Сваког празника Савиндана православни Срби живо - литургијски обнаваљају сећање на личност и дала Светога Саве. Благодат Божија чини да на овај празник православни Срби у својим црквама и у својим манастирима, на бројним духовним академијама и у школама јасно сагледавају огромно богатство личности Светога Саве - духовног препородитеља српског народа и мудрог утемељивача његове православно оријентисане духовности и његове културе. Свети Сава - први устројитељ монашког живота и, са својим благоразумним оцем Стефаном Немањом - светим Симеоном, градитељ Хиландара, Студенице, Жиче..., истовремено је и просветитељ и државотворац. Он је и знаменити српски књижевник чије је дело сасвим усмерено ка спасењу народа.
Због свих богоугодних дела Светога Саве, међу којима је увек било и збрињавање сиротиње и незаштићених, српски православни народ памти и познаје свог богољубивог духовног пастира као најсветијег и најзнаменитијег Србина. За српски народ Свети Сава је био и остао саосећајни и неуморни молитвеник пред престолом Свете Тројице у свим приликама, а понајпре у тешким историјским искушењима.
Једно од највећих искушења српскога народа данас је дубока криза породичног живота.
Она је проузрокована ослабелом вером у помоћ и милост Божију уз истовремено погубно идолопоклоничко везивање родитеља, а потом и њихове деце, за материјално благостање. Резултат је познат: „бела куга“ - тужни и претећи белег српскога народа данас. „Бела куга“ је притајена а ипак савршено јасна претња опстанку српског народа која му у скорој будућности може да зада најстрашнији ударац и пораз.
Да ли је одувек бивало тако са српским породицама?
Када је велики жупан Стефан Немања чуо да му се родио најмлађи син Растко он је наредио да сва звона црквена објаве ову Божију милост. Иако су кнегиња Ана и он већ имали синове Вукана и Стефана и неколико кћери, у то време је за сваку српску породицу, владарску, материјално богату или сиромашну, била велика срећа да има што више деце. Срби су, тада, децу сматрали највећим Божијим даром и благословом. Велики и побожни жупан Стефан Немања није се плашио бројног порода као могућег извора сукоба око наследства круне. Он и кнегиња Ана, уздајући се у Божију милост, нису помишљали да би им било лакше да поделе имање (па и власт) имајући само једног наследника.
У прошлим вековима снажна вера у Бога, умешност и марљивост у обради земље, у којој су, према мери својих могућности, учествовала и деца, давала је очевима и мајкама и у најсиромашнијим српским породицама и наду, и радост и снагу. Такав однос родитеља према породу био је уобичајен у српским породицама све до не тако давне прошлости. О ЦИЉУ И СМИСЛУ ЖИВОТА
Одустајући од вере у Господа Исуса Христа и одступајући од Његове Цркве, утапајући се у бројне идеолошке поделе, удаљивши се од земље и везујући своју егзистенцију за ћуди и манипулације тржишта при индустријској производњи и неконтролисаном технолошком развоју, многе српске породице су изгубиле ону здраву - православну мисао о циљу и смислу живота, о смислу свог постојања. Тако су материјалистички - себични погледи на живот, сумње и подозрења, страхови и разједињеност овладали унутарњим бићем многих српских породица. Многе породице су изгубиле трезвено расуђивање о смислу живота, изгубиле су спсоносну мисао о непрекидном Христовом присуству у свакодневним породичним и друштвеним догађањима, изгубиле су мисао предводницу, осољену хришћанском смиреномудрошћу, која им је у прошлости давала жилавост и духовну бодрост.
О смиреномудреном поимању живота, које је спасоносно за сваког човека, и оног који живи унутар породици или ван ње, говори наш патријарх Павле када каже: „Немојмо онако како не можемо, него како можемо. Све што чинимо нека је на стварну потребу. Склони смо крајностима... ако се молимо, онда би само молитву; или ако радимо, занемарујемо молитву. Међутим, тек са довођењем обеју крајности у склад, нашим силама биће омогућен нормалан развој.“
У породици у којој се усклађује молитвен труд и поштен рад Бог помаже да се ускладе и односи између родитеља и деце. Родитељи своју децу васпитавају у атмосфери међусобне љубави и разумевања помажући њихово образовање у складу са својим уверењима и могућностима. Деца поштују молитвен труд родитеља и њихов рад и природно следе пример својих родитеља док у њима постепено јача вера у Бога и док се њихове личности развијају у складу са науком Христовом. Ако и дође до неусклађености између жеља родитеља и деце Бог помаже да се одржи међусобна љубав и међусобно разумевање.
