људи, јер сматрају да иза прага овога живота нема ничега, да их чека небиће.

• медицинским путем: болесник одлази код лекара, покушава да се излечи, верује лекару, верује у његов професионализам, тј. тежи да помогне свом телу.

• духовним путем: болесник своју болест прихвата управо као обавештење о времену припреме за вечност, али га не прихвата као казну, него као милост Божју, као Божје усмеравање његове пажње на предстојећу вечност.

- С друге стране, у односу на пацијента, пред лекаром-онкологом појављују се следећи задаци:

Да продужи време активног живота болесника. Лекар би могао себи да постави питање: „Како ћу се осећати ако човек не крене ни другим, ни трећим, него првим путем?“ Као одговор, лекар би требало да се сети да су му дати благословени задаци и да ће он, продужавајући живот пацијента, самим тим овоме омогућити да добије додатно време за покајање.

Други задатак лекара-онколога састоји се у томе да исцели пацијента, не приводећи га насилно ка вери, али не допуштајући му ни да застрани у сујеверје и мистику или у раскалашно самоуништење.

Нејасни узроци злоћудних неоплазми рађају код становништва сумњу у могућности медицине. На питање болесника и њихових рођака о пореклу канцера, лекари за сада не могу да дају јасан и једнозначан одговор. Далеко од тога и да су увек, у разговору с њима, у могућности да им осветле нова и сложена сазнања о етиологији (узрочности) и патогенези (постанку) ове болести. Таква ситуација ствара код становништва разна нагађања и припрема погодно тло за поверење у ненаучна расуђивања нестручњака и магова.

У извесном степену, стварању атмосфере неповерења доприноси и чињеница да се у научној и штампи уопште публикују површна расуђивања о пореклу тумора, а што код многих људи ствара нереалну наду у искорењивање болести на неки „једноставан“ начин. При том се догађа да „једноставност“ теорије узрокује њену разумљивост, а разумљивост, за неприпремљеног човека, погодује појави убеђености у њену исправност.

Утицај публикација те врсте, да и не помињемо разне измишљотине које су сасвим далеко од науке, објашњава се читавим низом психолошких особитости људи. Истакнути амерички психолог, С. Кемп, пише: „Наука сваким даном постаје све сложенија, све се више специјализује и, самим тим, нестручњацима бива све теже да је разумеју. Као резултат тога, обичан човек тешко може да прати научна открића. С друге стране, псевдонаучни митови стварају у ономе ко у њих верује малограђанско осећање да се налази у средишту савремених токова, или да сматра да му је познато нешто што је скривено од других, не приморавајући себе да у то уложи неки посебан напор“.

Задатак онколога

Управо због тога се први етички задатак онколога (примењено не на појединца, него на друштво) састоји у побијању митова и легенди који се појављују везано за ову болест. Међу њима, најраспрострањенији су они о постојању „народних“, „иностраних“ и свих других спасоносних средстава против канцера. Осим тога, требало би приметити да обраћање маговима нипошто није судбина искључиво необразованих људи. Напротив, ма како то чудно изгледало, широко образовани људи, који читају много разноврсне литературе, у којој се с времена на време појављују и неопрезне, некомпетентне публикације о „новим методима лечења рака“, с посебном истрајношћу и упорношћу трагају за тобоже непознатим, оригиналним методама лечења ове тешке болести. То обично нису сами болесници, него њихови рођаци и пријатељи. Не прође ни дан, а да код лекара не дође писац, новинар или научни радник немедицинске специјалности, а понекад чак и лекар који је далеко од проблема онкологије, да би га посаветовао о болеснику који не реагује на специјалне методе лечења. При том се у својству аргумента наводе гласине о једном или два њему позната случаја исцељења оболелих, или публикације у штампи.

Разговарајући на ту тему, и немајући средстава за лечење болесника у запуштеном стадијуму рака, као ни могућности да макар донекле улије наду његовим пријатељима и рођацима, лекари понекад нису спремни да беспоговорно одбију могућност обраћања тзв. народним средствима или једноставно маговима. Изјаве као што су „ништа више не може да се учини, зашто не бисте покушали“ и „болесник је апсолутно безнадежан, можда ће му то помоћи“, сведоче само о професионалној немоћи лекара и о његовој непродуховљености.

