Ко се хвали Господом, нека се хвали, поручује нам Свети Апостол Павле.
Хвала, благодарност једино припада живоме и вечноме Господу, јер све што јесмо, што имамо, што чинимо и што радимо од Господа примамо. Ако од Њега примамо, откуда нам онда право да се хвалимо као да је то наше. Света Литургија коју служимо, коју смо служили, она је управо благодарни принос наш за сва добра која смо од Господа примили. Ми Му за дарове знане и незнане, видљиве и невидљиве приносимо на уздарје Свети принос, а и преко њега приносимо сами себе, једни друге и сав живот свој. У тој великој Светој тајни божанског даривања нас, и наше благодарности и захвалности Богу, састоји се свеукупни смисао нашега људскога живота. Тако су сазнавали и спознавали свој живот свети пророци, свети апостоли, свети божји људи. Једино што су осјећали да је њихово јесу слабости и њихов гријех, и увијек су имали гријех свој пред собом као што је то записао и пророк и боговидац Давид: „Гријех свој увијек пред собом имам“. Немамо чиме да се похвалимо пред Господом сем својим слабостима и својим немоћима. Ако тако каже апостол Павле који је био сасуд божанске благодати, колико ли тек ми тако треба да кажемо. И зато, приступајући светињи божјој, Светом Причешћу, треба да му приступамо са покајањем и са благодарношћу. Са покајањем за наше гријехе знане и незнане, а са благодарношћу за све оно што нам је Господ донио и чиме нас је Господ обдарио. КАКО ПРИСТУПИТИ СВЕТОМ ШРИЧЕШЋУ
Они који приступају Светом Причешћу приступају му и треба да му приступају са страхом, вјером и љубављу. Са страхом, јер је страх почетак мудрости, са вјером да је то истинско тијело Христово и истинска крв Његова и са љубављу, цјеливајући њега на начин на који је Он нас цјеливао, јер сва васиона Божја и творевина Божја и сви дарови су божански цјелив нама људима. Бог нас цјелива и љуби својим даровима и ми њега цјеливамо и удостојавамо се да га смјестимо, Њега кога не могу Небеса смјестити, коме су небеса престо а земља подножје ногу Његових, удостојавамо се да Га смјестимо испод малог неба, испод нашег непца. Њега који је несмјестив, ми се удостојавамо да смјестимо у своја уста, у своје биће, у своје срце и да постанемо једно са Њим. Наравно, никада не можемо себе довољно припремити да примимо Светињу над Светињама. Зато је Црква кроз вјекове, кроз свој опит предвидјела непрекидно припремање хришћанина да се сретне са својим Господом, са Жеником своје душе. Као што се невјеста припрема за вјенчање и за сусрет са својим младожењом, тако је и човјекова душа призвана да се припрема непрекидно, а припрема основна јесте управо страх божји, вјера, љубав према Господу и живот према заповјестима Божјим. Пост душе и тијела је такође оно што спада у припрему за сусрет са Господом и за примање Његовог Тијела и Његове Крви. Наша Црква православна је посна, подвижничка Црква. Као што је Бог себе нама даривао својим неизрецивим богочовечанским подвигом, сишавши са небеса у наше ништавило и нашу биједу, тако и Он и нас призива да на христолики начин, на његов начин да се пењемо према Њему. Бог је постао човјек да бисмо ми људи могли да се обожимо Њиме и врлинама Његовим као светим зрацима, да се сјединимо са Њим и зато је неопходно очистити срце своје од свакога гријеха. Да бисмо то постигли, потребан је прво пост душе. И како тијело тражи своју храну, тако и душа тражи своју. Онај који хоће да прими Господа као Хљеб живота, он је дужан и да се припреми да та духовна храна може да се прими у њему, да може да се усели у њега да би он постао храм Духа Светога. У томе се састоји Тајна покајања, тајна преумљења, тајна промјене ума, срца и душе и свеукупног човјековог бића, кроз пост душевни и тјелесни и кроз молитву. Црква је установила по опиту своме постове сриједом и петком, четири велика поста у току године и друге дане који су посни, а сам човјеков живот и независно од тих дана је посни, припрема душе и тијела за сусрет са Господом. УКРАСИТИ ДУШУ ВРЛИНАМА
И зато они који приступају Светом Причешћу призвани су да се припремају на прави, истински начин за тај сусрет са Господом, да украсе своју душу са врлинама. |
На првом мјесту треба да се помире са Господом. Не смије приступати Причешћу онај који се није помирио са Господом имајући у себи истински страх Божји и истинску вјеру у Њега као Сина Божјега и Спаситеља. Не смије приступати Господу онај који се тјелесно није припремио, који није тијело очистио и који се није припремио својим подвигом тијелесним и постом. Не смије приступати Господу не само онај који се није помирио са Господом него ни онај који се није помирио са ближњим својим. Зато Господ и каже: када идеш да приносиш принос свој храму, сјети се да ниси са неким у завади. Онда остави принос и иди помири се са оним са којим си у завади па тек онда иди тражити опроштај од Господа. „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. То је основно својство истинског и правог хришћанина. Онај који неће да опрости ближњем своме, који неће да се помири са њим, не смије прићи Светом Причешћу. Дакле, мир са ближњем својим, мир са Господом, мир са душом својом, примање тајне вјере у чистој савјести.
