Тајна Пресвете Богородице

Пресвета Дјева се назива Богородицом зато што је Логос Божији, Који се од Ње родио по телу - истинити Бог. Када кажемо да је Богородица родила Бога, ми не мислимо да је Бог Логос узео од Приснодјеве Своје „биће“, него да се предвечни и вечни Бог „у последња времена“ уселио у утробу Богородице, да се оваплотио и родио непроменљиво, односно, не губећи Своју божанску природу.

Недопустиво је да се Приснодјева назива Христородицом, како је то чинио Несторије, будући да то име пориче очовечење Сина Божијег а самим тим пориче и човеково спасење и обожење. Карактеристичне су речи св. Јована Дамаскина, којима он каже да Пресвету Дјеву морамо схватити и именовати као Богородицу, „не само ради природе Логоса, него и због човечијег обожења, јер су се у Њој и зачеће и биће одмах и чудотворно извршили“. Управо из тог разлога Свети Оци поклањају тако велику пажњу богословљу о лику Пресвете Богородице Дјеве Марије, величају је и прослављају. Она представља „кључ“ за доживљај оваплоћења Христовог као личног искуства и човековог обожења. Изван термина „Богородица“ и лика Пресвете Дјеве све постаје непојмљиво и несхватљиво.

Требало би да оно што је речено помогне нашој личној благовести, заснованој на могућности - коју нам је подарио Христос - да и сами постанемо делови обоженог Христовог Тела, које је Он примио од Пресвете Богородице.

Славословљење припада Сину и Логосу Божијем - Слава нисхођењу Твоме, неизрециви Логосе, док је Пресветој Богородици посвећена химна: Радуј се, Госпођо Богородице, јер се од Тебе ради нас роди саморођени, и расте саморастући, и увећава се Савршени. Радуј се, једина Мајко Божија, која си небеских, земаљских и преисподњих величанствена и многоблистава благодат.

ОВАПЛОЋЕЊЕ ЛОГОСА БОЖИЈЕГ ПРЕМА УЧЕЊУ СВЕТОГ АТАНАСИЈА ВЕЛИКОГ

Тајна оваплоћења Сина и Логоса Божијег непојмљива је за људски разум. Једино човек вере, који је посредством Свете Тајне Крштења и божанског присаједињења постао члан Цркве и Тела Христовог, може да је доживи посредством личног искуства. И заиста, само уколико постанемо делови оног човечијег тела које је прихватила и обожила Друга Ипостас Тројичног Бога, можемо да схватимо човекољубље Бога Који је постао човек. На тај начин, непојмљива тајна очовечења Сина Божијег истовремено представља и тајну човековог обожења и тајну његовог оваплоћења у истинско Тело Исусово. Ми, православни хришћани, верујемо да је Црква благословено Тело Исуса Христа. Отуда следи да је Црква Тело које је Христос примио од Пресвете Дјеве и обожио га; то је евхаристијски хлеб који се налази на светом Престолу и којим се причешћујемо; то су сви свети, јер су они истински удови Тела Христовог. Управо из тог разлога познање тајне очовечења Сина Божијег постаје могуће искључиво у крилу Православне цркве и само за њене истинске чланове. Ту тајну су прославили и опевали многи Оци Цркве. Један од првих био је свети Атанасије Велики, стуб и тврђава Православља, који је тој теми посветио читаву књигу под називом „Слово о оваплоћењу Логоса“. У овој књизи, светитељ излаже своје мишљење о тој великој и славној тајни која одражава човекољубље Господње и открива нам узрок очовечења Другог Лица Пресвете Тројице.

Морамо напоменути да је свети Атанасије тада имао само двадесет пет година и да православни свет још није био затрован злобном аријанском јереси. Отуда се могу извести два закључка. Као прво, ако је свети Атанасије у том узрасту могао да излаже тако дубоке богословске истине, то значи да је већ био зрео човек; као друго, чак и у тренутку када је у свет долазила аријанска јерес, промисао Божији је долично припремио свог изабраника да би се показао као истински исповедник вере и истине.

