Одавно нема леди Пеџет, нема је у животу већ пола века, али је има у молитвама, у летопису нашег храма у Лондону, има је у споменицама посвећеним њеном имену и њеним даровима, има је у сећањима, у благодарности оних чије је ратне ране зацељивала, у српској ратној сирочади коју је одевала и хранила у сиротиштима које је она отварала...
Има те благодарности и у нашим студентима које је она школовала по свету, али и у цркви Светог Саве у Лондону и Дому Епископа Николаја: готово све чиме се верници служе дарови су леди Пеџет.
Леди Пеџет је велика добротворка српског народа.
Не каже се узалуд: Чудни су путеви Господњи.
И људски трагови који остају на тим путевима. Да није трагова све би покрио заборав. Да није било виспреног српског дипломате Косте А. Павловића и његових записа, објављених пре пола века у „Гласу канадских Срба“, не би данас у Православљу било ни узбудљиве приче о ненадмашној добротворки леди Пеџет.
Готово свако откриће почиње речима: да није било... Да није било оног величанственог споменика на Калемегдану, можда не бисмо знали колико нас је у судбоносном времену волела Француска.
Зна ли српска престоница да безмало девет деценија носи орден француске Легије части? Орден је Београду уручио чувени војсковођа маршал Франше Д’ Епере?
Јесу ли данашњи Французи с радошћу гледали како савезничке бомбе разарају Београд, онај исти Београд који су одликовали њихови очеви и дедови, који су са српским војницима били у истом рову?!
Да би посведочио своју неизмерну љубав према малој Србији, чувени француски професор са Сорбоне и писац Луј Кордије научио је српски језик и писао на ћирилици. Знају ли то данашњи Французи? Знају ли то они који предводе француску нацију?
Да ли је Француска заборавила свог адмирала Гепрата, команданта средоземне флоте, који је у Бизерти отпасао свој адмиралски мач и положио га пред ноге једне несреће Српкиње коју су силовали аустроугарски војници. Та Српкиња била је најпотреснији симбол страдања српског народа. Адмиралов мач пред њеним ногама био је најдубљи знак поштовања према српској нацији.
Можда су нове генерације Француза заборавиле речи овог чувеног адмирала које је упутио јунакињи Милунки Савић поред њене рањеничке постеље: „Оздрави, кћери, Француска те моли!“ Адмирал Гепрат у Београду није заборављен - важна улица носи његово име.
А та Милунка Савић, једва писмена сељанка из околине Рашке, носила је на својим поноситим грудима две француске Легије части и два ордена Карађорђеве звезде с мачевима. Тек кад је у крвавом боју рањена у груди, лекари су открили да је мушко. Љубав према отаџбини навела је младу девојку да се преруши и појави на ватреном положају...
Некад се енглеска нација поносила што је њена добровољна болничарка у Србији Флора Сандс била почасни капетан српске војске.
Србија није заборавила своје добротворе. И данас, после толиких деценија, грађани Бајине Баште цвећем ките гроб и споменик Евелине Хаверфилд која је у овој некадашњој варошици, у време великог рата, отворила болницу и у њој неговала рањене и болесне.
Могло би се комтно рећи да је свет волео мали Краљевину Србију у чије је срце могао да стане тај исти свет. Зашто је свет волео малу Србију?
Свакако и зато што мала Србија није узмицала пред неслободама и тиранима Зато што мала Србија никога није угрожавала, није прелазила туђе границе, али је своју независну државу умела да чува и брани. Кад Беч и Пешта ултимативно траже да њихова комисија у Београду испита околности у којима је у Сарајеву убијен Франц Фердинанд, мала Краљевина Србија одбија ултиматум моћника: не може се по српској престоници вршљати, не могу шпијуни разних боја и калибара да се мувају по независној држави.
