Наша саговорница је у својој 36. години изгубила вид услед глаукома са којим се борила готово три деценије. Цео дотадашњи живот се променио - није више могла да ради и остала је без средстава за живот; кретала се само када би јој неко посветио време и повео је у шетњу; боје, књиге и компјутери постали су део сећања на живот који се до скора подразумевао као доступан и нормалан. Остала су само питања пуна горчине и упитаност - Зашто та страшна болест да нападне управо њу ? Весна је своју болест схватила као испит, Божију опомену и изазов. Знала је да болест тражи од ње да се замисли над смислом постојања на Земљи, да одговори на питање шта је до сада учинила од свог живота за саму себе и за друге. Болест је учинила стрпљивијом, јачом и зрелијом да може да помогне многим људима који су такође слепи. Пре четири године основала је „Бели штап“, Удружење слепих и слабовидих Србије и постала извор снаге и ведрине за неколико хиљада људи који су рођени са овим хендикепом или су га стекли током живота услед тешких болести.
Завршила је Вишу машинску школу, самохрана је мајка и данас прави почетне кораке који ће омогућити многима од њих самостално кретање, библиотеке на ЦД-у, сопствени часопис и радио емисију, већу подршку државе која је заборавила на своје грађане са хендикепом, повезивање са сличним организацијама и људима у свету. - Како сте поново успоставили психичку равнотежу, покренули у себи веру у могућност достојног живота и нашли наду у помоћи оних који су остали поред вас?
- Када се човеку деси, без разлике о којој се врсти инвалидитета ради, да се рођењем или стеченим путем суочи са инвалидношћу, прва ствар са којом се бори су предрасуде и то првенствено оне које је сам направио: Шта ће сада свет рећи и како даље? Моја мајка и мој син Милош, који је тада похађао средњу школу, били су уз мене. Људи који имају исти проблем као и ја суочили су се државом која се неодговорно понаша према слепим особама и третира их само као медицински модел. Пошаљу нас у пензију и ту је крај. Не постоји социјализација, нема ни речи о превенцији, не ради се на едукацији, мало је утехе за оне који живе у потпуном мраку. Друштвена заједница не дозвољава да учествујемо у друштвеним одлукама и не мисли на нас. Ствари се полако и недовољно брзо мењају, премда се померају. Ја сам иста Весна као и пре губитка вида. Радила сам у општини Вождовац и после губитка вида ми је било јако тешко да уђем у ту велику зграду и сретнем се са колегама. Људе боли несрећа која ми се десила, али само ја носим горчину. Брзо те заборави друштво, комшилук долази понекад да види како то изгледа када си слеп. Мој највећи проблем је било самостално кретање, јер је медицинска дијагноза постала мој живот. Ја сам Весна Несторовић, слепа особа. Морам да наставим да живим даље. Дете ми је било у школи, мама пензионисана а ја сам остала без икаквих прихода. Мој син, фризер по струци, шишао је људе у комшилуку за 100 динара и куповао мајци лекове. Нисам могла да верујем шта се дешава мојим слепим пријатељима, који могу да се преквалификују само за два занимања - физиотерапеут и телефониста. Где је моја слобода ако то не желим да радим ? - Нада у излечење слепила је скопчана са огромним издацима, и још већом неизвесношћу и тиме скоро недоступна многима. Извесно је да човек може превладати и најтеже болести када је уверен да има наде и да његова борба има смисла. Шта вам је био покретач када сте схватили да вам је одузет тај подстицај?
