Transnacionalne organizacije i bezavičajnost

„Kada dolazimo u dodir sa nekom vladom koja ne voli Sjedinjene Američke Države, uvek pitamo: ko vam je miliji - Velika Britanija, Nemačka, Francuska? Raspolažemo mnogim zastavama, izaberite“. Robert Stivenson, potpredsednik „Forda“

Iz ovih reči potpredsednika jedne transnacionalne kompanije, Roberta Stivensona, mogli smo razumeti zašto, između ostalog, kod jednog dela stručne javnosti ovu vrstu kompanija nazivaju „industrijske hidre“. Reč je, svakako, o visokom stepenu svake vrste „prilagodljivosti“, kao uostalom i kod pravih hidri, a sve u ostvarenju krajnjeg cilja. Metafora sa hidrama je potpuno ilustrativna. Kao što se životinja hidra prilagođava novoj sredini i sa više krakova svojih pipaka siše životne sokove žrtve, tako i te „idustrijske hidre“ sišu resurse, radnu snagu i druge „životne sokove“ nacionalnih privreda zemalja tzv. periferije. Način na koji one uspevaju da izvrše to „prilagođavanje“ je mnogostruk: „kupuju“ na razne načine pojedince na odgovornim funkcijama u vladi (čak i cele vlade), deluju kroz lobi grupe u parlamentima, i na taj način stvaraju tzv. pravne rupe u onim zakonskim aktima koji su bitni za njihovo poslovanje. Na sličan način, u medijima stvaraju pozitivnu sliku o sebi u javnosti, kroz publicitet, propagandu, odnose sa javnošću, agresivan marketing, itd. Dakle, oni koriste svoj „uticaj“ na poluge vlasti i na javnost i na taj način aktivno deluju na neusvajanje antimonopolskih zakona, utiču na snižavanje poreskih opterećenja za strani kapital, zakon o zaštiti životne sredine... Na ruku im idu slabo organizovani sindikalni pokreti i politička nestabilnost.
Drugo, gospodin Stivenson u jednoj rečenici otkriva ne samo svoju poslovnu koncepciju, već i mnogo više od toga, svoju životnu filosofiju i pogled na svet. Možemo videti, ne samo kroz ovaj, već kroz bezbroj sličnih primera u literaturi i praksi, da nove globalističke elite, u stvari, nemaju svoj zavičaj. Ta činjenica je značajna, ne zbog kritike tog pogleda na svet (jer svako po svojoj slobodnoj volji bira svoj put), već zbog činjenice da takav, dakle, bezavičajni pogled na svet žele nametnuti ostatku čovečanstva svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima. Reč je o simultanom delovanju političkih i ekonomskih pritisaka i uslovljavanja koji imaju svoju finalizaciju u aktiviranju oružane sile kao poslednjeg sredstva ubeđivanja neposlušnih u ispravnost svoje vizije sveta.

