Značaj hrišćanskog obrazovanja dece

Svaka ličnost, svaka porodica je jedinstvena, i zato nije nimalo lako da se ono što je prvobitno bilo samo lični savet i što se odnosilo na sasvim konkretnu situaciju, izloži u vidu sistematskog i uopštenijeg učenja o hrišćanskom vaspitanju dece.

To bi se moglo uporediti sa pokušajem da sastavimo udžbenik iz asketike na osnovu pojedinačnih svetootačkih izreka. Isto tako, moguće je da će se neko zapitati šta to monasima ili monahinjama daje pravo da govore o braku i vaspitanju dece; neko će se možda zbuniti zbog činjenice da se monah dotiče intimnih strana supružničkog života. I opet, možda neki od onih, spremnih da prihvate savet, mogu da pomisle da monah koji ga daje nije u stanju da razume koliko je taj savet teško svakodnevno i tokom mnogih godina ispunjavati na delu. Naravno, uvek je mnogo lakše reći nego učiniti. Monaštvo je poseban put na koji su prizvane samo pojedine ličnosti, ali to ne znači da bi monasi trebalo da budu neupućeni u uobičajeni tok opštečovečanskog života. Istina je da se mnogo od onoga o čemu ćemo govoriti nalazi izvan ličnog života monaha ili monahinja. Svi mi, međutim, i monasi i mirjani, nastojimo da živimo hrišćanskim životom, ali u različitim uslovima. Ne može se dogoditi da monah neodgovorno govori o životu po Jevanđelju, kada ga njegovo svakodnevno manastirsko iskustvo uči koliko napora takav život zahteva od čoveka, a samim tim ne može biti neodgovoran ni kada je reč o spasenju dece koju poznaje i voli.
Ako smo mi, kao hrišćani, navikli da svaki vid svog života razmatramo u perspektivi Božjih zapovesti, onda ćemo utoliko pre na taj način formulisati ono što želimo svojoj deci. Hrišćansko vaspitanje - to je ono što našoj deci može da pomogne da, prema rečima apostola Pavla, zadobiju OBRAZ BOŽJI. Reč „obrazovanje“ vodi poreklo od reči „obraz“, i vaspitanje zapravo označava „formiranje“ ili „uobličavanje“. Apostol Pavle govori o Hristu Koji je, budući u obličju (obrazu) Božjem, primio na Sebe obličje (obraz) sluge (Fil. 2,6-7). Sveti Oci uče da je „Bog postao čovek da bi čovek postao bog“. Ovde je očigledna veza između vaspitanja i božanskog plana našeg spasenja. Sve o čemu ćemo govoriti može se svesti na jedno: kakav način življenja želimo za svoju decu?
Ako je cilj našeg života - dostizanje božanskog života, onda svaki njegov trenutak ima izuzetno veliki značaj, i svaki vid našeg života zahteva veliku mudrost. Ljudska mudrost nije dovoljna da bismo sledili Hristove zapovesti, jer smo bez Hrista nemoćni da učinimo bilo šta božanstveno. Bog nam daje sam svoj život, ali mi pri tom svagda ostajemo Njegova tvorevina, što praktično označava da je naš zadatak - ne samo zadatak duhovnika, nego i svakoga od nas - da Boga pitamo šta da radimo, šta da kažemo i kako da izrazimo ono što hoćemo da kažemo. Kada je u pitanju vaspitanje dece, ni poznavanje dečje psihologije, ni istančana intuicija kad su u pitanju sopstvena deca, neće dovesti do večnog života, do Boga, ukoliko pri tom svojom molitvom ne budemo prizivali božansku blagodat. Neophodno je da se molimo - ujutro, uveče, u svakom trenutku kad nam je potrebno da znamo volju Božju i da naučimo da razaznajemo Božje nagoveštaje. Upravo ćemo praktikovanjem molitve dostići svoj najviši cilj: da se spasemo i da svojoj deci pomognemo da zadobiju večni život. Još od samog trenutka kada se začinje porodica, mora postojati najozbiljniji odnos prema ovom svetom zadatku. Mladi supružnici ne bi trebalo da zaborave da su dobili blagoslov da postanu, ni više ni manje, nego satrudnici Božji u stvaranju nove ličnosti. Oni o svojim ličnim odnosima ne bi trebalo da razmišljaju samo kao o sopstvenom zadovoljstvu ili o ostvarenju punoće života ličnosti, nego kao o učešću (makar i samo potencijalnom) u dovođenju na svet novog bića, nove ličnosti, predodređene da večno živi. U sadašnjem vremenu može se čuti toliko toga banalnog o supružničkim odnosima! Hrišćani, međutim, moraju imati na umu da oni saučestvuju u stvaranju Božjem.
Kada život predajemo novom pokolenju, onda je naš zadatak da damo ne samo telesni, nego i duhovni život. Važno mesto pripada naporu da se dete prehrani i obuče, još važnije je da mu se obezbedi zdrav intelektualni i emocionalni razvoj, ali je daleko najvažnije da se u njemu podstakne duhovni rast. Duhovni život je najdragocenije što možemo da damo kao nasleđe svojoj deci.