Има неких гријеха са којима такође не смије прићи, по вјековном искуству Цркве, онај који хоће да прихвати Господа. Не смије и не може исказати љубав према Господу онај који је прељубочинац, јер чинећи прељубу у своме браку он чини прељубу са живим Господом, са светињом коју је примио кроз Свети брак. Не смије прићи Причешћу онај који живи у блуду јер блуд јесте отуђење од Господа, од воље Његове од закона Његовог и заповести Његове. Онај који није вјенчан вјенцима Божјим, тај такође не смије прилазити Светињи Господњој и причешћивати се. Ми смо савремени хришћани много раслабљени и ми духовници често дозвољавамо нешто што не бисмо смјели по закону Божјем, по Јеванђељу Божјем, по опиту и искуству Светих Отаца. Раслабљени помало и ми, па раслабљени и вјерницима и себи дозвољавамо оно што није по вјери Божјој, што није по закону Божјем. Не смије приступати Светињи мајка чедоморка: како може она која убија плод у утроби својој да приступа Светињи Господњој, Дјетету младом предвјечном Богу које се родило од Пресвете Дјеве. Она која не рађа, чија је утроба оскрнављена, која утробу радионицу живота претвара у радионицу смрти не смије приступати Светој Тајни без покајања, без исповести, без епитимије, без престанка да врши тај злочин чедоморства. Помињем само неке од најопаснијих, најопакијих греха који данас владају свијетом и нама хришћанима. Морамо да станемо пред лице Божје да видимо, да преиспитамо себе гдје смо и на ком смо мјесту и ми духовници и ви народ Божји. Да ли благодаримо Богу и једино Њему за сва добра и да ли припремамо себе непрекидно да се са Господом сретнемо и да Њега примимо чистећи себе од гријеха видљивог и невидљивог кроз Тајну Покајања и кроз Тајну Исповјести и Тајну смирења и кроз Тајну благодарења Господу. СВЈЕДОЧИТИ ИСТИНУ БОЖЈУ
Двојица нових слугу Божјих, данас рукоположених, Александар и Игор, призвани су да тајну вјере чувају у свом срцу, да свједоче истину Божју и да живе по Светом Јеванђељу, јер једино ће тако бити прави презвитери и ђакони Христа Бога нашега и они и ми и сви они који су призвани из небића у биће, који су призвани Господом да буду достојни највеће части којом може да се удостоји једно људско биће овдје на земљи. Свети Великомученик Лаврентије, кога данас прослављамо, испуњен том и таквом благодарношћу, таквим страхом и таквом вјером у Господа, није се уплашио од гоњења Декијевог него је чувши да његов папа Сикст, епископ Рима, иде на мучеништво, завапио: Оче, зашто ме остављаш, зашто ме не узмеш са собом, хоћу ја са тобом заједно да посвједочим Господа, као што га је и посведочио. То су прави хришћани, то су прави узори нама хришћанима и хришћанима свих времена. Молитвама Светог мученика Лаврентија и свих светих, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас. Амин. |
