Историја писана сузама срца

Драматизацију је, према тексту Владике Николаја, припремио вероучитељ Владимир Марковић, управник Сцене православне омладине, док је режију поставио Растко Јевтовић, професор српског језика и књижевности. У изради представе учествовало је осамнаест ученика из четири београдске средње школе: Пете београдске гимназије, Прве београдске гимназије, Земунске гимназије и Прве економске школе. Оно што их све повезује јесу љубав, вера и искрена жеља да публици представе снагу појединца у историји српског народа, која се, како је Владика Николај истицао, „не пише само мастилом, наго и крвљу и сузама срца“. Да су томе успели, говори и пуна сала Патријаршије СПЦ и током трећег представљања.

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

Године 1950. Владика Николај је овај текст саставио у виду кратког романа са драмским елементима, под именом: „Земља Недођија: једна модерна бајка“. Али, као што сам аутор наводи, „све су приче на површини, а смисао њихов је у дубини“, тако и ближа одредница „бајка“, из наслова, само привидно указује на „оно што не може бити“. Прича приказује трагедију човека на плану његове индивидуалне и колективне судбине, просторно измештеног у услове недостојне за живот, у времену у коме је човек човеку звер. Приказујући Други светски рат и српског заробљеника, историчара и теолога Спасу Спасића, у немачком концентрационом логору „Дахау“, Владика Николај је још једном отворио тему узвишености жртвовања и патње. Узимајући библијски мотив страдања појединца зарад искупљења колектива, писац врлинама и жртвовањем свог јунака поново подсећа читаоце на страдања и васкрсење Исуса Христа.

У „Земљи Недођији“ суди се командиру Бараке бр. 99, професору историје у једној београдској гимназији и резервном официру. Његова једина кривица је и његова врлина - бранио је своју земљу и чувао образ свог народа. Уз то, помагао је сваком несрећном човеку коме је помоћ била потребна, без обзира на његову националну и верску припадност. Током саслушања, командир се пред „гестаповцима“ брани вером у Господа и човекољубљем. Многи његови одговори верни су показатељи хришћанске мисли и надахнутог беседништва Владикиног. Земља „Недођија“ је она земља среће коју су политичари „одувек обећавали, а никад је заиста доживели и видели“. Она у коју сваки крштени вођа обећава свом народу, при том одбацујући Христа. Вековима су многи хрлили ка „Недођији“, заборављајући при том основна начела на којима је Бог засновао свет и постојање човека у њему, на оно „што човека чини човеком“. На овај начин Владика даје читавом тексту и ангажовано значење, упућујући критику и лажном родољубљу и невери властодржаца.

Лако је уочити аутобиографске елементе у овом тексту. Познато је да су Немци,14. септембра 1944. године, Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војводине у концентрациони логор Дахау, где су остали до децембра 1944. године. Образовање, родољубље и смиреност духа Спасе Спасића такође прате Владикино. На историчарима остаје да утврде ко је заиста у Владикином животу имао улогу „наклоњеног“ Понтија Пилата, какву је код Спасе Спасића имао немачки др Адлер. Црква није искитила дане своје историје херојима чији је крај неповратно трагичан, него херојима чији овоземаљски крај означава почетак једног новог и славног, духовног живота. Тако и последњи чин и ове велике трагедије није смрт, него васкрсење.

СЦЕНА ПРАВОСЛАВНЕ ОМЛАДИНЕ

Да су млади људи успели да осете снагу текста Владике Николаја и сценски га оживе, говоре и снажан аплауз и пуна сала Патријаршије СПЦ приликом последњег извођења ове представе. Ученици и професори Сцене православне омладине „Земљу недођију“ су припремали од фебруара до јуна 2007. године. Заједно истичу да их је све врема испуњавала редост у раду због свести о значају и далекосежности пројекта. Пробе су извођена у два простора: Верском добротворном старатељству у Француској 31, у чијем окриљу постоји и Сцена православне омладине, и на Камерној сцени Пете београдске гимназије. Пробе су за време школског распуста трајале и по пет сати. „Земља Недођија“ се пред публиком у овом руху први пут показала на претпремијери одржаној 3. маја, на Дан св. Николаја, у Петој београдској гимназији. Иако је прво извођење било планирано за Видовдан, ова група младих талентованих људи желела је да на симболичан начин обележи празник великог српског светитеља. Премијера је била изведена у сали Патријаршије, на Видовдан. Представа ће наставити свој живот у редовним плановима културних садржаја Верског добротворног старатељства.

„Овим смо још једном подвукли важност споне српске просвете и цркве“, истиче професор књижевности у Петој београдској гимназији и редитељ представе, Растко Јевтовић. „Значила нам је и велика подршка директора Пете гимназије, уз чију сагласност смо један део проба и претпремијеру извели на школској сцени. Иначе, Пета гимназија је једна од малобројних школа у Србији у којој се књижевни рад Владике Никојлаја Велимировића, уз сагласност Министарства просвете и спорта, изучава и у оквиру редовне наставе, и то од 2004. године. Идеја за сценски приказ „Земље недођије“ потекла је од вероучитеља Владе Марковића. Текст сам по себи нуди довољну снагу и дубину за сценско извођење. Ипак, његова намена је, пре свега, реторичко-филизофска, а не у сценском покрету“, наглашава професор Јевтовић.

