Ugaoni kamen

Nedavno je ministar prosvete, g. Zoran Lončar, izjavio da se, sa svakom novom školskom godinom, sve više dece opredeljuje za časove veronauke.

 Ta izjava svakog dobronamernog može samo da raduje jer, između ostalog, daje i nadu da će država obraćati sve više i više pažnje na duhovno obrazovanje svojih najmlađih žitelja. Nažalost, kako to uvek biva, dežurni kritičari su brže-bolje pohrlili da izraze „brigu“ za Crkvu i njene vernike, pogotovo za dečja prava (kao da neko primorava decu da se opredele za veronauku, i kao da za taj predmet ne postoji alternativa), pa ni ova ministrova izjava nije prošla bez zlonamernih komentara. Na to smo se navikli u pedesetogodišnjoj anticrkvenoj kampanji. Ali, nećemo sad o tome šta su oni rekli, već o onome šta mi mislimo.
U priči o zlim vinogradarima (vidi Mt 21), jevanđelista Matej piše: „Kamen koji odbaciše zidari posta ugaoni kamen; to bi od Gospoda, i divno je u očima našim“ (Mt 21,42). Ne bismo ovom prilikom da tumačimo priču od početka do kraja, već da samo da kažemo ko je taj odbačeni kamen. Svi tumači se slažu da je to Hristos. Neki su taj kamen odbacili, a neki su ga prihvatili.
I Srbi kao narod, prihvativši Hrista i postavivši ga za ugaoni kamen svog duhovnog bića, izašli su iz duhovnog mraka i kao narod pojavili se na svetskoj pozornici rame uz rame sa drugim narodima. To je neoboriva činjenica. Vekovima je na tom temelju građena srpska kuća koja je odolevala svim vetrovima i nedaćama. Da ne spominjem kakvo kulturno blago neprocenjive vrednosti se iznedrilo na ovom temelju. A to je sve ono čime se mi danas možemo dičiti pred kulturnim svetom, bez trunke inferiornosti u odnosu na druge kulture. I baš to nam, o ovim odsudnim momentima očuvanja Kosova i Metohije, predstavlja najjače oružje u toj borbi. Izjava ministra vera o povećanju broja učenika koji pohađaju veronauku samo je jedan od pokazatelja da naši duhovni temelji nisu baš toliko poljuljani, ali i da pred nama stoje visoki ciljevi i obaveze da ih što bolje učvrstimo. Neka tako i bude, Bože pomozi!
S druge strane, malo južnije od Srbije, u bratskoj pravoslavnoj Crnoj Gori, situacija je drugačija. Veronauka u crnogorskim školama teško da će skoro da zaživi, a marksističko-brozovsko nasleđe tamo još uvek ima jako uporište, iako smo braća i po ocu i po majci. Kamen ugaoni u Crnoj Gori uveliko je izvaljen. Ovih dana, svi mediji bruje, na međi Srbije i Crne Gore, srpski vladika Filaret započeo je strogi post jer mu je od svetskih moćnika zabranjeno da uđe u Crnu Goru i tamo obilazi svoju pastvu, što je od „montenegrina“ jedva dočekano. Tražio je vladika od nadležnih vlasti i crnogorsko državljanstvo, ali je odbijen. I na kraju, kad je iscrpeo sve ljudske zakone i molbe, vladika se latio najjačeg oružja: posta, molive i Svetog Pričešća, da bi pobedio sramotu i bezumlje zemaljskih moćnika. Uzda se vladika duboko u Boga, jer zna da će tako pobediti. Na drugoj strani međe, gospodin Jusuf, iz svih oruđa ljudskog licemerja, poručuje vladici da crnogorsko državljanstvo može dobiti ako bi se oženio nekom Crnogorkom!
Ni sam ne znam kako da shvatim ovu poruku. Kao šalu? Ne, isuviše je neprimerena da bi došla iz usta tako visokog predstavnika crnogorske vlasti. Da li kao osvetu za pređašnje nesporazume Jusufovih sunarodnika sa Srbima-Crnogorcima ili je samo eksponent nekih „viših“ sila? Možda, ali daj Bože da nije tako. Gospodin Jusuf bi svakako trebalo da zna da se pravoslavne vladike samo jednom venčavaju, i više se ne razvode. Nevesta vladike Filareta je Mileševska eparhija, a njegova duhovna deca su i u Pljevljima, i u Prijepolju, i u Priboju... i on kao duhovni otac brine o svakom svom detetu. Ubeđen sam da će vladika u svom stradalnom pohodu doći do cilja, a tada će radost njegova biti još veća. A one koji su mu stali na put podsećamo na biblijske reči o krajeugaonom kamenu, za koji u Matejevom Jevanđelju dalje stoji: „I ko padne na ovaj kamen, razbiće se; a na koga on padne, satrće ga“ (Mt 21,44). Pametnom dosta.