СВЕТ КЊИГЕ

Новости из света књиге:

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ЈОВАН РАПАЈИЋ - ЖИВОТ И ДЕЛО
Духовни центар
Светог Владике Николаја Жичког
Краљево, 2007.

Средином ове године, Духовни центар Светог Владике Николаја Жичког у Краљеву објавио је књигу о свештеномученику Јовану Рапајићу (1910-1945) у којој су сабрани за сада сви доступни светитељеви ауторски текстови, као и најзначајнији биографски подаци. Зборник су приредили архимандрит Јован Радосављевић и Негослав Јованчевић
Пре ове књиге о синђелу Јовану Рапајићу, као православном писцу и уреднику црквених гласила, једном од предводника Богомољачког покрета пред Други светски рат и свештенику у вртлогу грађанског рата у Југославији од 1941. до 1945. године, већ се писало у последњих десет-дванаест година.
Како се до сада о оцу Јовану Рапајићу највише писало у вези са његовом мученичком смрћу и о активностима током Другог светског рата, приређивачи ове књиге настојали су да много већи простор посвете осталим аспектима његовог деловања: богословско - публицистичком у црквеној периодици и мисионарско - пастирском у окриљу Богомољачког покрета. Тако се у највећем делу Зборника налазе радови из часописа и публикација у којима је сарађивао, а до којих се у овом тренутку могло доћи. И за сада, у овој књизи се налази најпотпунија збирка Рапајићевих текстова са прецизном атрибуцијом где су првобитно објављени, а који су разврстани према уобичајеној методологији, на чланке, извештаје, полемике, осврте и оцене, приказе и белешке. Приређивачи признају да озбиљнија истраживања од њихових могу пронаћи још свештеномученикових дела, на пример непотписаних у крагујевачком Мисионару који је уређивао од 1936. до 1941. године.
У предговору књиге, који је насловљен О нужности упознавања са делом светог Јована Рапајића, архимандрит Јован Радосављевић и Негослав Јованчевић о мотивима за приређивање књиге кажу и ово: „Несумњиво је да је свети Јован Рапајић, пишући у Светосављу, Путу, Хришћанском делу, Мисионару, значајно обогатио наше богословље. Без потребе да његове идеје вреднујемо и оцењујемо, слободни смо да укажемо да су питања која он отвара пре шест-седам деценија и данас актуелна међу нашим теолозима. До разрешења отворених дилема лакше је доћи ако се познају Рапајићева назначења. И због тога се приређује ова књига.“
Приређивачи се у предговору задржавају на вишеструкој блискости оца Јована и Светог Владике Николаја Жичког који је о свом млађем сараднику, надживевши га, записао: „Рапајић је био човек веома начитан, фине интелигентности, несаломљиве воље, кристалне честитости; велики беседник.“ У контексту ове оцене завршава се и уводни део књиге Свештеномученик Јован Рапајић - живот и дело: „Ако се, на основу читања дела Светог Јована, оцена владике Николаја потврди, верујемо да ће у нашој Цркви бити више оних који ће, као свети Јован Рапајић, настојати да буду начитани, несаломљиве воље, кристалне честитости, велики беседници ...“
Сигурно је да кључни Рапајићеви текстови (О миру светском и трајном, О мужанском уму и детињем срцу, Антрополошке и историјске анализе, Судбина Европе... ), као носиоци теолошко-филозофских идеја аутора, заслужују да нарочито буду препоручени читаоцима и стручној јавности, овом приликом истичемо потребу да се нарочита пажња посвети ставовима из поглавља Осврти и Реаговања у којима се препознаје права ауторова црквеност, односно како човек од овог света, Цркву која није од света, али се остварује у свету - брани од нецрквених насртаја.
Р. К.

ЗЕМЉА ЈУНАКА И МУЧЕНИКА
Протојереј Александар Средојевић,
Музеј СПЦ, Београд 2007.