Лекар, који разговара са рођацима и људима блиским болеснику, а понекад и са самим болесником, обавезан је да заузме чврсту и непомирљиву позицију. Да би се заузела таква позиција, природно је да лекар буде упознат са степеном потврђености дијагнозе у свим њеним појединостима и да јасно представи себи могућности палијативног и симптоматског лечења (лечење које подразумева уклањање спољашњих знакова болести и њених симптома, али не и самог узрока, прим. прев.) онколошких болесника у четвртом клиничком стадијуму. Требало би имати на уму да се код практично сваког онколошког болесника са запуштеном формом тумора, путем палијативних и симптоматских мера постиже ремисија (привремено побољшање здравственог стања, прим. прев.), која понекад може да буде прилично дуготрајна и, што је најважније, олакшавају се његове патње. Осим тога, приликом локализација рака ремисије често наступају неочекивано, а што може да створи слику о успеху неспецифичних, па чак и сасвим неделотворних лекова и поступака, чиме се такође шарлатани широко користе. Сваки онколог може да наведе примере субјективног и објективног побољшања општег стања, па чак и повратка болесника на посао, као резултат примене палијативних метода лечења.

Наведена расуђивања и чињенице не остављају простор сагласности лекара за препуштање болесника у руке некомпетентних људи, а утолико пре у руке шарлатана, наводно због тога што он, лекар, не располаже средствима за извршење његове лекарске дужности. Неопходно је да лекар свим силама настоји да предупреди такве грешке, и због тога што такве препоруке, наносећи штету болеснику, наносе штету и медицини, подривајући њен ауторитет. Последица тога може да буде одбијање лечења и одлазак потпуно излечивог болесника са злоћудним неоплазмама код „исцелитеља“, након што је дознао за нечије привидно излечење које је заправо било обична ремисија, невезана за примењене методе.

У књизи „Канцер“ (1979), С. Лаборд пише да је оболели од рака, који се обрати „магу“ - изгубљен болесник, јер пропушта драгоцено време, када је још могуће да се излечи. Писац наглашава да је веома тешко убедити људе да тајни лекови не постоје, и у наставку каже: „Било да то желе или не, људи се, подстакнути несвесном потребом да верују, нађу пред дилемом из које следи неминован закључак:

- или се ради о реалном открићу које ће бити у стању да излечи огроман број оболелих од рака, због чега они, који га држе у тајности, чине огроман злочин према човечанству,

- или се ради о самозванцима, који на злочиначки начин злоупотребљавају поверење људи. За ово се не може наћи никакво оправдање, а утолико пре што се ради о болесницима које је посебно лако обманути и на чији је рачун недопустиво стицати материјалну корист“.

Услед тога, понављамо, позиција лекара-онколога у односу на непрофесионалне методе деловања на онколошке болеснике мора да буде чврста и непоколебљива.

И поред тога, још увек се догађа да се подиже велика бука око разних сумњивих предлога, а аутори тих, ако ми дозволите да се тако изразим, метода лечења, понекад подржавани штампом, покушавају да заобиђу закон. За окружење не постоји ништа опасније од делатног незнања!

Пре неких двадесетак година, појавили су се људи (Хуман, Продан, Качугин) који су тврдили да су пронашли радикалне методе за лечење злоћудних тумора. Званична контрола њихових „метода“ у клиничкинм условима, уз очување строгих правила прецизне дијагнозе и контроле ефективности деловања лека, показала је да ни тога пута није дошло ни до каквих нових открића. Творци ових „нових метода“ нису се, међутим, лако предавали. Неуспех су покушавали да објасне тиме што им је, приликом провере њихових метода, било дозвољено да лече само болеснике са запуштеним стадијумом канцера. Пре тога су, међутим, тврдили да су спасли чак и оне људе који су били на прагу смрти, иако је сасвим природно да, ако се већ рекламира тако задивљујући ефекат, онда и провера таквог лечења буде спроведена на истој категорији болесника. Осим тога, у погледу извесних стадијума канцера, савремена онкологија располаже поузданим и ефикасним средствима.

Својим псевдонаучним резултатима, самозвани „исцелитељи“ покушавају да оспоре закључке квалификованих комисија, док озбиљне анализе показују да код значајног броја њихових „пацијената“ дијагноза није била потврђена морфолошким методом - јединим веродостојним доказом канцера.

- наставак у следећем броју -

Свештеник Сергеј Филимонов

- лекар и председник Друштва православних лекара Санкт Петербурга и један од руководилаца Центра за помоћ пострадалима од магије, окултизма, наркоманије и алкохолизма; писац монографија, уџбеника, чланака и публикација посвећених сарадњи Православне цркве и медицине.