Мала Србија пружала је доказе свету да је њена праисконска етика уграђена у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије. Најбоље се то видело у закону о штампи који је имао само једну реченицу: „Штампа у Краљевини Србији је слободна!“ Ни реч више, ни слово. А етика војника посведочена је оног часа кад је неопрезни српски војник, обузет гневом, ошамарио аустријског заробљеника, па је изведен на војни суд: „Врхунска етика српског народа исказана је речима Мајке Јевросиме своме сину Марку Краљевићу: „Немој, сине, говорити криво ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу“.
Свет свакако зна да она крилатица „брат је мио, ма које вере био - само нека је човек“ није никла у Европској унији, него у Српској православној цркви која поштује друге вере и нације.
Да подсетим на један ратни догађај којим се бавила светска штампа. После пробоја Солунског фронта, када су српски војници јуришали у поробљену отаџбину, на том путу се испречила једна мања бугарска јединица. Узалуд их српски војници позивају да се предају, Бугари неће ни да чују, стално сипају олово. Српски војници опколише ту малу јединицу и ранише њеног старешину. Остали бугарски војници побацаше пушке и предадоше се. Кивни због отпора и рањавања једног наредника, српски војници су помишљали да казне Бугаре, али их је старешина упозорио овим речима: „Пазите, војници, ми смо до пре неколико минута били непријатељи, они су пуцали у нас, али сада, без оружја и заробљени, они више нису наши непријатељи, они су - људи...
Узалуд ћемо прелиставати ратну историју света - такве примере нећемо наћи.
А нећемо наћи ни овакве примере љубави према отаџбини. Кад је један француски лекар сазнао да су два сина српског генерала, и они официри, рањени из пушке, изрази чуђење: „Ма, зар је могуће да и синови генерала гину на првој ватреној линији?“ Један српски рањеник, родом из Шумадије, узе да му то овако објасни: „Видите, докторе, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку - Отаџбину и за њену слободу гинемо сви без разлике!“
Нису сви трагови племенити. Да није оног метка у челу Пантократора у малој цркви Карађорђевића на Дедињу, не бисмо знали да су српски безбожници јуришали на Бога, мислећи да ће га усмртити како би они постали господари Неба и Земље.
Сада: куку и леле! Где смо се ово нашли?
Није, наравно, Србија ни данас лишена љубави својих искрених пријатеља у свету, али о томе другом приликом, јер је овај прилог највише посвећен леди Пеџет.
Да кажемо, најпре, да је већина Пеџета била у војсци, дипломатији, ратној морнарици. Многи међу њима били су у вези са Србима. Адмирал лорд Кларенс Пеџет, крстарећи по Јадрану посетио је Петра Петровића Његоша на Цетињу; свекар леди Пеџет, сер Огастас, као британски амбасадор у Бечу дружио се с краљем Миланом Обреновићем; отац леди Пеџет, генерал сер Артур долазио је у Ниш да би у име краља Ђорђа Петог предао војводи Радомиру Путнику високо енглеско одликовање. Муж леди Пеџет, сер Ралф, био је британски посланик у Београду од 1910. године. Тако је леди Пеџет у својој двадесет деветој години живота упознала српску престоницу. Било је то време великих слобода у Краљевини Србији које се, нажалост, никад више неће поновити. Бог и Карађорђевићи даривали су српском народу највиши степен слободе...
Леди Пеџет ће ускоро упознати најсуровије лице рата у свим његовим грозотама, наказностима, са рањеницима, заробљеницима, епидемијама... Било је то време Првог балканског рата. Зна се да је Србија у овај рат ушла с невиђеним жаром јер није могла да се оглуши о вапаје своје браће у старој и јужној Србији који су били под турским јармом. Тада је леди Пеџет осетила полет српског народа, његову тежњу за слободом, жељу да Косово, на сабљи изгубљено, буде и на сабљи враћено. Планула је њена велика љубав према Србији, нарочито према српском сељаку, обичном српском војнику који је знао како се брани слобода...
