За поклонике овог путовања, православну омладину храма Светог Саве из Београда, коју на пут предвођаше протојереј Бранко Татарин, не беше ново да се у Великом Трнову, некада царском граду Бугарске, на једном од поклоничких путовања из Свете земље, упокојио Свети Сава.
Светост нашег просветитеља и данас одише овим простором, а црква у којој су почивале Његове мошти, које у Србију донесе братанац Краљ српски Владислав, обновљена је и постала музеј наше духовности. Бугарски народ слави нашег Светитеља. С разлогом: учинио је све да самосталност Бугарске цркве буде утемељена и на законима тада православног Цариграда.
Зато око Великог Трнова, засигурно, има још много храмова. Непуних двадесетак километара јужније, као најлепши белег непролазног времена, своје ходочаснике, широког срца препуног монашке љубави сестринства, чека Килифаревски манастир. Да ли је милост монахиња већа или природна лепота шумских предела око светиње миришљавија, могу оценити само они који осећају рај у свом срцу. Њих три у позним годинама, као да бреме времена не носе на плећима. Од порте, конака, до светиње, не зна се шта је сређеније и лепше. А игуманија Јустина, прошла половину седме деценије свог живота, дошла је у манастир као девојчица из манастира Лешак у Западној Македонији у који је, готово када је била предшколског узраста, стигла из њеног родног Плашког.
- Била сам мала када су ми погинули родитељи. Једнога дана, у цркви у мом родном Плашком, затражила сам помоћ и имала ту срећу да ме запази наш владика. Сигурно да је осетио моју детињу немоћ. Моја сиромашна помајка, жена која ме је чувала, на његов позив повела ме је у Митрополију. Ох, како се и данас сећам те своје радости. Добила сам чоколаду. Владика Сава знао је шта мени треба. Његов благослов, уз Божју милост, сместио ме је у (тада нисам знала) толико далеку Македонију, у манастир Лешак.
Мати Јустина, само на тренутак, застане. Погледа негде у даљину. Реч благо отегне, прекрсти се. Наставља:
- Ја сам у том манастиру остала више од деценију и по. Са руским монахињама. Било их је 105. Онда је рат и нас из манастира повео на различите стране. А тај манастир је порушен. Мене је пут довео овде, тачније у Велико Трново, у епархију митрополита Софронија, чија је надлежност у ратно време била и Скопска епархија.
Мати Јустина, Српкиња, православка, остала је на овом делу православне Бугарске. Воле је сви. Уважавају. Долазе. Управљала је многим манастирима и подигла многе конаке.
Напуштамо благодатни храм, после свете службе коју, уз нашу омладину и појање три монахиње, узносаше протојереј Татарин. Вијугави пут води нас и другим светињама. Пуни радости стижемо у Рилски манастир. У зору, кишовиту. У тренутку када је и небо кишом своју радост росило. Мошти светог Јована Рилског одисале су миром. И наоколо је све мирисало. А како и не би: тачно 32 делића светих моштију Светитеља, од којих многи за време свог земног живота бејаху уз живог Господа Исуса Христа, чини светијим ову светињу.
А пре него што смо посетили Килифаревски манастир, посетили смо још десетак светиња. И свуда осетили радост оних што су нас широког срца примали, и ми их као своју православну браћу срцима својим осећали.
Прокрстарили смо Бугарску и обишли њене бројне светиње. Цркве им нису баш тако пуне народом. Ни манастири монаштвом. Иако у њима све одише христољубљем.
Вратили смо се у нашу отаџбину радоснији што Православље и тамо, преко границе, надјачава све друго, што је далеко од правог. И уверенији да је наш дух у телу ојачан, јер са простора на којем се упокојио наш просветитељ Свети Сава, када стигосмо у наш Храм Светог Саве на Врачару, као да засја још светлија искра нашег уверења да је свето само оно што је истинито и вечно, а Богом благодарно све што је у Божјој милости утемељено.
Из нашег срца тада заискри и жеља игуманије Јустине да поздравимо сав наш народ, монаштво и свештенство у земљи из које је као девојчица закорачила у живот монашки и свет доста далек од њеног родног завичаја.
Горан Дамјановић |