Ово је једна у низу књига које нам овај приљежни и, надасве, ангажовани црквени посленик, историчар, пружа у руке; после дела као што су Православље у Мачви (1247-1521) (1997); Срби у светлу Небеске литургије Светог Николаја Српског (2004); Герасим Ђорђевић, епископ шабачки (1831-1839) и његово доба (2004); Православни апологета. Сећање на др Лазара Милина (2005), а да не говоримо о стручним чланцима и освртима у Гласнику Српске патријаршије, Хришћанској мисли, Православљу, Светосавском звонцу, Српском Сиону, Новој Искри и Гласу Светог Трифуна.
Дело је концизно, писано лаким стилом и лепим језиком. Рекло би се да је историјска читанка, која захвата три столећа српске црквено-народне историје, почев са обновом Пећке патријаршије и у њеном ходу до средине 19. века. Као читалац имао сам утисак да је преда мном лепеза наше повести. И пишчев рецензент, др Радомир Поповић слично истиче како је писац „добро повезао политичке и војне прилике и оквире положаја српског народа у тровековној борби за слободу. Драма народних устанака и буна... обрађена је лепим и живописним језиком приповедача, а истовремено доброг зналца и догађаја и људи и околности.“ У даљем вредновању своме, проф. Поповић истиче да писац припада полетним историчарима... којима историја није само наука, него је и нешто више од тога - сами живот! И заиста, прота Александар сведочи своју веру православну на сваком месту и у свакој прилици, писмено и усмено, сходно заповести св. ап. Павла да пастир мора проповедати у време и у невреме (ср. 2 Тим. 4,2).
Изложивши основне податке о обнови Пећке патријаршије 1557. г., аутор приказује историју устанака поробљеног народа, Велику сеобу 1690, као и сеобе у Хабзбуршко царство и сеобе из њега у Русију у 18. веку, да би се даље посветио последицама укидања Патријаршије 1766. и васкрсу државе српске 1804. и даље до стицања аутономије 1830. г.
Књига је лепо илустрована, а уз то је и технички пригодна за читање у свакој прилици. Препоручујемо је за даље образовање и васпитавање на темељима освештане традиције српског народа.
Р. Ракић

Свети Јован Рапајић, Писмо новинару из Шкотске
Богомољачко схватање чуда
Господа Исуса Христа

Тројица наших богомољаца које сте Ви са др Карингтоном видели на сабору у Дивостину пре три месеца, исписали су чудеса Господа нашег Исуса Христа, и објаснили их на свој прост начин. Узимам слободу да вам уз ово писмо пошаљем њихов састав. Дозволите да и ја додам неколико својих речи, па макар у суштини поновио понешто од онога што су ова три брата написали. Колико да се уверите, да је вера наших сељака што и вера нашег клира; једна иста света вера православна.
Да би људима олакшао веру у себе, Господ Исус творио је многа чудеса. Сам је Он рекао бедним људима: „Ако не видите знаке (чудеса), ви не верујте“.
Јеврејима је говорио: „Ако мени не верујете, дјелима (чудесима) мојим вјерујте“. Јер знао је Господ - а то знање примио је и Његов апостол, да „Јевреји знаке (чудеса) ишту, а Јелини мудрост траже“. Историја Грка јесте историја философирања, а историја Јевреја, јесте историја чудеса. Када су Га питали: „Шта ћемо чинити да би радили дјела Божија“, Он је дао овај неочекивани одговор: „Ово је дјело Божје: да вјерујете Онога кога Он посла“.
То је дакле основни и неминовни услов човечијег спасења; веровати у Исуса Христа; веровати у Њега као од Бога обећаног и од пророка прореченог Месију, Сина Божјег и Сина Човечијег, и Искупитеља, Препородитеља, Обновитеља, Очиститеља, Осветитеља, Измиритеља, Исцелитеља, Васкрситеља, Вазнеситеља и Судију. Ово је дакле главно „дјело Божје“ - да верујемо у Њега - а све друго, бар што се нас тиче, проистиче из овога, као што биље и цвеће расте само кад киша падне и сунце огрије. Да ту веру утврди у људима, томе су служила чудесна дела Христова. Овако држимо ми. Овако су држали ваши шкотски и енглески преци кроз цео један миленијум, и дуже. Али међу протестантима нашег времена многи - да не кажем врло многи - престали су да верују у чудеса Христова. Саблазнила их чудеса философије и науке, две слабе трске које нити хлада дају нити за душу користан плод доносе. Отуда и модерна вика на западу, да се јеванђелска чудеса упуте у царство бајки и легенди, а Христос стави у ред хуманиста и моралиста. Међутим, такав Христос никад није постојао. Нити је такав Христос, хуманист, моралист, лепорек (као неко друго издање Сократа), био потребан болесном, умирућем и мртвом човечанству.
Човечанству је био потребан само онај и онакав Христос какав се јавио свету, то јест Бог прерушен у Човека, Христос Чудотворац, „силан у дјелу и у рјечи“. Желим Вам свако добро.