Братске везе Србије и Грчке

- Реците нам нешто о себи и томе како сте одлучили да се посветите свештеничком позиву?

- Од своје осме године желим да постанем свештеник, јер сам од најранијег детињства присутан у олтару храма светог Герасима у Патри. Још као дете сам се подучавао основама Православне вере из катихетских и педагошких књига архимандрита Гервасиоса Параскевопулоса (бившег секретара грчког синода) у школи Васкрсења Господњег. Он ми је био духовник и јако ми је помогао да се у мојој детињој души роди љубав ка служби Божијој.

- Рекло би се да имате савршен однос са парохијанима. Велелепни храм у Патри који је подигнут Вашим посебним старањем показује и јединство градитељске љубави и смисла. Имате ли потешкоћа у раду и каквих?

- Митрополит Патре Константин ме је рукоположио за свештеника 1966. године, у једном малом храму неделеко од Патре који носи назив познатог туристичког места Камарес. Године 1967. сам уписао Богословски факултет у Солуну, где сам током четири године студија, под благословом митрополита, служио у храму Светих Анаргира.По завршетку студија сам се вратио у Патру где ме је митрополит поставио за пароха једне мале цркве Свете Софије. Служећи у овом храму почео сам да размишљам о томе како би се на овом месту могао подићи велики храм, у славу свете Софије, и њених ћерки Вере, Наде и Љубави. Након само неколико година та парохије је постала велика и позната.

Од 1981. године радим на тој идеји, а 1983. године је митрополит дао благослов за изградњу новог храма. Подигнут је 1987. године, а сада су у току последњи иконописачки радови.

Храм је велики и леп, налази се на главном улазу у град Патрас. Данас око 15000 породица парохијски припада цркви Свете Софије. Нас тројица свештеника са благословом Божијим вршимо богослужења и трудимо се да помажемо људима колико год можемо.

Имамо доста потешкоћа у парохији, међутим као што видимо из историје цркве, у свакој епохи има различитих искушења за веру и цркву. Морамо да помогнемо нашој деци и нашем народу да преброди та велика искушења. У Грчкој се данас ситуација доста променила. Притом не мислим само на кризу очувања традиције, већ и у економском смислу. Наш град Патра је некада био богат град, а сада је један од најсиромашнијих градова Грчке. Имамо много породица које немају шта да једу, и зато наша парохија често организује ручкове за сиромашне. Хвала Богу што имамо добрих и побожних добротвора.

- Многи Срби вас памте и по томе што имате дивну и велику породицу. Шта значи у савременом и оптерећеном времену бити члан такве свете заједнице и како то успевате?

- Сматрам да ни Грчка ни Србија не треба да следи савремене обичаје Европе и њеног система живота, што значи да би свака породица требало да има једно, евентуално двоје деце. Ми, православци, који смо много страдали од Турака и комунизма не смемо на то да гледамо као Европљани, људи ортологизма и материјализма. Морамо хитно да се позабавимо овим проблемом и да се запитамо зашто, за разлику од нас, муслимани имају све више и више деце. У Грчкој је тај проблем јако изражен и држава сада покушава да помогне породицама са више деце и олакша им животне трошкове. Ја, хвала Богу, имам шесторо деце. А мој отац је имао десеторо деце. Велика је радост имати велику породицу, то је благослов Божији и радост небеска.

- Ви сте представник друштва Грчко-српског пријатељства. Откуд та љубав према српском народу?

- Наша парохија је, као што знате, прикупила и послала доста хуманитарне помоћи Србима у Босни током рата. Наша Црква је са љубављу и благословом митрополита Никодима, слала помоћ и за време НАТО бомбардовања Србије.

Моја љубав према према српском народу и Српској Патријаршији се изродила на чудесан начин. Још као студент сам слушао предавања из историје православних - помесних цркава професора Тахијаоса, а 1971. године нам се као студентима указала прилика да посетимо Српску Патријаршију. Ту у Београду сам се упознао са професором Стојаном Гошевићем и његовом супругом Харом која је родом из Патре. Јако смо се зближили и постали добри пријатељи. Они су ми пренели ту љубав према српској Цркви. Преко њих сам видео вашу лепу културу, веру, пријатељство српског народа.

- У ратним временима, Вашом иницијативом сте скупули огромну помоћ за пострадали српски народ. Ради се о десетинама камиона који су благовремену помоћ донели у крајеве Републике Српске и Србије. Ко вам је у том тешком прегнућу помагао и како сте то остварили?

- Наша општина је својевремено организовала посету братском граду Нишу у којој сам и ја учествовао, тако да смо видели каква је ситуација тамо. Парох наше цркве у Патри који је студирао у Београду, о. Јоанис Никопулос и новинар Стаматопулос су ми скренули пажњу да би хуманитарна помоћ била драгоценија народу у Републици Српској, јер се налазе у далеко тежем положају. Тако смо окупили људе из разних области Патре ради организовања слања помоћи. Од самог почетка, у свему овоме је учествовао садашњи професор богословије у Патри Алексиос Панагопулос, који се такође школовао у Београду.

