Alterntivna medicina

Proslavili smo Svetog Savu. Hramovi Srpske pravoslavne crkve na svim meridijanima ponovo su bili utočišta za begunce (makar na jedan dan) iz surovog miljea ovosvetskih briga; utočišta u kojima smo uživali u angelolikim glasićima naših najvećih ovozemnih hodatajstvenika pred Gospodom. Neka mi na ovim rečima ne zamere arhijereji i moja braća-saslužitelji pred oltarom, ali sigurno nisam jedini koji je osećao kako svojim glasom unosi nesklad u „Uskliknimo s ljubavlju“ koje zvuči nebeski jedino onda kada ga proiznose oni koje nam je Gospod postavio kao uzor ako želimo da uđemo u Njegovo Carstvo: „Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko. Koji se, dakle, ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom. I koji primi jedno takvo dete u moje ime, mene prima“ (Mt 18,3-5).

Osam vekova prve srpske bolnice

Pored uobičajenog proslavljanja praznika Svetog Save, krajem prošle godine obeležili smo i jedan značajan jubilej vezan za duhovnog rodonačelnika Srpstva: navršilo se osamsto godina otkako je Sveti Sava osnovao bolnicu u manastiru Studenici. Sabravši iskustva vizantijske medicine, Svetitelj je ustrojio lečilište koje je, po savremenosti i sveobuhvatnosti pristupu ljudskom zdravlju, prevazilazilo svoje doba. Podrazumeva se da, za razliku od našeg doba, u to vreme nije bilo veštački stvorenih moralnih dilema što se tiče medicinske etike. Ne zapostavljajući zdravstveno stanje tela onih koji su im bili povereni na staranje, truždajušči u Savinoj bolnici su ipak prvenstveno vodili računa o njihovim i svojim dušama.

Da li je i danas tako u srpskoj i svetskoj medicini? Avaj, daleko od toga! Godine obezbožavanja, uz sveprisutnu komercijalizaciju medicine, dovele su do toga da bukvalno svaki segment ovozemnog ljudskog života, od trenutka začeća pa do trenutka izlaska duše iz tela, po nečemu bude proglašen za specifičan i neprirodan. Proizvođači farmaceutskih i parafarmaceutskih sredstava putem medija kreiraju tu vrstu hipohondrije, držeći se licemerne „duhovitosti“ nastale u Americi, po kojoj, ako već nisu u stanju da pronađu „pill for every ill“ (lek za svaku bolest), onda kupcima treba ponuditi „ill for every pill“ (bolest za svaki lek). Na udaru te propagandne hajke (čiji cilj nije ništa drugo do zarada na zloupotrebi prirodne ljudske brige za sopstveni život i zdravlje) posebno se nalaze žene, pa je tako jedna vernica, u razgovoru sa svojim duhovnikom, nabrajala: „Detinjstvo, pubertet, trudnoća, porođaj, postporođajni period, ovaj sindrom, onaj sindrom... oče, postoji li jedan trenutak u mome životu za koji mogu da kažem da sam bila normalna?“.

Na ovom mestu, a jednim drugim povodom (koji samo naoko nema veze sa ovom temom), svojevremeno sam zapisao: „Ostaje da vidimo hoće li vodeći ljudi i čitav narod iz svega konačno izvući pravu pouku i, svako prema svojim ovlašćenjima i svojoj moći, pridružiti se Crkvi u neodstupnoj borbi protiv demonskih gadosti koje su se uvrežile u svakodnevnom narodnom životu“. To razmišljanje je ovih dana dobilo vrlo konkretan odgovor iz najviših struktura vlasti u Srbiji: Ministarstvo zdravlja je usvojilo pravilnik u kome su poimenice navedeni metodi „alternativne“ medicine koji će ubuduće legalno biti dostupni u zdravstevnim ustanovama.

Prirodni načini lečenja

Da ne bude zabune, mi pravoslavci nemamo nikakav idolopoklonički stav prema zvaničnoj medicini i rado bismo, umesto njenog bekstva u bavljenje palijativom (sredstva koja ublažavaju simptome, a ne leče bolest) i simptomatikom, videli njene uspehe u konkretnom lečenju konkretnih bolesti koje izazivaju te bolove i simptome. Štaviše, drago nam je što je kod nas razvijena tradicija proučavanja prirodnih načina lečenja (Šaljićev melem, čitav opus prof. dr Jovana Tucakova, nadaleko čuveni „nameštači“ iščašenja itd.).

Međutim, ako imamo na umu Gospodnju zapovest upućenu Mojsiju (već citirano ovde u jednom od ranijih uvodnika): „Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svoga ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni opsenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini; i zbog takvih gadova tera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe“ (5Mojs. 18,10-12), pa u svetlosti te zapovesti razmotrimo reči jednog od vodećih članova Radne grupe koja je sročila pomenuti Pravilnik: „Bajalica je vibraciona poruka koja se izgovara određenim tonalitetom i ima određeni rezon. I to nije nikakva predrasuda“ - preostaje nam jedan jedini moguć zaključak: Pravilnikom Ministarstva zdravlja se, uz prihvatljive i poželjne medicinske metode, „na mala vrata“ proturaju „isceliteljske“ tehnike sa elementima okultizma, magije, istočnjačkih i psevdoistočnjačkih mnogobožačkih religija, koje su, zbog toga, nespojive sa Pravoslavljem.

Isceljivanje bioenergijom?

Verovatno i sami neutemeljeni u Hristovoj veri, inicijatori i autori pravilnika očigledno nisu vodili ni najmanje računa o tome da su ajur-veda, joga, feng šui... nešto što je nespojivo sa ispovedanjem Hrista. Tako je, između ostalog, pod bezazlenim nazivom „energetska terapija - reiki“, u Pravilniku svoje mesto našlo i zloglasno „isceljivanje“ bioenergijom, kao i mnogi drugi načini „lečenja“ kojima je jedino mesto bilo u šarlatanskim okultističkim časopisima.

Ovaj nepromišljen potez najviše državne zdravstvene institucije zahteva energičan odgovor verujućih medicinara, a svima nama nameće da se sami između sebe poučavamo u prepoznavanju nabrojanih vidova demonske „medicine“, u razlikovanju njih od pravih lekova i načina lečenja koje nam je Gospod sa blagoslovom ostavio u svojoj ovozemaljskoj gradini. I da se nadamo da će se, među onima koji su, prilično ishitreno, odobrili ovaj Pravilnik, naći neko sa toliko uviđavnosti da u tom aktu prepozna teror manjine, zaslepljene belosvetskim pomodarstvom, nad dobronamernom, ali neobaveštenom većinom. U suprotnom, spremimo se da damo dobar odgovor ako u ambulantama i domovima zdravlja počnu da se dele uputi specijalistima za „reiki terapiju“ ili „salivanje strave“. Bože pomozi!