Основно учење св. Атанасија Великог представља истина да је Логос Божији постао човек зато да бисмо ми постали богови: „Он је постао човек да бисмо ми постали богови. Он се показао у Телу да бисмо ми прихватили познање невидљивог Оца“.

Оваплоћење Сина и Логоса Божијег открива нам безгранично човекољубље Божије и Његову милост према људском роду. Светитељ лаконски каже: „Без обзира на то што је по Својој природи био бестелесан и Логос, Он се, услед великог човекољубља и доброте Свога Оца, ради нашег спасења појавио у човечијем телу“. На другом месту каже да је божански Логос примио човечије тело зато што се „смиловао над нашим родом, што је примио нашу рану и сишао до нашег ропства“.

Свети Атанасије Велики наводи два разлога очовечења Сина Божијег: као прво, само је Он могао да преобрази пропадљиво у непропадљиво, и то зато што је управо Он све створио и све ствари из небића призвао у биће. Као друго, само је божански Логос, као прволик човека (јер је човек створен према лику, према образу Бога Логоса), могао „поново да сазда лик Божији у људима“. Бог Логос, Који је самоизвор живота, имао је моћ да смртнога учини бесмртним.

ПРОМЕНА СМРТНОГ И ПРОПАДЉИВОГ ТЕЛА

Анализирајући први узрок, светитељ тврди да је човек по својој природи смртан зато што је „створен из ничега“. Порекло човека из небића указује нам на то да пропадљивост представља његово природно стање. Посредством општења са Богом и свог подобија са Творцем, човек би се ослободио природне трулежности и задобио би непропадљивост, која би му била дата као дар. Стварајући човека, Бог га није само из небића привео у биће, него му је Речју (Логосом) подарио и „живот по Богу“. Преступивши Божију заповест, људи су се вратили у своје природно стање, то јест, поново су се вратили у небиће. Према томе, Господ је човека створио ради непропадљивости, али је демонском завишћу смрт дошла у свет.

Грешећи и удаљујући се од Бога, људи су умирали, и пропадљивост је задобијала све већу власт над њима. Људи много греше и, поред тога, постају „незасити за грех“. Будући да је загосподарила смрт и да је исквареност ступила у људски род, људи су све више постајали пропадљиви и ишчезавао је човек који је створен према лику Божијем, искварило се створење Божије.

Било је немогуће да се после преступања заповести избегне власт смрти. Било би то неправилно и недолично. Неправилно зато што би се Бог показао као лажљивац, јер је Он Сам рекао Адаму и Еви да ће, уколико окусе плод са забрањеног дрвета, „смрћу умрети“. Недолично би, пак, било због разумних бића која је Логос створио јер би се она, у противном случају, потпуно растројила и, укоренивши се у искварености, вратила у небиће. Бог није могао да гледа како Његова деца робују смрти: зашто су била створена ако страдају од смрти и пропадљивости, ако постоји претња да потпуно ичшезну?!

Повратак човека у његово првобитно стање није могао да се догоди посредством једноставног покајања. Покајање зауставља дејствовање греха, али није у стању да човека од смртног и пропадљивог претвори у бесмртног и непропадљивог. Повратак у благодатно стање посредством покајања био би могућ само у оном случају да грех за собом није повукао и исквареност (човечије природе). Обраћање од искварености ка непропадљивости и од смрти ка бесмртности могло је да се догоди само посредством Бога Логоса, Који је човека из небића привео у биће. Управо из тог разлога Друго Лице Пресвете Тројице постаје човек - прихвата човечије тело. Бестелесни, непропадљиви и невештаствени божански Логос иде ка нама, без обзира на то што је Он и раније био непрестано присутан у сваком месту Своје творевине. Он, дакле, нисходи ка нашој пропадљивости и прима тело једносушно нашем, које је смртно и подложно страдањима. „Прихвата Своје Тело, а оно није туђе нашем телу“.

Тело Бога Логоса је у свему било једнако нашем, тј. било је смртно и подложно страдањима, али са једном разликом - оно је било чисто и туђе сједињењу са мушкарцем, да би Христос могао да умре и да га принесе Оцу. На тај начин, био би укинут закон пропадљивости и смрти. Божански Логос је знао да се исквареност човечије природе може укинути само посредством Његове смрти. Будући, међутим, да је Он бесмртан и Син Бога Оца, прихвата тело које је „способно да умре“, остајући истовремено непропадљиво, посредством „Логоса Који се настанио у њему“. Приношењем Свога тела Христос је укинуо смрт, а Својим учењем исправио је људски немар према богопознању.