- Треба покренути државу да брине о нама. Док нисам купила бели штап, а то је било јако тешко јер кошта 60 евра које сам једва одвојила, зависила сам од туђе добре воље и времена које ми неко омогући да буде са мном. Трошила сам туђе време, углавном мог сина који је требао да иде у школу, да води своју маму где треба и да проналази време и за мало свог живота. Почела сам да тражим начин да се самостално крећем. Моји слепи пријатељи и ја били смо више пута преварени различитим пројектима који су се претенциозно звали „Право на самостално кретање“, а нису пружали ништа. Основали смо Удружење „Бели штап“ са намером да утичемо на институције система које треба да брину о особама са инвалидитетом да исправе пропусте када су у питању слепе особе. У Србији не постоји ни један перипатолог, стручњак који после Дефектолошког факултета специјализује област у Британији или Норвешкој у којој постаје инструктор у самосталном кретању. То је свуда у свету нормално - Италијани имају своје удружење перипатолога. Тај човек нама доноси слободу, али држава не налази за сходно да пошаље некога на усавршавање. Ми лобирамо да у „Години једнакости“ коју наша држава јако прокламује, неко пошаље троје лекара на школовање који ће добити звање перипатолога. У Хрватској је низ година на снази Закон о псима водичима, јер се држава везала за ондашњу организацију која се бави самосталним кретањем - мобилитетом и заједно решавају проблеме. У Италији већ 30 година постоји инклузивно друштво тј. нема специјалних школа за слепе. Код нас постоје две школе - за слепе и слабовиде, обе су интернатског типа. Деца су аутоматски категорисана, доживљавају стрес јер се одвајају од породице, има и деце ометене у менталном развоју. После завршетка заната, деца се враћају у своја места, породици. Ретко ко се од њих запошљава, а готово никада се не ослобађају стреса. Наше Удружење је узело учешће у изради Закона о високом школству, где су по први пут унете тачке које говоре о особама са инвалидитетом. У Србији има само 33 слепа студента и то махом на Филолошком факултету, Историји, Дефектологији и Богословском факултету. - Јесмо ли као друштво задржали осетљивост на страдања беспомоћних којима су ослабиле природне снаге одбране - вера, нада и љубав ?
- Људи журе, не примећују никога око себе. Понекад осећам сажаљење, онај други би да се сроди кроз емпатију и разумевање, трећи пљуне кад нас види по народној „далеко било“... Слепи људи имају веру да ће нам сутрашњи дан бити много лепши. Здрави људи сваког дана имају толико проблема да више уопште не причају о лепим стварима. Прво забораве љубав. Слепи их уче шта је то љубав. Сваког дана у трамвају понављам речи које су Срби заборавили - хвала, извините! Слепи су почели другачије да гледају на себе у друштву. Имам компјутер који има говорни програм, крећем се помоћу тастатуре, комуницирам мејловима. Али, многи моји слепи пријатељи то немају. Учествовали смо у изради Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, направили смо преко 19 акција „Прошетајмо заједно“, осмислили смо радионице „Обојимо звук“ кроз које слепи људи улазе у основне и средње школе у Србији, вршимо вршњачку едукацију. Радимо симулације на улици, замолимо грађане да са повезом пређу улицу и бар делимично доживе драму која је наша свакодневица. Не желе, окрећу главу... Учимо слепе пријатеље да ми нисмо инвалиди, већ особе са неком врстом инвалидитета, са хендикепом. Говоримо им да тај мрак није тако страшан. Ми не вршимо политичке кампање, молимо Бога да имамо мање чланова, не више. БОЈЕ У ТАЊИРУ
- Бог је дао и лекаре и лекове да се нађу као посредници између небеске и земаљске помоћи здравом и болесном човеку. Познат је наш немар, необраћање лекару, недисциплинован живот. Колико је такав однос према здрављу опасан када је у питању слепило?
- У циљу превенције планирали смо трибине на ту тему. После бомбардовања приметан је повећан број деце која се рађају без очних јабучица. У порасту је стопа оболелих од дијабетеса, чија је последица губљење вида. А колико је то озбиљан проблем, говори податак да ће у наредне четири године Светска здравствена организација одвајати 2% буџета за превенцију од дијабетеса. Од нашег чланства више од 70% је оболело од ове болести, следе глауком, аблације, ретинопатија... Дијабетес је јако опасан али људи га не доживљавају тако. Не знају да цене боје које имају у тањиру, не воде рачуна шта једу. После таквог односа према свом телу долази бели штап. Мали је број оних који су повредама изгубили вид.