ŽIVOT DETETA U MAJČINOJ UTROBI
Danas se često događa da se rode „neželjena“ deca, a veliki je broj i one dece kojoj čak i ne dozvole da dođu na svet. Trebalo bi, međutim, da svako dete s ljubavlju bude primljeno u porodicu. Ljubav koju dete od roditelja dobije još na samom početku svog života - nezamenljiva je. To je čvrst temelj na kojem će ono graditi čitav svoj život. Nedostatak te ljubavi ostavlja rane, i to neizlečive, ukoliko detetu, po posebnoj blagodati, ne bude data ljubav prema Bogu. Naime, oni koji od najranijeg uzrasta nisu imali dovoljno roditeljske ljubavi, obično bivaju isuviše slabi da podnesu duševna stradanja, pa čak i najmanje udarce, koji su neizbežni kada živimo među drugim ljudima.
Iz Svetog Pisma i svetootačkih spisa poznato nam je da je dete još u majčinoj utrobi sposobno da oseti prisustvo Božje. Setimo se sv. Jovana Preteče koji je, osetivši prisustvo ovaploćenog Gospoda, zaigrao u majčinoj utrobi. U žitiju prepodobnog Sergija čitamo da se on tri puta oglasio iz majčine utrobe tokom tri najvažnija trenutka Liturgije.
Utisci koje dete stiče još dok se razvija u majčinoj utrobi u velikoj meri utiču na njegovo fizičko, duševno, pa čak i duhovno stanje. Trebalo bi se pažljivo odnositi prema preporukama lekara o zdravoj ishrani tokom bremenitosti. Međutim, nije dovoljno brinuti isključivo o zdravlju. Ako treba da se rodi duhovno biće, onda roditelji, a posebno majka, za sve vreme bremenitosti treba neprestano da se mole za svoje dete, ispovedajući na taj način da je to u istoj meri čedo Božje, koliko i njihovo sopstveno. Neophodno je da se majka često ispoveda i pričešćuje. Dete u utrobi ne bi trebalo izlagati nepotrebnoj buci ili svađama. Ono što majka misli ili oseća, u velikoj meri određuje atmosferu u kojoj se odvija razvoj deteta. Trebalo bi da se iz njenog srca izliva ljubav, da ono bude ispunjeno iščekivanjima i molitvama za njeno novorođenče.
Žena koja očekuje dete prevashodno bi trebalo da se moli Presvetoj Bogorodici, kako bi i plod njene utrobe takođe bio blagosloven. Akušeri kažu da novorođeno dete prepoznaje glas svoga oca, jer ga je, pored svoje majke, slušalo i pre svog rođenja. Odnos oca prema još nerođenom detetu i celokupna atmosfera u domu veoma su važni za dalji, duhovni razvoj deteta.

