Транснационалне организације и безавичајност

Из ових речи потпредседника једне транснационалне компаније, Роберта Стивенсона, могли смо разумети зашто, између осталог, код једног дела стручне јавности ову врсту компанија називају „индустријске хидре“. Реч је, свакако, о високом степену сваке врсте „прилагодљивости“, као уосталом и код правих хидри, а све у остварењу крајњег циља. Метафора са хидрама је потпуно илустративна. Као што се животиња хидра прилагођава новој средини и са више кракова својих пипака сише животне сокове жртве, тако и те „идустријске хидре“ сишу ресурсе, радну снагу и друге „животне сокове“ националних привреда земаља тзв. периферије. Начин на који оне успевају да изврше то „прилагођавање“ је многострук: „купују“ на разне начине појединце на одговорним функцијама у влади (чак и целе владе), делују кроз лоби групе у парламентима, и на тај начин стварају тзв. правне рупе у оним законским актима који су битни за њихово пословање. На сличан начин, у медијима стварају позитивну слику о себи у јавности, кроз публицитет, пропаганду, односе са јавношћу, агресиван маркетинг, итд. Дакле, они користе свој „утицај“ на полуге власти и на јавност и на тај начин активно делују на неусвајање антимонополских закона, утичу на снижавање пореских оптерећења за страни капитал, закон о заштити животне средине... На руку им иду слабо организовани синдикални покрети и политичка нестабилност.

Друго, господин Стивенсон у једној реченици открива не само своју пословну концепцију, већ и много више од тога, своју животну философију и поглед на свет. Можемо видети, не само кроз овај, већ кроз безброј сличних примера у литератури и пракси, да нове глобалистичке елите, у ствари, немају свој завичај. Та чињеница је значајна, не због критике тог погледа на свет (јер свако по својој слободној вољи бира свој пут), већ због чињенице да такав, дакле, безавичајни поглед на свет желе наметнути остатку човечанства свим дозвољеним и недозвољеним средствима. Реч је о симултаном деловању политичких и економских притисака и условљавања који имају своју финализацију у активирању оружане силе као последњег средства убеђивања непослушних у исправност своје визије света.

ПРИРОДА И ЦИЉЕВИ

Овде се не мисли само на завичај у географском, већ у сваком другом смислу, завичај као део идентитета, културног наслеђа, порекла, националне и верске припадности етничке скупине из које је неко потекао. Дакле, кроз тај и такав поглед на свет и конкретне радње за његову потпуну имплементацију у свест постхришћанског човечанства открива нам се права природа онога што се данас заиста дешава у свим сегментима људског живота и на свим меридијанима. Открива се, дакле, кристално јасно природа и циљеви процеса глобализације. Сведоци смо да упоредо са инвазијом транснационалних компанија као резултат њиховог деловања се дешавају корените промене социолошке, културолошке, идеолошке, па чак и духовне суштине становништва које је предмет колонизације. Те промене се, између осталог, манифестују кроз потрошачки менталитет, флуидан систем моралних норми и вредности који се афирмишу, материјализам без алтернативе, хедонизам и индивидуализам, итд.

А шта су уствари транснационалне компаније (у наставку ТНК), где су настале, и какав је њихов стварни утицај на привреде и становништво који су њихови „стратешки партнери“? Одговор на та питања осветлиће нам јасније и потпуније праву природу овог не само економског, већ, како смо указали, и друштвеног, културолошког и социо-психолошког феномена данашњице. То је посебно важно и за разумевање где се српско друштво и држава тренутно налазе, а с обзиром на процес транзиције и власничког преструктурирања који је у току.

ТНК су најснажнија полуга глобализације, и колико су оне доминантан феномен нашега времена најбоље говоре следеће бројке.

Оне остварују 25% укупне светске производње, 66% укупне светске трговинске размене и 75% укупне светске технолошке размене (ови подаци су утолико импозантнији ако се узме у обзир да су оне у власништву не више од неколико стотина људи на свету).

ТНК је предузеће које послује у више националних привреда преко својих страних филијала. Суштина тако успешног деловања (како говоре горње бројке) и ширења ТНК је у основи врло једноставна: оне, наиме, распрше производњу у потрази за ниским трошковима (јефтином радном снагом, ресурсима...), а онда је ефикасно интегришу захваљујући ниским трошковима транспорта и телекомуникација. Ефикасну логистичку и сваку другу помоћ оне добијају од институција које су под њиховом директном контролом, а то су: у финансијском сектору - Међународни монетарни фонд, Светска и Европска банка за обнову и развој, те Европска инвестициона банка, а на пољу протока робе - Светска трговинска организација.

Као што се канцерогене ћелије шире на уштрб здравља домаћина убијајући једну по једну здраву ћелију, тако се и ови привредни канцерогени мутанти шире и профитирају на рачун привреде и становништва земаља домаћина.

ИНДУСТРИЈСКА ХИДРА

Зачеци онога што данас називамо ТНК датирају још пре више од стотину година када су такве „индустријске хидре“ потресле САД до самих уставних корена услед њиховог неограниченог и неспутаног деловања. Ово је довело до усвајања Сермановог и Клејтоновог декрета, два закона против неспутаног деловања трустова који су на снази и данас. Зашто је ова информација значајна? Зато што исти они који су поборници либералних економских токова, конкретно владајућа светска политичка олигархија, а преко деловања ММФ, Светске банке, ТНК и других финансијских институција (које се, између осталог, залажу за неспутано тржиште чак и тамо где оно нема саморегулишућу улогу, немешање државе чак и онде где постоје природни монополи, укидање царина, смањивање пореске основице за страни капитал итд.), у сопственом дворишту се руководе потпуно другачијом економском логиком и принципима.