PRIRODA I CILjEVI
Ovde se ne misli samo na zavičaj u geografskom, već u svakom drugom smislu, zavičaj kao deo identiteta, kulturnog nasleđa, porekla, nacionalne i verske pripadnosti etničke skupine iz koje je neko potekao. Dakle, kroz taj i takav pogled na svet i konkretne radnje za njegovu potpunu implementaciju u svest posthrišćanskog čovečanstva otkriva nam se prava priroda onoga što se danas zaista dešava u svim segmentima ljudskog života i na svim meridijanima. Otkriva se, dakle, kristalno jasno priroda i ciljevi procesa globalizacije. Svedoci smo da uporedo sa invazijom transnacionalnih kompanija kao rezultat njihovog delovanja se dešavaju korenite promene sociološke, kulturološke, ideološke, pa čak i duhovne suštine stanovništva koje je predmet kolonizacije. Te promene se, između ostalog, manifestuju kroz potrošački mentalitet, fluidan sistem moralnih normi i vrednosti koji se afirmišu, materijalizam bez alternative, hedonizam i individualizam, itd.
A šta su ustvari transnacionalne kompanije (u nastavku TNK), gde su nastale, i kakav je njihov stvarni uticaj na privrede i stanovništvo koji su njihovi „strateški partneri“? Odgovor na ta pitanja osvetliće nam jasnije i potpunije pravu prirodu ovog ne samo ekonomskog, već, kako smo ukazali, i društvenog, kulturološkog i socio-psihološkog fenomena današnjice. To je posebno važno i za razumevanje gde se srpsko društvo i država trenutno nalaze, a s obzirom na proces tranzicije i vlasničkog prestrukturiranja koji je u toku.
TNK su najsnažnija poluga globalizacije, i koliko su one dominantan fenomen našega vremena najbolje govore sledeće brojke.
One ostvaruju 25% ukupne svetske proizvodnje, 66% ukupne svetske trgovinske razmene i 75% ukupne svetske tehnološke razmene (ovi podaci su utoliko impozantniji ako se uzme u obzir da su one u vlasništvu ne više od nekoliko stotina ljudi na svetu).
TNK je preduzeće koje posluje u više nacionalnih privreda preko svojih stranih filijala. Suština tako uspešnog delovanja (kako govore gornje brojke) i širenja TNK je u osnovi vrlo jednostavna: one, naime, rasprše proizvodnju u potrazi za niskim troškovima (jeftinom radnom snagom, resursima...), a onda je efikasno integrišu zahvaljujući niskim troškovima transporta i telekomunikacija. Efikasnu logističku i svaku drugu pomoć one dobijaju od institucija koje su pod njihovom direktnom kontrolom, a to su: u finansijskom sektoru - Međunarodni monetarni fond, Svetska i Evropska banka za obnovu i razvoj, te Evropska investiciona banka, a na polju protoka robe - Svetska trgovinska organizacija.
Kao što se kancerogene ćelije šire na uštrb zdravlja domaćina ubijajući jednu po jednu zdravu ćeliju, tako se i ovi privredni kancerogeni mutanti šire i profitiraju na račun privrede i stanovništva zemalja domaćina.

INDUSTRIJSKA HIDRA
Začeci onoga što danas nazivamo TNK datiraju još pre više od stotinu godina kada su takve „industrijske hidre“ potresle SAD do samih ustavnih korena usled njihovog neograničenog i nesputanog delovanja. Ovo je dovelo do usvajanja Sermanovog i Klejtonovog dekreta, dva zakona protiv nesputanog delovanja trustova koji su na snazi i danas. Zašto je ova informacija značajna? Zato što isti oni koji su pobornici liberalnih ekonomskih tokova, konkretno vladajuća svetska politička oligarhija, a preko delovanja MMF, Svetske banke, TNK i drugih finansijskih institucija (koje se, između ostalog, zalažu za nesputano tržište čak i tamo gde ono nema samoregulišuću ulogu, nemešanje države čak i onde gde postoje prirodni monopoli, ukidanje carina, smanjivanje poreske osnovice za strani kapital itd.), u sopstvenom dvorištu se rukovode potpuno drugačijom ekonomskom logikom i principima.
Danas, sto godina nakon usvajanja ta dva zakona u Kongresu SAD, ti industrijski koncerni su mutirali u, već pomenute, velike „industrijske hidre“ čije delovanje je često u suprotnosti sa makroekonomskom politikom zemlje koja je predmet ovoga vida kolonizacije. Navešću nekoliko „standardnih“ primera takvoga delovanja.
U 1999. godini, npr. Latinska Amerika je primila 90 milijardi dolara stranih investicija (čitaj: stranih preuzimanja lokalnih preduzeća). Istovremeno, ovaj region je prijavio deficit od 56 milijardi dolara. Objašnjenje ovog ekonomskog „paradoksa“ je u tome da ova cifra predstavlja odliv po osnovu dividendi i profita koji su „isisali“ strani vlasnici i nepovratno izneli „kajmak“ van zemalja domaćina.
Drugi primer pokazuje da je glavna „berba“ završena u poslednjoj deceniji prošloga veka. U zlatnim danima za pljačkanje prirodnih bogatstava Rusije, tokom osmogodišnje vladavine kvislinškog Jeljcinovog režima, preko 500 milijardi dolara ruske aktive „pobrano“ je preko TNK i otišlo na Zapad, legalno ili tajno. Nasuprot tome, Zapad je investirao manje od 5 milijardi dolara pre nego što je Boris Jeljcin ponovo izabran za predsednika 1996. godine! Znači 5 milijardi dolara unutra, 500 milijardi napolje. Možda je to ekstreman primer „beneficija“ ovog vida globalizacije.
Slede dva primera u kojima se pored objašnjavanja ekonomske suštine uključuju i prepliću sociološki, etički, kulturni i drugi aspekti ovog vida kolonizacije:
Primer 3: Na Menhetnu su 1997. godine održane demonstracije ispred Diznijevih prodavnica. Demonstranti su sprečavali kupovinu proizvoda kompanije Dizni. Razlog: U javnost je procurela informacija da plišane igračke kompanije Dizni, u maloprodaji vredne između 20 i 200 dolara, šiju deca na Tahitiju za 16 centi na sat u uslovima rada koji nisu primereni ljudskim bićima, dok direktor Diznija na sat zarađuje 91.000 dolara! Dakle, ovde nije reč samo o nepostojanju elementarne ekonomske logike (postojanje ekstraprofita neslućenih razmera), već je u pitanju logika elementarnog (ne)morala i (ne)ljudskosti glavnih aktera ove priče.