Тако је живела и породица српскога владара, побожног и великог жупана Немање и његове жене Ане.
У складу са потребама владарске породице Немања је својој вољеној деци, а посебно свом миљенику Растку, доводио најбоље солунске, дубровачке, цариградске и венецијанске учитеље. Интелигентни и марљиви Растко лако је учио вештину опхођења и стрпљивог преговарања, а знао је и стране језике упознавајући одлике култура других народа. Није стога необично што је велики жупан Немања одрдио да се петнаестогодишњи принц Растко обучава у управљању једним делом државе. Велики жупан се надао да ће се његов најмлађи син врло брзо укључити одговорне државне послове, упркос Растковој рано показаној изразитој склоности ка духовном животу монаха у хришћанским манастирима. Све што је велики жупан Немања чинио васпитавајући и образујући Растка показује складан однос оца према сину и сина према оцу. Међутим, оно што истински задивљује у односу српског владара, великог жупана Немање и његовог најмлађег сина Растка, је благоразумна реакција великог жупана после монашњење младог принца на Светој Гори, које је обављено без очевог и мајчиног благослова. ЗАШТО СЕ ТОМЕ ДИВИМО
Дивимо се важној спознаји великог жупана Немање да је ожалошћена душа родитеља огромна сметња напретку деце. Дивимо се што је он - владар српске државе победио гордост и , помоћу Божијом, у великој духовној борби, одагнао од своје душе опасну мисао да га син не поштује.
Дуга и трајна ожалошћеност макар једног родитеља има озбиљне последице по живот деце јер прераста у родитељеву оптужбу детета пред Богом за дететово непоштовање родитеља. Пета заповест Божија казује: „Поштуј оца својега и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.“ Немања је у синовљевој одлуци да молитвом и постом спасава душу своју и душе ближњих препознао дело премудрости Воље Божије.
Можемо да замислимо да је у тим данима преиспитивања свог односа према омиљеном, најмлађем сину, и сина према оцу, Немања, као побожан човек, у Јеванђељу сусретао речи Христове: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.“ (Матеј;10,34-39) МУДАР ВЛАДАР
Преиспитујући своју љубав и према Богу и према сину у светлости Јеванђеља, велики жупан Немања је показао да је, благодаћу Божијом, заиста мудар владар српског народа јер је знао да у вртлогу живота спозна како да буде најпре мудар отац својих синова и кћери. Осењен благодаћу Божијом Немања је одлучно одбацио све жалосне мисли према свом најмалађем сину. Заменио их је радосним мислима смиреног хришћанина. Синовљево монашење и нове околности које су тиме задесиле њега и српски двор велики жупан Немања је сагледао у светлу Христове науке.
Био је то почетак највеће духовна победе коју је, благодаћу Божијом, српски владар извојевао. Равна овој духовној победи биће само његова одлука да и он постане монах на Светој Гори.
Разумео је велики жупан Немања да се синовљева љубав није монашењем прекинула већ да се још више продубила и увећала. Разумео је велики жупан Немања да је и он, и жена му Ана, и њихова деца, и цели двор, као и цео српски народ Растковим монашењем примио дар Божији, милост Божију, чему се треба радовати и на чему треба бити захвалан Богу. Тако је отпочела непрекидна Немањина радост и захвалност Богу због поновног духовног рођења његовог и Аниног чеда - сада и Христу заветованог чеда - монаха Саве. Сву ту Немањину радост која је из године у годину расла, лако сагледавамо кроз бројне потоње трагове историјски далекосежно значајних а увек заједничких подухвата владара српске државе и замонашеног принца - монаха Саве.