Према томе, први узрок очовечења Бога Логоса било је укидање смрти и превођење човека у бесмртност и непропадљивост.

ОБНАВЉАЊЕ ЧОВЕКА

Други разлог очовечења Сина и Логоса Божијег била је нужност човековог обнављања.

Створивши Својом Речју човека, Господ је знао за болест његове природе - сама по себи, човекова природа није била у стању да позна Бога. Та немоћ објашњава се постојањем огромне разлике између тварног и нетварног. Бог је нерођен, док се људи рађају; Бог је бестелесан, док људи имају тело, а то поставља мноштво препрека за богопознање. Међутим, ако људи ни на који начин не би могли да познају Бога, не би се разликовали од бесловесних животиња. Како би људи уопште могли да поседују разум, када не би знали за Логос Очев, по Чијем су лику и били створени?

Створивши човека, Бог му је из тог разлога подарио лик Исуса Христа, односно, створио је човека по Његовом лику и подобију (обличју). Међутим, када су сагрешили, људи се нису само одвратили од Господа, и нису само изгубили богопознање, него су чак дошли до тога да су почели да се клањају творевини, па чак и демонима. Стварање човека „по лику“ било је (човеку) довољно да би познао Бога Логоса, а кроз Њега и Бога Оца. Међутим, услед човекове немоћи и немара, Господ се постарао да људи кроз творевину, закон и пророке поново познају свога Творца. Без обзира на све то, човек је, сагрешивши, изгубио свој разум и са свих страна био је окружен демонском обманом, која је од њега сакрила истинско богопознање. Бог више није могао да гледа како демони помрачују људе и како људи губе познање Творца.

Било је, дакле, нужно да се у човеку препороди и обнови оно што је „по лику“, како би људи дошли до богопознања. То нису могли да учине људи, будући да су они сами саздани „по лику“; то а нису могли да учине ни анђели, који нису „ликови“. Само је Бог Логос, који је лик („образ“, грч. „еикон“, икона) Бога Оца, имао силу да пресазда човека, створеног „по лику“ Божијем. Обнављање је било могуће само уз услов поништења смрти и искварености човекове природе. Зато се Бог Логос очовечио и прихватио смртно, али чисто тело, „да би смрт могла да ишчезне у Њему и да би људи поново били по Његовом лику“.

Када лик који је изобразио сликар потамни од нечистоће, за његово обнављање неопходно је да дође носилац лика, на основу којег је уметник сликао. Исто се догодило и са човеком. Будући лик Бога Оца и, истовремено, пралик (праобраз) стварања човека, божански Логос је морао да се оваплоти да би обновио лик какав се у човеку налазио до пада, и да човека врати у његову пређашњу славу.

Осим тога, услед владавине идолопоклонства и безбожништва, Логос Очев је морао да се оваплоти да би људима пренео знања о Оцу. Људи су се удаљили од Бога и почели су да Га траже у тварном свету, да обоготворују смртне људе и нечисте демоне. Логос Божији прихвата човечије тело како би они што не желе да познају Бога на основу промисла и Његове владавине која је присутна у васцелој творевини, познали Логоса Божијег Који је у телу, а кроз Њега - и Бога Оца. Логос Божији прима тело, живи међу људима као човек и има сва човечија осећања зато да бисмо ми разумели истину видевши плодове труда оваплоћеног Господа, и кроз Њега помислили на Оца.

Тако и онај који се клања творевини има могућност да увиди да творевина признаје оваплоћеног Господа. Онај, пак, који обоготворује људе има прилику да призна превасходство Спаситеља Христа над свим људима и да посредством спасења у Њему види јединог Бога. Најзад, онај којега су покорили демони, када види како ови беже од Господа зато што нису богови, има могућност да, посредством тога, разуме да је само Христос истински Логос Божији.

Превод: Антонина Пантелић