Данас, сто година након усвајања та два закона у Конгресу САД, ти индустријски концерни су мутирали у, већ поменуте, велике „индустријске хидре“ чије деловање је често у супротности са макроекономском политиком земље која је предмет овога вида колонизације. Навешћу неколико „стандардних“ примера таквога деловања.

У 1999. години, нпр. Латинска Америка је примила 90 милијарди долара страних инвестиција (читај: страних преузимања локалних предузећа). Истовремено, овај регион је пријавио дефицит од 56 милијарди долара. Објашњење овог економског „парадокса“ је у томе да ова цифра представља одлив по основу дивиденди и профита који су „исисали“ страни власници и неповратно изнели „кајмак“ ван земаља домаћина.

Други пример показује да је главна „берба“ завршена у последњој деценији прошлога века. У златним данима за пљачкање природних богатстава Русије, током осмогодишње владавине квислиншког Јељциновог режима, преко 500 милијарди долара руске активе „побрано“ је преко ТНК и отишло на Запад, легално или тајно. Насупрот томе, Запад је инвестирао мање од 5 милијарди долара пре него што је Борис Јељцин поново изабран за председника 1996. године! Значи 5 милијарди долара унутра, 500 милијарди напоље. Можда је то екстреман пример „бенефиција“ овог вида глобализације.

Следе два примера у којима се поред објашњавања економске суштине укључују и преплићу социолошки, етички, културни и други аспекти овог вида колонизације:

Пример 3: На Менхетну су 1997. године одржане демонстрације испред Дизнијевих продавница. Демонстранти су спречавали куповину производа компаније Дизни. Разлог: У јавност је процурела информација да плишане играчке компаније Дизни, у малопродаји вредне између 20 и 200 долара, шију деца на Тахитију за 16 центи на сат у условима рада који нису примерени људским бићима, док директор Дизнија на сат зарађује 91.000 долара! Дакле, овде није реч само о непостојању елементарне економске логике (постојање екстрапрофита неслућених размера), већ је у питању логика елементарног (не)морала и (не)људскости главних актера ове приче.

СЛУЧАЈ ШЕЛ

Врхунац хорора који надмрачује остале случајеве ипак је прича о нигеријском племену Огони, чије је целокупно животно станиште, Аркадија, са пребогатом вегетацијом површине 1050 километара квадратних, детаљно опустошено радом нафтног концерна Шел (реч је о компанији која је нашој јавности позната и по томе што представља једног од главних претендената на куповину НИС-а). Последице оваквог вида економске „помоћи“ ове компаније су: масовна умирања људи на том подручју, други су се иселили, док су трећи били принуђени на вођење герилског рата против Шела. Вођа покрета за опстанак Огонског народа, Кен Саровива, добитник међународне Голдманове награде за заштиту животне средине 1995. године, убијен је под неразјашњеним околностима недуго пошто је успео да интернационализује проблем земље народа Огони. А како је Нигеријска влада реаговала на еколошку катастрофу, на смрт и исељавање сопственог становништва са својих огњишта? Влада Нигерије је правно заштитила свог „стратешког партнера“ од деранжирања и свих насталих трошкова, али и оних трошкова којима би био изложен у случају да мора плаћати одштету жртвама загађења!

Ово су само неки у мору примера субверзивног деловања ТНК на земље „периферије“ и на њихов друштвено-економски систем. За друге никада нећемо сазнати, јер је индустрија уклањања трагова који „смрде нечовјештвом“, како рече Владика Његош, достигла тако висок степен да само кардинална грешка у неколико „шрафова“ истовремено може закратко пореметити уходани „механизам“ бескрупулозних плутократа новог светског поретка. Чак и кад се то деси, као у горе наведеним примерима, све се завршава на обећањима да ће грешка бити исправљена и да ће се убудуће придржавати правила и понашања социјалне одговорности, људских права итд. Нажалост, врло често смо сведоци како се они у пракси, уствари, потпуно отворено изругују свим нормама људских права и вредности, које су, да иронија буде потпуна, сами, преко својих политичких експонената, декларативно установили као цивилизацијску норму... Не постоји довољно јак механизам на супротној страни који би такву врсту понашања привео ка „познанију права“, о чему је такође говорио горепоменути Владика. Што је мањи суверенитет државе, што је данас и са нашом државом случај, утицај ових „индустријских хидри“ се прогресивно повећава и обрнуто.

Дакле, ера бескрупулозних плутократа је ту. А свако од нас треба да се запита и одлучи којој застави треба да се поклони и којој својим срцем и животом да служи. Да ли оним многобројним заставама, односно оној светској надзастави без завичаја и душе, ледено хладној застави новог светског поретка безвредности о којој је говори Роберт Стивенсон, потпредседник Форда, на почетку овог текста? Или застави истине, правде, човекољубља?

Највише што појединац у овом тренутку може да учини јесте да се глас савести ипак чује кроз стручне публикације или организације за заштиту људских права и националне самобитности.