Немања је у благоразумним молбама сина: да заједнички обнаваљају и граде манастире, болнице, да помажу свима оскуднима којима је помоћ потребна, препознавао позив Христов на жртвовање и на служење народу српском, не само тадашњем него и ономе који ће се, благодаћу Божијом, у будућности рађати. Савине позиве да подижу задужбина Немања је доживљавао као глас Божије воље да не само државнички већ и духовно служи своме роду. Помажући свом љубљеном сину, монаху Сави у јачању Цркве Христове у Србији, велики жупан Немања, потоњи монах Симеон, показао је да је мудар владар уводећи српски народ и његову државу у најсигурнији савез - савез са Богом. Речи патријарха Павла помажу нам да разумемо какав је суштина савез са Богом ка коме су српски народ заједно упутили и Свети Сава и Свети Симеон.
„...Ми смо заиста сарадници Божији у одржавању свог живота, у задобијању Царства небеског и помоћи другима да и они одрже живот и да достигну до Царства Божијег, ако хоће. Тај принцип остаје заувек. Али, ту је услов да ми учинимо оно што можемо, значи не више, а не ни мање. Бог нас је послао у наше време. Он зна задатке нашег времена, које је пред нас поставио. Зна снагу коју нам је дао, зна и потребу, уколико ти задаци превазилазе наше снаге, као сарадника Његових, да онда Он учини својом свемоћном руком оно што треба, а што ми не можемо да учинимо. Али, услов је тај, каже Христос: „ Ако останете у мени и речи моје остану у вама, шта год хоћете, иштите, биће вам.“ То јест, ако будемо имали вере у Њега, али да та вера буде активна, у животу да ми живимо њоме, да на тај начин потврђујемо и Сина Божијег и веру у Њега, онда ће Он бити са нама... Ако ми будемо чинили што Он хоће, онда ће Он бити са нама и нема чега да се бојимо.
То говорим увек и себи и другима.
Надам се да ће наш народ схватити ту истину и да ће он остати са Господом и Господ са нама. А кад Он буде са нама, чега - кога да се бојимо?! Што оно каже владика Његош: „Бог нас знаде, и ми се познамо, другог нама не треба познанства.“ Са разлогом и са осећањем захвалности дивимо се данас заједничком духовном подвизима Светога Саве и његовог оца Светога Симеона јер су утемељени у животу по православној вери и у науци Господа Исуса Христа. Њихов заједнички духовни подвиг ка Христу српском народу кроз векове јасно показују где је извор и слоге и снаге како за сваку српску породицу тако и за српску државу. Није случајно што на бројним иконама и фрескама Свети Сава и Свети Симеон стоје заједно. На фресци у манастиру Милешеви у широм отвореним очима Светога Саве откривамо истовремено и благ, чежњом испуњен поглед ка Христу и поглед захвалности ка његовом земаљском оцу због доказаног заједништва у Господу Исусу Христу.
Православним хришћанима лако препознају да су Свети Сава и Свети Симеон не само њихови моћни молитвенцие пред Божијим престолом већ су и неугасиви Христом упаљени светионици који примером свог живота и духовног подвига показују пут ка породичној и народној слози чији је једини извор живот у Христу. У тешким духовним и историјским искушењим која непрекидно прате српски православни народ свакој српској породици и сваком Србину потребна је и молитвена помоћ Светога Саве и Светога Симеона. Не да би смо, као у некаквој бајци, као дејством некаквог чаробног штапа, били ослобођени свих тешкоћа, већ да бисмо њиховим молитвама од Бога примили благодатне силе за отпочињање бољег - благоразумног живота у Христу.
Да постанемо стрпљиви и постојани у борби за властито - лично духовно преображавања - преображавање грешног човека у човека који је одлучио да са Христом измени свој живот и да тако постане Христов пријатељ.
Да молитвама Светога Саве и Светога Симеона постанемо захвални Христу за Његов дар вере којом умивамо своје душе као и за дар непоколебиве воље за исповедањем лоших мисли, жеља, речи и поступака.
Да нам Свети Сава и Свети Симеон помогну да примимо дар узрастања у љубави и поверењу у Христа и дар примања причешће Његовим светим Телом и Његовом крвљу из којих извире снага љубави према православној вери и Цркви, породици и према свим људима, па и према непријатељима. Да нам Свети Сава и Свети Симеон помогну да се одрекнемо погубне жеље да друге мењамо на боље пре него што себе учинимо бољим.
Да молитвама Светога Саве и Светога Симеона српски народ прими и научи да чува Божији, њему толико потребан дар: дар међусобне љубави , међусобног уважавања и заједничког и духовног и материјалног прегнућа. |