Први пут смо ишли у Бјељину и тамо видели како наш братски православни народ српски страда од невоља рата и непријатељских сила. Из Патре смо 50 пута послали хуманитарну помоћ у разне области територије Српске Патријаршије.

Временом смо почели да пружамо гостопримство сиромашној деци и деци без родитеља, а наше породице из Патре су усвојиле неку од те деце, тако да се наша Општина Патра побратимила са Општином Бањалуке, као и са Нишком, Алексиначком, и другим.

Сваке године позивамо децу из Србије, Босне и Црне Горе да проведу неколико дана у нашем кампу близу Патре.

- Данас сте чест домаћин организованих долазака деце, полазника верске наставе и поклоника из Србије и Републике Српске јужном делу Грчке. Организација и брига таквих долазака је напорна. Јесте ли се уморили?

- Никада не би могли да кажемо да смо се уморили од српског народа, јер га братски волимо. Не могу, а да се овде не сетим онога што је рекао бивши председник Караџић током оног тешког ратног времена, да су ова деца из Србије најбољи амбасадори за грчки народ, за грчко-српско пријатељство, за грчко-српску сарадњу, веру, културу и љубав.

Хвала Богу што нас наши добротвори материјално помажу, па можемо да остваримо гостопримство љубави. Многе такве породице су постале кумови са породицама из Србије и до дан данас помажу српску децу током студирања и у њиховим другим потребама. Такође, из наше парохије и из нашег града је било помоћи и у виду добровољаца током рата. Зато би било добро да се подигне споменик добровољцима из Патре у Републици Српској, у спомен њихове жртве за веру братског народа.

- Који су Вам сусрети са представницима наше Цркве и народа посебно остали у сећању?

- Кад год смо долазили у Србију да би донели хуманитарну помоћ, тражили смо благослов патријарха Павла који је посетио нашу Ахају током свог боравка у Грчкој. Увек смо га волели и сматрали светим. Ја сматрам да је он живи светитељ. Сарађивали смо и са другим епископима као што је Владика Атанасије (Јевтић), Митрополит Амфилохије, Владика нишки Иринеј, Владика Филарет и други.

- Шта сматрате важним како би релацијски односи између две сестринске Цркве (српске и грчке) били још бољи?

Ти односи морају да буду све бољи и бољи, не само међу Црквама, већ и на нивоу науке, економије и културе, јер су изузетно корисни за Грчку и Србију. Ми смо један народ у Христу и зато морамо добро да сарађујемо. За нас је важно и то што смо послали нашег сарадника у Фочу на докторат.

Овом приликом би замолио грчку амбасаду у Београду, Сарајеву и Подгорици да Србима слободно, без папирологије и економских трошкова, даје визе за Грчку, јер ће се тако односи међу нашим народима још слободније развијати.

Данас у Грчкој имамо велики проблем са људима из Албаније који долазе овде и свешта раде. Ако Бугарима, са којима грчки народ не негује толико добре односе као са Србима, не треба виза, зашто треба Србима? Ми Србима, нашој браћи и кумовима не дамо визу, јер тако диктира Европа. Али ми не морамо да их слушамо, ми смо православци. Срби су наша православна браћа са којима смо заједно ратовали против заједничких непријатеља.

Сматрам да садашњи политичари Србије и Грчке треба да разговарају и нађу начин за продубљивање односа међу нашим народима. Било би добро да српски народ лакше долази да ради у Грчку, да студира, да упозна нашу културу, историју, манастире. То је на обострану корист. Наши политичари морају да увиде да су Срби и Грци увек током историје били заједно и да ће наши добри односи и међусобна сарадња донети плодове на свим пољима.

- Шта бисте нам поручили данас?

- Као што сам рекао, наше везе морају бити тесне, братске. Ми смо недавно имали велико искушење на Пелопонезу због пожара. Страдали смо као на ратишту, и то од непријатеља који не воле православље. Потребна нам је љубав српског народа и организовања неке помоћи за наше људе. Не мислим на храну и лекове, јер смо сами то збринули, већ нам је потребна помоћ у дрвима да би људи поново могли да подигну своје домове. Знамо да Митрополит Амфилохије често помиње наше страдање и моли се за нас.

Скоро смо однели 3 камиона помоћи из Патре. Од града Триполис до Мегалополиса на централном Пелопонезу се ништа зелено не види, као да су нас бомбардовали. Двадесет четири села је остало без кућа, храмова, без ичега.

Митрополит Јеремиас, професор богословског факултета у Атини, чија је то епархија, свакодневно је организовао оброке за те људе. О њима брину свештеници, богослови и цивили. Било би добро кад би из Србије дошла мала помоћ у виду дрвне грађе за изградњу кућа. То би био братски знак нашег пријатељства.

Владика нишки Иринеј и градоначелник Бањалуке су се већ договорили да то учине. Ја сам то најавио на телевизији и радију у Патри и рекао Грцима да су Срби наши пријатељи и да ћемо заувек бити уз њих. Живело српско-грчко пријатељство!