Правом и памећу сачуваћемо наше Косово

Влада Србије формирала је Министарство за Косово и Метохију пре нешто више од три месеца.

Стручњаци су то препоручивали годинама, али ни сада није прекасно. То потврђују и значајне дипломатске победе Србије, која је уз све невероватно тешке и неповољне околности и невиђене политичке и медијске кампање, успела да уздрма Ахтисаријев план и заустави захукталу причу о неизбежној независности Косова. „Ствари могу да се промене, нико нам није веровао да ћемо и оволико успети да урадимо, јер је још прошле године независност Косова сматрана неизбежном, најављивало се да је одлука само питање дана“, каже за Православље државни секретар за Косово и Метохију Душан Пророковић. Млади политичар, који је годинама српски представник у значајним међународним организацијама, мисли да је у новој рунди преговора држава Србија у далеко бољем положају него Албанци. Међутим, да разговори у Бечу и месеци пред нама неће бити лаки, сведочи понављање чудних ситуација из прошлости.
- Непосредно пред почетак преговора, ми још увек нисмо знали каква је форма сусрета предвиђена, прецизно - шта је на дневном реду и како ће се разговори технички одвијати. Редовно слушамо да Србија мора да износи предлоге, а када то учинимо ниоткуда не стиже одговор по неколико месеци. Иако, подсећам, није реч ни о каквим техничким, већ суштински политичким предлозима. На Ахтисаријев план уложили смо чак више од пет стотина амандмана! Тако смо јасно, још једном, рекли како ми видимо статус Косова и Метохије, али до данас нисмо добили ниједан одговор да ли је неки наш амандман прихваћен.

- Зашто релативно дуго нисмо знали састав нашег преговарачког тима?
- Зато што нама персоналана решења нису приоритет. Државу и поредак не чувају појединци, него чврста и јасна политика која се мора водити. Сваки преговарачки тим државе Србије усмерен је и ограничен резолуцијом Народне Скупштине Србије, њоме је дефинисана наша политика према Косову и Метохији и она је основа за преговоре. Ми нашу политику нећемо мењати, јер смо у последњих годину и по дана остварили значајне политичке успехе. Поражена страна, а то је у овом случају албанска, мора на будућим преговорима да мења своју политику. Наш став је јасан, ми смо страна која сарађује, стално предлажемо решења, ми никада не претимо насиљем или етничким чишћењем. Делујемо апсолутно у складу са са међународним правом и за такав наступ имамо врло озбиљне савезнике.

САВЕЗНИЦИ И КОЛЕБАЊА
- Да ли нам је Русија и даље најјачи савезник? Колико је њихова позиција сигурна?
- Питање сигурности позиције Русије постављају само поједини београдски медији. Ја сам, са друге стране у московској „Известији“ недавно прочитао каталог историјских датума када су Срби изневерили Русију, од 1821. године, преко везивања за Француску 1918. па све до несрећних Милошевићевих потеза. Извесна доза неповерења постоји са обе стране. У овом тренутку Србија и Русија су у стратешком партнерству, па мислим да је постављање питања поузданости заиста злонамерно. Сада смо партнери у вези са решавањем питања Косова и Метохије, али сарадњу треба проширити и на привреду, науку и све друге области.
Дакле, у позицију Русије на не сумњам. Пријатељства су вечна, а интересне коалиције привремене. Руско-српске односе можемо подвести под пријатељске. У прошлости је било и неразумевања и љутње, али мислим да ће тога у будућности бити мање. Сматрам да се у овом случају може повући паралела са грчко-српским односима. То је такође велико пријатељство, које је опстало упркос свим замеркама које смо кроз историју упућивали једни другима. Свакако, Русија није наш једини савезник, уз Србију је још неколико моћних држава, од којих су неке чланице Европске Уније и НАТО-а.

- Чини се да Европска Унија као целина нема сасвим јасан став у вези са решавањем косовског питања.
- Европска Унија до сада или има конфузне или уопште нема никаве ставове о Балкану. Лепе речи и слатке поруке углавном остају на вербализму. Подсећам, 1996. године, када је потписан Париско-дејтонски мировни спразум, заустављен је у Босни и Херцеговини рат, али међунационални односи у БиХ нису данас ништа бољи него пре 11 година. Мало се радило конкретно, на терену, а и оно што је урађено накарадно је. Тако је данас став ЕУ у вези са Косовом и Метохијом сличан као некада у вези са БиХ.