SLUČAJ ŠEL
Vrhunac horora koji nadmračuje ostale slučajeve ipak je priča o nigerijskom plemenu Ogoni, čije je celokupno životno stanište, Arkadija, sa prebogatom vegetacijom površine 1050 kilometara kvadratnih, detaljno opustošeno radom naftnog koncerna Šel (reč je o kompaniji koja je našoj javnosti poznata i po tome što predstavlja jednog od glavnih pretendenata na kupovinu NIS-a). Posledice ovakvog vida ekonomske „pomoći“ ove kompanije su: masovna umiranja ljudi na tom području, drugi su se iselili, dok su treći bili prinuđeni na vođenje gerilskog rata protiv Šela. Vođa pokreta za opstanak Ogonskog naroda, Ken Saroviva, dobitnik međunarodne Goldmanove nagrade za zaštitu životne sredine 1995. godine, ubijen je pod nerazjašnjenim okolnostima nedugo pošto je uspeo da internacionalizuje problem zemlje naroda Ogoni. A kako je Nigerijska vlada reagovala na ekološku katastrofu, na smrt i iseljavanje sopstvenog stanovništva sa svojih ognjišta? Vlada Nigerije je pravno zaštitila svog „strateškog partnera“ od deranžiranja i svih nastalih troškova, ali i onih troškova kojima bi bio izložen u slučaju da mora plaćati odštetu žrtvama zagađenja!
Ovo su samo neki u moru primera subverzivnog delovanja TNK na zemlje „periferije“ i na njihov društveno-ekonomski sistem. Za druge nikada nećemo saznati, jer je industrija uklanjanja tragova koji „smrde nečovještvom“, kako reče Vladika Njegoš, dostigla tako visok stepen da samo kardinalna greška u nekoliko „šrafova“ istovremeno može zakratko poremetiti uhodani „mehanizam“ beskrupuloznih plutokrata novog svetskog poretka. Čak i kad se to desi, kao u gore navedenim primerima, sve se završava na obećanjima da će greška biti ispravljena i da će se ubuduće pridržavati pravila i ponašanja socijalne odgovornosti, ljudskih prava itd. Nažalost, vrlo često smo svedoci kako se oni u praksi, ustvari, potpuno otvoreno izruguju svim normama ljudskih prava i vrednosti, koje su, da ironija bude potpuna, sami, preko svojih političkih eksponenata, deklarativno ustanovili kao civilizacijsku normu... Ne postoji dovoljno jak mehanizam na suprotnoj strani koji bi takvu vrstu ponašanja priveo ka „poznaniju prava“, o čemu je takođe govorio gorepomenuti Vladika. Što je manji suverenitet države, što je danas i sa našom državom slučaj, uticaj ovih „industrijskih hidri“ se progresivno povećava i obrnuto.
Dakle, era beskrupuloznih plutokrata je tu. A svako od nas treba da se zapita i odluči kojoj zastavi treba da se pokloni i kojoj svojim srcem i životom da služi. Da li onim mnogobrojnim zastavama, odnosno onoj svetskoj nadzastavi bez zavičaja i duše, ledeno hladnoj zastavi novog svetskog poretka bezvrednosti o kojoj je govori Robert Stivenson, potpredsednik Forda, na početku ovog teksta? Ili zastavi istine, pravde, čovekoljublja?
Najviše što pojedinac u ovom trenutku može da učini jeste da se glas savesti ipak čuje kroz stručne publikacije ili organizacije za zaštitu ljudskih prava i nacionalne samobitnosti.