У Београду су отворене прве војне болнице, а леди Пеџет је била међу првим добровољним болничаркама. Превијала је рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје... Тешила српске рањенике, говорила да њихове ране нису узалудне, да је крв проливена за отаџбину нешто најдрагоценије што дају. Убрзо после ослобођења свих српских крајева од турске власти, букнуо је нови рат, још жешћи, још крвавији од претходног - рат са Бугарима. Нема предаха, нема спокоја ни за леди Пеџет. А несреће се ређају - моћна аустроугарска царевина кидише на малу Србију с намером да је избрише с лица земље. Јуначки се одупире Србија, брани сваку стопу своје отаџбине, али тешка болест, пегави тифус, хара Србијом, али ту је опет леди Пеџет. Она одлази у Лондон, али на кратко, не да се одмори, него да се напрегне како би њена отаџбина помогла малој Србији. Она преузима команду над великом британском санитетском мисијом и бродом крцатим санитетским материјалом креће преко Солуна за Скопље...
Она успева да победи тифусну неман, али и сама пада у постељу у марту 1915. године, као једна од њених последњих жртава. Дуго је лебдела између живота и смрти и некако је прездравила али је до краја живота осећала последице ове болести. У мају исте године отпутовала је преко Енглеске у Швајцарску да се опорави. Пре него што је отишла добила је писмо од врховног команданта српске војске регента Александра Карађорђевића у коме он изражава најдубљу захвалност за сва она добра дела учињена српском народу, посебно рањеницима о којима је бринула као рођена мати или сестра. „Зато смо вам сви у Србији од свег срца благодарни и чуваћемо с поштовањем и дивљењем успомену на ваш боравак међу нама. Надамо се да ћемо вас опет видети у Србији“.
Десило се те, за Србе трагичне 1915. године, још једно ратно чудо: у пољској болници у Скопљу, под једним шатором, измешали се српски, аустроугарски и бугарски рањеници, а леди Пеџет је свима пружала подједнаку пажњу. Кад се српска војска повлачила из отаџбине, она је остала уз рањенике: ни муж, ни отац нису успели да је наведу да се повуче са српском војском. Остала је и била заробљена. Четири месеца под бугарском окупацијом - бугарске власти имале су поштовања према њеној личности. Тек када су рањеници напустили болницу, она се, у фебруару 1916. године, преко Софије, Букурешта и Русије, вратила у Енглеску.
Пешице, у једном налету, без предаха, после два месеца непрекидних борби српска војска ослобађа своју отаџбину. Леди Пеџет се јавља својим пријатељима и исказује своју срећу због те слободе...
Само још једном је посетила српску престоницу и то оног дана када је припремана сахрана витешког краља Александра, убијеног у подмуклој завери против Срба. Кад је положила венац на краљев одар, замолила је да јој дају место са кога ће моћи да прати спровод. Срби су јој испунили жељу...
Оно што је у балканским и у Првом светском рату радила у Србији - негујући рањене и болесне - леди Пеџет је у Другом светском рату поновила у Енглеској: у својој кући са више од 40 одаја неговала је своје сународнике који су страдали у немачким ваздушним нападима. И кад су падале бомбе, она се није мицала иако је рањенике отпремала у подземно склониште.
После Другог светског рата, када су се безбожници дочепали власти, бегунци из Србије нашли су уточиште у њеном дому. Продала је своју велику кућу и сав новац потрошила да би помогла Србима у изгнанаству. О свом трошку опремила је Храм Светог Саве и Дом Епископа Николаја у Лондону, стипендирала српске студенте, слала пакете у прихватне логоре, многима платила пут у Америку и Аустралију, у већ поменутом храму, са десне стране, поставила бронзану спомен-плочу генералу Михаиловићу... Док није било српског храма и српског клуба, многи Срби су божићне празнике прослављали у њеној кући. „Давала је шаком и капом“ записао је врсни дипломата и патриота Коста А. Павловић у „Гласу канадских Срба“ 9. октобра 1958. године, петнаест дана после њене смрти.
Звона Храма Светог Саве у Лондону огласила су смрт велике српске добротворке леди Лејле Пеџет.
Срби су је сузних очију испратили до вечне куће, али су је задржали у вечном памћењу. |