нЧиме вам је православна хришћанска вера помогла у болести, посебно после дијагнозе слепила са којом сте се суочили ?
- Ја видим духовно много боље него они који имају вид. Дешава се да се моји слепи пријатељи и ја, док интензивно мислимо о начинима како да помогнемо некоме, прекрстимо и тачно знамо када смо се прекрстили шта смо помислили.
Немам хендикеп. Ја сам особа са инвалидитетом и немам посебне потребе. Имам исте потребе као сваки грађанин ове земље, али их спроводим на мало другачији начин. Ако се човек роди слеп у нашој земљи, он је већ рођењем осуђен да живи живот какав хоће држава. Шта је са нама који смо у каснијем животном периоду изгубили вид? Ми имамо Цркву и снагу да осмислимо живот у вери и слободи Христовој. Вера све осмишљава док безверје све обесмишљава. Молитвом захваљујем Богу на свему, посебно на хришћанској снази да је користим на добро других људи. Вера нам је потребна док смо здрави и млади, а још више када се разболимо. Слеп човек има наду да ћемо једног дана постићи већу блискост, која ће превазићи отуђење. Одлазим у Цркву, причешћујем се, водим хришћански живот. Све ми то значи. Зато што чисте душе ходаш много јасније и много боље видиш. Мој духовник, о. Ђура из Вождовачке цркве, који сада иде у пензију, мени је све. Вратио ми је веру и наду и натерао ме да идем даље. Он је мој духовни отац са којим сам прошла све своје страхове. Слепи људи су веома усамљени, немају са ким да поделе своје недоумице. Када Вам се деси овакав удес, остаје вам вера у Бога. И срећа да нисте сами када сте са молитвом. - Може ли у пракси молитва за здравље оног који готово нема наду на излечење, да буде без оптуживања или пребацивања Богу или људима због стања у коме се налази ?
- Молим се стално, и свако следеће јутро је све боље и боље. И онда ојачам. Ја сам се молила у почетку са духовником и научила да могу да се молим свуда, јер Црква је свуда где сам ја. Болест није казна Божија која нас заувек поражава, она је опомена Бога љубави који хоће да се спасу сви људи и дођу у познање истине. Када је болест неминовност којој нема спаса, вера нам помаже да стрпљиво и молитвено живимо носећи свој крст.
Дражава до сада није имала „очи“ за наше проблеме, али наша Црква је та на коју се ослањамо. Ми имамо веру, наду и љубав и знамо где нам је пут. Наша Црква је свуда где стоји наша икона. Слава нашег Удружења је Света Тројица. - На којим пољима Црква може да помогне слепим верницима ?
- Црква треба да поради на томе да буде доступнија слепима, да им на тај начин приближи веру. Очекујемо покретање часописа у електронској форми и ЦД- у, који ће бити значајан корак ка стварању богословске и светоотачке литературе која нам је сада потпуно недоступна. Нека то буде у ограниченом броју примерака, биће то велика победа Цркве. Свето писмо и дела Св. Владике Николаја су скенирана на ЦД. Било би идеално када би било прочитано, јер људска реч је јача од било чега. Нама је потребна Црква. Многи родитељи су дигли руке од Цркве, огорчени болесним стањем своје деце. Како им објаснити да је за нас људе тајна коме и због чега Бог оставља болест, упркос усрдним молитвама за излечење. Доступност светих отаца слепима омогућава бољу информисаност, јер не заборавимо да они у резигнираним породицама добијају лоше информације, или о Богу и Цркви не знају ништа. Родитељи завапе - ако има Бога, зашто страда моје дете? Нису ни свесни шта тада раде слепом човеку. Причала сам са малим Лазаром, слепим дечаком који је пожелео да има крст и бројаницу. Његов тата о томе не прича. Знам слепе особе које певају у црквеним хоровима. Истине ради, мало је слепих људи у црквама. |
