Прославили смо Светог Саву. Храмови Српске православне цркве на свим меридијанима поново су били уточишта за бегунце (макар на један дан) из суровог миљеа овосветских брига; уточишта у којима смо уживали у ангелоликим гласићима наших највећих овоземних ходатајственика пред Господом. Нека ми на овим речима не замере архијереји и моја браћа-саслужитељи пред олтаром, али сигурно нисам једини који је осећао како својим гласом уноси несклад у „Ускликнимо с љубављу“ које звучи небески једино онда када га произносе они које нам је Господ поставио као узор ако желимо да уђемо у Његово Царство: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском. И који прими једно такво дете у моје име, мене прима“ (Мт 18,3-5).
Осам векова прве српске болнице Поред уобичајеног прослављања празника Светог Саве, крајем прошле године обележили смо и један значајан јубилеј везан за духовног родоначелника Српства: навршило се осамсто година откако је Свети Сава основао болницу у манастиру Студеници. Сабравши искуства византијске медицине, Светитељ је устројио лечилиште које је, по савремености и свеобухватности приступу људском здрављу, превазилазило своје доба. Подразумева се да, за разлику од нашег доба, у то време није било вештачки створених моралних дилема што се тиче медицинске етике. Не запостављајући здравствено стање тела оних који су им били поверени на старање, труждајушчи у Савиној болници су ипак првенствено водили рачуна о њиховим и својим душама. Да ли је и данас тако у српској и светској медицини? Авај, далеко од тога! Године обезбожавања, уз свеприсутну комерцијализацију медицине, довеле су до тога да буквално сваки сегмент овоземног људског живота, од тренутка зачећа па до тренутка изласка душе из тела, по нечему буде проглашен за специфичан и неприродан. Произвођачи фармацеутских и парафармацеутских средстава путем медија креирају ту врсту хипохондрије, држећи се лицемерне „духовитости“ настале у Америци, по којој, ако већ нису у стању да пронађу „пилл фор еверy илл“ (лек за сваку болест), онда купцима треба понудити „илл фор еверy пилл“ (болест за сваки лек). На удару те пропагандне хајке (чији циљ није ништа друго до зарада на злоупотреби природне људске бриге за сопствени живот и здравље) посебно се налазе жене, па је тако једна верница, у разговору са својим духовником, набрајала: „Детињство, пубертет, трудноћа, порођај, постпорођајни период, овај синдром, онај синдром... оче, постоји ли један тренутак у моме животу за који могу да кажем да сам била нормална?“. На овом месту, а једним другим поводом (који само наоко нема везе са овом темом), својевремено сам записао: „Остаје да видимо хоће ли водећи људи и читав народ из свега коначно извући праву поуку и, свако према својим овлашћењима и својој моћи, придружити се Цркви у неодступној борби против демонских гадости које су се уврежиле у свакодневном народном животу“. То размишљање је ових дана добило врло конкретан одговор из највиших структура власти у Србији: Министарство здравља је усвојило правилник у коме су поименице наведени методи „алтернативне“ медицине који ће убудуће легално бити доступни у здравстевним установама. Природни начини лечења Да не буде забуне, ми православци немамо никакав идолопоклонички став према званичној медицини и радо бисмо, уместо њеног бекства у бављење палијативом (средства која ублажавају симптоме, а не лече болест) и симптоматиком, видели њене успехе у конкретном лечењу конкретних болести које изазивају те болове и симптоме. Штавише, драго нам је што је код нас развијена традиција проучавања природних начина лечења (Шаљићев мелем, читав опус проф. др Јована Туцакова, надалеко чувени „намештачи“ ишчашења итд.). Међутим, ако имамо на уму Господњу заповест упућену Мојсију (већ цитирано овде у једном од ранијих уводника): „Нека се не нађе у тебе који би водио сина свога или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини; и због таквих гадова тера те народе Господ Бог твој испред тебе“ (5Мојс. 18,10-12), па у светлости те заповести размотримо речи једног од водећих чланова Радне групе која је срочила поменути Правилник: „Бајалица је вибрациона порука која се изговара одређеним тоналитетом и има одређени резон. И то није никаква предрасуда“ - преостаје нам један једини могућ закључак: Правилником Министарства здравља се, уз прихватљиве и пожељне медицинске методе, „на мала врата“ протурају „исцелитељске“ технике са елементима окултизма, магије, источњачких и псевдоисточњачких многобожачких религија, које су, због тога, неспојиве са Православљем.
Исцељивање биоенергијом?
Вероватно и сами неутемељени у Христовој вери, иницијатори и аутори правилника очигледно нису водили ни најмање рачуна о томе да су ајур-веда, јога, фенг шуи... нешто што је неспојиво са исповедањем Христа. Тако је, између осталог, под безазленим називом „енергетска терапија - реики“, у Правилнику своје место нашло и злогласно „исцељивање“ биоенергијом, као и многи други начини „лечења“ којима је једино место било у шарлатанским окултистичким часописима. Овај непромишљен потез највише државне здравствене институције захтева енергичан одговор верујућих медицинара, а свима нама намеће да се сами између себе поучавамо у препознавању набројаних видова демонске „медицине“, у разликовању њих од правих лекова и начина лечења које нам је Господ са благословом оставио у својој овоземаљској градини. И да се надамо да ће се, међу онима који су, прилично исхитрено, одобрили овај Правилник, наћи неко са толико увиђавности да у том акту препозна терор мањине, заслепљене белосветским помодарством, над добронамерном, али необавештеном већином. У супротном, спремимо се да дамо добар одговор ако у амбулантама и домовима здравља почну да се деле упути специјалистима за „реики терапију“ или „саливање страве“. Боже помози! |