- Шта ће Србија урадити ако нека организација или земља, а најчешће се у том смислу помињу Сједињене Америчке Државе, призна независност Косова?
- Такво признање формално-правно не би значило ништа. Србија, чак и ако би до тога дошло, може да предузме низ мера, дипломатско-правна теорија познаје петнаест до двадесет могућности. Сматрам, међутим да би у овом тренутку било збиља сулудо говорити о томе конкретније, јер евентуална одлука о признавању није једноставан поступак, већ врло компликован и тежак за онога ко такав потез чини. Питање је где би се све то могло завршити. Наш одговор би морао бити жесток, али ја не желим да откривам евентуалне појединости.

ОПАСНИ ДЕФЕТИЗАМ
- Колико евидентни дефетизам у делу наше јавности може да угрози преговарачку позицију Србије?
- Није нам лако да се боримо и против тог подмуклог процеса. Дефетизам је заиста изражено присутан, пре свега у једном броју домаћих медија, до те мере да се покушало са представљањем наше позиције као „украсне“ у преговарачком процесу. Наши успеси у последњим месецима били су најбољи одговор и макар су делимично зауставили те нападе и опасно ширење губитничких идеја.

- Да ли одатле потиче и прича о подели Косова и Метохије?
- То је стратегија дела албански политичара. Бајрам Реџепи је предложио размену територија, односно север Косова за Бујановац и Прешево. Али зашто бисмо се ми одрекли нечега што је наше? Уједно, покреће се и питање принципа стварања нове државе. Да ли национална мањина може да ствара државу и да ли покрајина може да постане држава? Ако то може, онда ћемо мењати границе свих бивших југословенских република.

- Демократска странка Србије којој припадате, последњих недеља има врло оштре јавне наступе, нарочито у вези са критиком понашања врха НАТО-а. Да ли је то појачавање националног аспекта у вашој политици?
- То је, пре свега, наш искрен наступ. Та питања су покретана и раније, нарочито током преговора. И тада смо имали примедбе на накнадно дописани члан 11 Ахтисаријевог плана, који се односи на присуство НАТО-а на Косову и Метохији после решавања статуса. Суштина је у томе да ми само подсећамо да то неће бити могуће без цивилне контроле. Већ седам година ми слушамо разне препоруке и прекоре у вези са цивилном контролом, и то углавном од људи из НАТО-а, који у Србију доносе чак и готова законска решења. А онда је, лицемерно, испланирано да на Косову и Метохији НАТО контролише цивилне организације! А у исто време имамо, на пример, званичан извештај швајцарског посланика у Савету Европе Дика Мартија о нелегалним затворима које ЦИА има на Косову и Метохији. Конкретно, база Бондстил се помиње више пута као илегални затвор за заробљенике из Ирака и Авганистана. Ако не буде постојала јака цивилна контрола биће још горе.

- Да ли ће онда Србија уопште ући у НАТО?
- Поводом уласка у НАТО у Србији мора бити расписан референдум, као што је било и у другим државама. Референдум би требало расписати и у вези са уласком Србије у Европску Унију, што је такође урађено у свим земљама чланицама. Али, не можемо ми улазити у било који савез по цену комадања државе. Тако сигурно не! Иначе, у нашој јавности поистеовећују се НАТО и Европска Унија. То је погрешно и не би требало то радити.

ПОВРАТАК МОГУЋ СУТРА
- Да ли је реалан повратак Војске и полиције Србије у покрајину?
- То је легитиман захтев. По анексима резолуције 1244 Савета безбедности УН, наша војска може да се врати са јасним мандатом. Конкретно, на терену може да ради четири ствари: да отвори канцеларију за комуникацију са КФОР-ом, да надзире границу, да врши разминиравање терена и да буде присутна на местима верске и културне баштине. Постоји неколико места на које би Војска Србије сутра могла да се врати! На пример, Грачаница, где то не би била ни провокација за Албанце. Наши људи који би отишли у Грачаницу не би били физички угрожени, а допринели би психичкој стабилности Срба на терену и минимализацији њиховог оправданог страха за безбедност. Из неколико утицајних међународних извора саопштено ми је да Србија ниједном у последњих пет година није покренула питање повратка своје војске и полиције. Ако нисмо ми, сигурно то питање неће покренути НАТО и КФОР! Заговорник сам идеје да тај захтев морамо упутити ускоро и званично.