- Којом сте идејом Ви, као редитељ представе, били вођени током њеног настајања?

- „Било ми је јако важно да не урадим нешто недостојно великог аутора и његове основне идеје. У почетку сам хтео да прилагодим текст времену, али сам одустао из великог поштовања према Владики и његовом делу, па скоро ништа у односу на изворни текст и нисам мењао.“

- Шта сте, као верујући човек и стручни познавалац књижевног рада Владике Николаја, открили и добили радом на „Земљи Недођији“?

- „Осетио сам искуство уземљења Владикине синергије у тлу савремене омладинске урбаности. Ја, лично, испуњење давнашњег сна да и путем драмске уметности, а не само књижевности и музике, приступим св. Николају.“

И млади глумци, ученици београдских средњих школа, захвални су што имају прилику да се сценски баве овим текстом. Од многих гледалаца се, након последњег извођења, уз сузе пред потресном причом, могао чути коментар: „Ова деца као да не глуме! Као да су сами постали део мисли Владике Николаја!“

Марија Пејин, ученица која је играла ђавола, каже:

„Земља Недођија је за нас не само уметнички рад, већ и заједничка борба. Циљ нашег рада је да успемо да људима приближимо дело Владикино и пренесемо свевременску поруку коју нам је оставио.“

„Сам текст не говори о Спаси, већ о свим људима, нашим прецима. Много мојих предака је страдало или нестало у логорима у Другом светском рату, тако да ми је на овај начин и њихова трагедија постала ближа. Овај комад нас учи и да не треба да поклекнемо на првим препрекама пред које нас живот ставља, већ да увек морамо да покажемо снагу и веру свог духа, баш као што је то и Спаса радио“, додаје Милица Петровић, која је играла једног од затвореника.

- На који начин сте се окупили и одлучили да припремате овај комад?

- О „Земљи Недођији“ Владике Николаја смо прво слушали на часовима верске наставе код професорке Христијане. Потом нас је професор Растко позвао да радимо комад. Прво извођење је било најтеже - плашили смо се да нешто не пренесемо на погрешан начин и тиме упропастимо значење. Све време смо се договарали, подржавали једни друге. Сваку пробу смо почињали и завршавали молитвом Господу. Мислим да треба да се поносимо нашом прошлошћу, да се трудимо да не обрукамо претке и да се приближимо вери - да се окренемо Господу, не појединцу, да све радимо срцем, а не из користи“, каже Срђан Јовић, ученик другог разреда Пете гимназије.

- У чему видите највећу вредност и најважнију идеју Владикине „Земље Недођије“?

„Мислим да би најбољи одговор на ово питање био у речима самог Спасе Спасовића: Српски народ никада није знао много, али је увек знао оно главно - истину! Њом је живео, њом се крепио и лечио, њу пред светом сведочио речју и владањем, њу красио дивним храмовима, њој певао, пред њом плакао, за њу се борио и за њу умирао... Познати истину исто је што и познати Бога који и јесте жива истина“, сматра Ђорђе Суменковић, који је верно представио лик главног актера приче, Спасе Спасића.

„Уз дела као што је Владикина „Земља Недођија“ можемо да видимо свет из другог угла, али и да научимо да је важно остати непоколебљив и чврст у вери, ма какве околности биле“, закључује ученик Илија Вешовић, још један од глумаца из ове представе.

„Какво год време и прилике биле, једини лек за невоље је да останемо истрајни духом у вољи и вери. Зло увек бива побеђено. Оваквим књигама и позоришни представама подсећамао се да не смемо да заборавимо дела неших предака, да не треба да чинимо оно што би та дела обезвредило, јер је то први услов за опстанак једног народа. Још једно овакво дело које бих свима препоручио за читање јесте и „Кроз тамнички прозор“, који је рецепт за живот, суштина онога што треба и што не треба наша историја. Треба да потражимо кривицу у себи и да се окренемо љубави и истини“, поручује даровити Стеван Шербеџија, матурант Гимназије.

Иначе, Сцена православне омладине припада ресору Верског добротворног старатељства архиепископије београдско-карловачке СПЦ. Идеја за постојање једног оваквог црквеног позоришта у Србију је дошла од Руске православне цркве. Надајмо се да ће глас и поруке „Земље Недођије“ Владике Николаја Велимировића и српске православне омладине оплемењивати душе многих који пред њима застану јер, како каже мудри Владика: „Кад вам једна књига уздиже дух, кад вас инспирише племенитим и храбрим осећањима, онда не тражите никакво друго правило да судите о делу: оно је добро и створено вичном руком.“.