Недавно је министар просвете, г. Зоран Лончар, изјавио да се, са сваком новом школском годином, све више деце опредељује за часове веронауке.
Та изјава сваког добронамерног може само да радује јер, између осталог, даје и наду да ће држава обраћати све више и више пажње на духовно образовање својих најмлађих житеља. Нажалост, како то увек бива, дежурни критичари су брже-боље похрлили да изразе „бригу“ за Цркву и њене вернике, поготово за дечја права (као да неко приморава децу да се определе за веронауку, и као да за тај предмет не постоји алтернатива), па ни ова министрова изјава није прошла без злонамерних коментара. На то смо се навикли у педесетогодишњој антицрквеној кампањи. Али, нећемо сад о томе шта су они рекли, већ о ономе шта ми мислимо.
У причи о злим виноградарима (види Мт 21), јеванђелиста Матеј пише: „Камен који одбацише зидари поста угаони камен; то би од Господа, и дивно је у очима нашим“ (Мт 21,42). Не бисмо овом приликом да тумачимо причу од почетка до краја, већ да само да кажемо ко је тај одбачени камен. Сви тумачи се слажу да је то Христос. Неки су тај камен одбацили, а неки су га прихватили. И Срби као народ, прихвативши Христа и поставивши га за угаони камен свог духовног бића, изашли су из духовног мрака и као народ појавили се на светској позорници раме уз раме са другим народима. То је необорива чињеница. Вековима је на том темељу грађена српска кућа која је одолевала свим ветровима и недаћама. Да не спомињем какво културно благо непроцењиве вредности се изнедрило на овом темељу. А то је све оно чиме се ми данас можемо дичити пред културним светом, без трунке инфериорности у односу на друге културе. И баш то нам, о овим одсудним моментима очувања Косова и Метохије, представља најјаче оружје у тој борби. Изјава министра вера о повећању броја ученика који похађају веронауку само је један од показатеља да наши духовни темељи нису баш толико пољуљани, али и да пред нама стоје високи циљеви и обавезе да их што боље учврстимо. |
Нека тако и буде, Боже помози!
С друге стране, мало јужније од Србије, у братској православној Црној Гори, ситуација је другачија. Веронаука у црногорским школама тешко да ће скоро да заживи, а марксистичко-брозовско наслеђе тамо још увек има јако упориште, иако смо браћа и по оцу и по мајци. Камен угаони у Црној Гори увелико је изваљен. Ових дана, сви медији брује, на међи Србије и Црне Горе, српски владика Филарет започео је строги пост јер му је од светских моћника забрањено да уђе у Црну Гору и тамо обилази своју паству, што је од „монтенегрина“ једва дочекано. Тражио је владика од надлежних власти и црногорско држављанство, али је одбијен. И на крају, кад је исцрпео све људске законе и молбе, владика се латио најјачег оружја: поста, моливе и Светог Причешћа, да би победио срамоту и безумље земаљских моћника. Узда се владика дубоко у Бога, јер зна да ће тако победити. На другој страни међе, господин Јусуф, из свих оруђа људског лицемерја, поручује владици да црногорско држављанство може добити ако би се оженио неком Црногорком!
Ни сам не знам како да схватим ову поруку. Као шалу? Не, исувише је непримерена да би дошла из уста тако високог представника црногорске власти. Да ли као освету за пређашње неспоразуме Јусуфових сународника са Србима-Црногорцима или је само експонент неких „виших“ сила? Можда, али дај Боже да није тако. Господин Јусуф би свакако требало да зна да се православне владике само једном венчавају, и више се не разводе. Невеста владике Филарета је Милешевска епархија, а његова духовна деца су и у Пљевљима, и у Пријепољу, и у Прибоју... и он као духовни отац брине о сваком свом детету. Убеђен сам да ће владика у свом страдалном походу доћи до циља, а тада ће радост његова бити још већа. А оне који су му стали на пут подсећамо на библијске речи о крајеугаоном камену, за који у Матејевом Јеванђељу даље стоји: „И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га“ (Мт 21,44). Паметном доста. |