ROĐENjE DETETA
Hristos je rekao da majka, nakon što se porodi, zaboravlja porođajne bolove zbog radosti što se čovek rodio na svet (v. Jn 16,21). Ove reči pokazuju da je i za samoga Boga rađanje svakog deteta važan događaj i da je svaka ličnost u Božjim očima - jedinstvena. Majci, koja se pripremala za porođaj, jedan starac je savetovao da novorođenče „zapečati duhovnim pečatom“, odnosno da za vreme pripreme, kao i u toku samog porođaja, upražnjava Molitvu Isusovu. Ako se molimo i ako se postepeno naučimo da živimo u molitvenom duhu, stvaramo atmosferu u kojoj dete počinje da oseća ukus molitve i prisustva Božjeg. Kada se dete rodi, roditeljska ljubav prema njemu izražava se na mnogo načina, među kojima nužno mora biti i molitva. Roditelji mogu da se mole pored deteta i da svoje molitveno pravilo izvršavaju pored njegove kolevke, kako bi i dete od samog početka okružili molitvom. Oni, takođe, mogu da upražnjavaju i unutrašnju molitvu, na primer, dok drže dete na rukama. Osim toga, mogu da ga osenjuju krsnim znamenjem i da se mole Gospodu, Presvetoj Bogorodici i svetiteljima da zaštite novorođenče. Dok posmatrate svoje usnulo dete, možete da se molite za njega i da njegov krevet osenjujete krsnim znamenjem. Poznajem jednog oca koji se svake večeri, kada bi njegov sin zaspao, na kolenima molio Bogu da ispuni život njegovog sina svojom blagodaću.
U svom delu posvećenom vaspitanju dece, sv. Jovan Zlatousti govori o davanju imena detetu. Njemu je bio poznat običaj da se detetu da ime u čast nekog rođaka ili književnog junaka, ali on uporno preporučuje da se detetu da ime nekog svetitelja, kako bi dete neprestano pred očima imalo primer svetitelja čije ime nosi. Mi treba da se molimo tom svetitelju i da za svoje dete tražimo njegov blagoslov; ikona toga svetitelja trebalo bi da se nalazi pored dečje postelje a kasnije, kada dete poodraste, upoznaćemo ga i sa žitijem toga svetoga.
Pravoslavna crkva ima posebna činoposledovanja za novorođenčad: narečenje imena na osmi dan, na četrdeseti dan posle rođenja posvećenje deteta Bogu, moleban za početak učenja, itd. Ne zanemarujte ovo blago!

O KRŠTENjU
Naši odnosi sa Bogom nisu čisto intelektualni. Mi smo u stanju da svesno poznamo Boga i pre nego što počnemo da govorimo. Pravoslavna crkva iz tog razloga i dopušta da deca pristupe sv. Krštenju i sv. Pričešću. Neki zastupaju misao da je bolje ne krštavati decu, kako bi ona kasnije, kada odrastu, sama izabrala svoj put. Moramo, međutim, razumeti da krštenje ne oduzima, nego, naprotiv, daje duhovnu slobodu.
Roditeljska je obaveza da, povodom krštenja njihovog deteta, pronađu kumove koji će biti svesni da je njihova prevashodna obaveza da se brinu o duhovnom uzrastanju novorođenčeta. Blagodat krštenja se nikad ne oduzima. Ona se može pomračiti grehom, na nju se može zaboraviti, ali se nje niko ne može lišiti.

BRIGA O ODGAJANjU DETETA
Ukoliko majku nikakav fizički nedostatak ne sprečava u tome, najbolje je da se dete hrani njenim mlekom. To priznaje i savremena medicina. Ja, međutim, želim da naglasim duhovni aspekt dojenja. Za dete je bolje ako je ono čime se hrani i što oblikuje njegovo telo - energija ljudske ličnosti koja ga voli i koja se moli za njega. U naše vreme, uloga majke se često umanjuje, a što predstavlja rezultat neznanja. Kao hrišćani, trebalo bi da češće razmišljamo o ulozi Majke Božje i nebrojenog mnoštva svetiteljskih majki, čija su imena takođe upisana kao sveta, kako bismo se oslobodili svake sumnje u svetost materinstva. Materinstvo daje primer požrtvovane ljubavi. Tokom čitavog dana, majka se predaje deci, posebno dok su sasvim mala i, u izvesnom smislu, ona kao da je lišena svog sopstvenog života koji predaje porodici. Međutim, majku upravo ta ljubav i oblikuje kao ličnost, kao obraz Hristov.
Tokom prvih meseci svog života, novorođenče je gotovo u potpunosti zavisno od majke, mada, već na samom početku, veliku ulogu igra i očeva ljubav i nežnost. Jedna od tragedija savremenog doba jeste i činjenica da odrasta toliko dece za koju je očev lik negativan ili čak i ne postoji; to predstavlja ozbiljnu pretnju za njihove odnose sa Bogom, nebeskim Ocem. Očevi moraju da se potrude i da pronađu vreme za opštenje sa detetom.
Prve tri godine veoma su važne za odrastanje deteta - fizičko, intelektualno i duhovno, jer se upravo u tom periodu formira karakter. Roditeljska borba u tom periodu može da bude izuzetno naporna i iscrpljujuća, iako nijedan njihov napor nije uzaludan. Sveti Jovan Zlatousti kaže: „Ne žalite truda, jer se trudite sebe radi: naime, i vaš život će biti lakši ukoliko se vaša deca budu ukrasila vrlinama“. Sveti Jovan Kronštatski je zapisao: „Ne zanemarujte decu kada je u pitanju iskorenjivanje korova greha iz njihovog srca, korova nečistih, lukavih i hulnih pomisli, grešnih navika, sklonosti ka strastima... neprijatelj i grešno telo ne štede ni decu, semena svih grehova postoje i u deci; predočite deci sve opasnosti koje im od grehova prete na putu života, ne skrivajte od njih grehove, da se ne bi, usled neznanja i neshvatanja, u njima ukorenile grešne navike i pristrašća koji sazrevaju i donose odgovarajuće plodove kada deca odrastu“.

