Blagoslov za časne i ravnopravne izbore

„Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu Njegovu“ (Mt 6, 33)... S obzirom na to da će uskoro nastupiti izborna ćutnja i da je u javnosti već bilo spekulacija o tome da Crkva podržava ovu ili onu stranačku opciju, moramo ukazati na neke od osnovnih postulata na kojima počiva ne samo odnos Crkve i države kroz vekove, nego i sam identitet Crkve, koji ne može biti ni od koga eksploatisan i zloupotrebljavan, pa čak ni od crkvenih institucija ili velikodostojnika.

Crkva svoj identitet crpi iz Carstva Božijeg i na njemu zasniva i gradi svoju vidljivu strukturu. To znači da ona, kao buduća zajednica svetih, gleda na sve, bez razlike, kao na potencijalne svetitelje, nezavisno od njihove boje kože, nacionalne pripadnosti, političke ili bilo koje druge opredeljenosti, i u tom smislu ne može biti govora ni o kakvom selektivnom ili namenskom blagosiljanju bilo koga.

Do četvrtog veka taj identitet nikada nije dolazio u pitanje, delom i zbog toga što je Crkva bila odvojena i progonjena. Kroz ceo vizantijski period Crkva i država su, manje-više, živele u jednoj simfoniji i Pravoslavni Istok, hvala Bogu, ne poznaje slučajeve papocezarizma, iako se može reći je Crkva u tom periodu uživala možda najpovlašćeniji položaj u svojoj istoriji.

O vekovima turskog ropstva ne treba ni trošiti reči. Ipak, treba istaći da simbioza nacionalnog i verskog, postignuta u tom periodu, ne može i ne sme, ni u kom slučaju, pretvoriti Crkvu u pukog čuvara nacionalnih vrednosti. Tu bolest etnofiletizma, naročito podstaknutu i uveženu na Istok preko ideja Francuske revolucije, Crkva je odlučno odbacila još u devetnaestom veku.

Tokom komunističke diktature Crkva je, kao narod Božiji, opet, a ne samo kao ustanova, bila najizloženija progonima i tlačenju, „mešanju u njene unutarnje poslove“, sve do uplitanja u izbor patrijarha. Ista diktatura je, pritom, s neverovatnim cinizmom, širila propagandu, koje mnogi nisu ili neće da budu svesni ni danas, kako je Crkva nebeska i da ovde nema šta da traži. Deo te propagande opstaje i do danas kroz ismejavanje ideje o Nebeskoj Srbiji, odnosno našeg opredeljenja za Carstvo Božije, a ne zemaljsko. I pored svega toga, Crkva nije nikada pozivala ni na kakav revanšizam i stran joj je bilo kakav oblik „kleronacionalizma“, koji se takođe danas mnogima priviđa, iako se, tamo gde ga oni vide, nije nikad pojavila nijedna mantija.

Na početku višestranačkog života u Srbiji, s početka devedesetih, Srpska Pravoslavna Crkva je saborskom odlukom izričito naložila svome sveštenstvu, znači, đakonima, sveštenicima i episkopima, da se ne angažuju stranački. Shodno tome, svaki klirik koji se stranački aktivno angažuje, protivi se ne prosto jednoj saborskoj odluci, nego samoj Crkvi i onome što ona po svojoj prirodi jeste - izraz i projava nedeljivog jedinstva Trojičnog Boga.

Naravno, ostaje svačija sloboda i obaveza da, po savesti i ličnom nahođenju, ostvaruje svoje legitimno i Ustavom zagarantovano građansko pravo, i da glasa po svome nahođenju. Sve drugo spada u domen retorike, dobronamerne ili zlonamerne interpretacije i, kako bi narod rekao, navijanja vode na svoju vodenicu.

Jedno je sigurno, Crkva se moli za svaku blagočestivu vlast, a to će reći, i to jedino može preporučiti svojim vernicima, za onu vlast koja nije protiv Boga, i koja će u svom programu sadržati i ispoštovati osnovne hrišćanske norme i principe. Uostalom, na lukavu kvazibiblijsku dosetku istrgnutu, naravno, iz celog biblijskog konteksta Predanja i iskustva Crkve, da je svaka vlast od Boga, narod je, takođe, odgovorio pitanjem preko dovitljivog pesnika: „Da li je od Boga i vlast koja je protiv Boga“? n

www.spc.yu