ATMOSFERA HRIŠĆANSKOG DOMA
Kada se u domu sva dela izvršavaju uz molitvu, na njemu onda počiva blagoslov. Hrana koja se priprema s ljubavlju i molitvom prenosi Božji blagoslov svima koji je okušaju. U kazivanjima o ocima-pustinjacima u Pateriku može se pročitati da je hrana, koju je neki podvižnik pripremao za bratiju, bila izuzetno ukusna. Kada su ga upitali šta je razlog tome, da li način pripreme ili sastav hrane, dugo nije hteo ništa da kaže a onda je, najzad, pristao da otkrije svoju tajnu: u vreme pripremanja hrane, često je imao običaj da izgovara pokajničku molitvu.
Nalazeći se u domu, majka je, čak i ako je veoma zauzeta, u prilici da se moli daleko slobodnije, nego oni koji rade izvan kuće. Uopšteno, čak ni majka koja radi izvan kuće nikada ne bi trebalo da zaboravi da je porodica njena prevashodna obaveza. U nekim slučajevima, takav posao može da bude i psihološki neophodan kao predah od neprestanog „sedenja kod kuće“, ali to ne znači da bi majka trebalo da teži stvaranju „karijere“. Prisustvo majke u kući blagotvorno utiče na duh porodice, što se veoma dobro izražava poslovicom: „Majka u kući je kao srce na svom mestu“. Duhovna uloga majke u porodičnom „organizmu“ važnija je od svake finanijske potpore koju ona može da omogući; njeno mesto u strukturi porodice je nezamenljivo, posebno kada je reč o savremenim, malim porodicama.
Roditelji se ponekad žale da su isuviše zauzeti ili umorni da bi izvršili molitveno pravilo. Svako je, međutim, u mogućnosti da preiodično, recimo svakog sata ili svakih pola sata, jednom i svim svojim bićem, izbacivši sve ostalo iz glave, polako izgovori: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog!“ Usredsređenost molitve, čak i ako je ovako kratka, čini da se osećanje molitvenog raspoloženja i prisustva Božjeg sačuva veoma dugo, čak i u slučaju velike zauzetosti. Pojedini ljudi su u stanju da ovo raspoloženje sačuvaju do sledećeg izgovaranja ove kratke molitve.
Postoje i oni koji se žale da zaborave na Boga čim izađu iz crkve. I sama hrišćanska porodica, međutim, prema rečima sv. Jovana Zlatoustog, treba da bude „mala crkva“. Dom treba da bude osveštan, u njemu treba da se nalaze ikone i da bude upaljeno kandilo. Ponekad može da pomogne i slušanje duhovne muzike. S druge strane, ne moraju se strogo izbegavati svi razgovori o „svetovnim stvarima“ sa našim ukućanima i prijateljima. Daleko je važnije da se potrudimo da u srcu sačuvamo duh molitve i osećanja Božjeg prisustva. Svakoga jutra možemo da izgovorimo: „Gospode, ako ja zaboravim na Tebe, Ti ne zaboravi na mene“ ili „Gospode, sačuvaj moju decu, čak i ako ona zaborave na Tebe!“.
nastavak u sledećem broju
Monahinja Magdalina
Prevod sa ruskog jezika Antonina Pantelić