- Да ли дражава подржава идеје да се можда нека организација или појединци упути на Косово „незванично“?
- Не. Све што је илегално или полулегално не може нам помоћи. Ми упорно и доследно своју позицију градимо на међународном праву и ту би требало и да останемо. Бојим се да још увек има идеја које су нам донеле много несреће у Хрватској, Босни и Херцеговини, па и на Косову и Метохији деведесетих година. Патриотизам је најделотворнији кроз закон.
- Срби на Косову и Метохији живе врло тешко, не само безбедносно, него пре свега економски. Сиромаштво им, кажу, отежава останак.
- Некима претиче, а некима не дотиче. Једна категорија Срба на Косову и Метохији прима дупле плате, више зарађују и од колега у централној Србији, а други живе од социјалне помоћи. Проблеми се акумулирају од јула 1999. године и сада је врло тешко све брзо исправити и довести у ред. Али, ми ћемо урадити дословно све да бисмо исправили неправде и имали што мање социјалних случајева. Највећи проблем и Срба и Албанаца у покрајини је назапосленост. Влада Србије је већ предузела неке акције, пре свега откуп пољопривредних производа, а кренуће и запошљавање Срба на инфраструктурним радовима. Међутим, без праведног решења статуса Косова и Метохије неће бити никаквог економског бума. Тек када се реши то питање и општине децентрализују све ће ићи лакше.

- Али шта ће тада бити са Србима који ће живети ван тих општина и центара?
- Они ће имати културну и персоналну аутономију и економску помоћ своје државе. Сада нам је јако тешко да убедимо било ког иневститора да отвори производни погон у, на пример, Осојану. Чак и када неко хоће, суочи се са низом администартивних проблема. Када су Албанци правили онолике бирократске проблеме у вези са обновом конака манастира Свети Архангели, замислите шта тек раде у другим случајевима? Зато ћемо ми у наредном периоду појачати екоомску помоћ. Са друге стране, ту је и проблем социјализације. Велики број Срба живи од социјалне помоћи или прима плате од јавних предузећа, а да мало или ништа не ради. Морамо умањити хуманитарну помоћ и полако увести наше људе у режим да поново буду корисни део друштва. Тај проблем има већ неколико генерација од 1999. до данас. За његово решење требаће нам времена, без обзира на то колико новца имамо.

СА ЦРКВОМ КА ОБНОВИ
н Како на Косову и Метохији сарађују Влада Србије и Српска православна црква?
- Сматрама да је првенство на нашој Цркви да оцењује сарадњу. Влада нема замерки. Дневно сарађујемо са Епархијом рашко-призренском. Пуно је проблема, хвала Богу па има и стрпељења и разумевања да не може све одједном да се реши. Решавамо један по један проблем. Мислим да је наша велика срећа што су на челу те две епархије два велика духовника и интелектуалца, Епископи Артемије и Теодосије, који су заиста веома спососбни, предани и радни. Зато је и сарадња лака и комуникација добра.

- На којим пројектима сада радите са СПЦ?
- Усмерени смо на обнову духовне баштине и црквене имовине. Више од 160 храмова је срушено. Приоритети су нам изградња зида око Пећке Патријаршије, градња конака у манстиру Зочиште, обнова манастира Бањска и обнова свих цркава у местима у којима има повратника. Лично, највише сам везан и сматрам да од највеће важности може бити обнова Манастира Светих Архангела код Призрена, задужбине цара Душана. Сада је најважније ојачати братство. Када скупимо довољно новца, планирамо и поновну градњу Душанове цркве. Симболично, то је за Србију врло важно, али је и невероватно скуп подухват. Постоји већ пројекат, али је захват огроман и немогуће је прогнозирати почетак радова. Према древним записима, то је била један од најимпресивнијих грађевина у Европи оног времена, скупоцена и прелепа. Немогуће је прецизно израчунати трошкове данас, ако бисмо желели да останемо потпуно верни оригиналу, али је сигурно реч о десетинама милиона евра. Али, ми мислимо да вреди и радићемо на њеном подизању.

- Колико новца Влада Србије одваја за Косово и Метохију?
- Ове године пет и по милијарди динара или скоро седамдесет милиона евра. Од тога, три четвртине су трансферна средства, односно новац из других министарстава за плате и материјалне трошкове Срба на Косову и Метохији, градњу школа, медицински и санитетски материјал и друге потребе. Једну четвртину новца, дакле нешто више од 17 милиона евра, ове године држава улаже у обнову и инфраструктурне радове у покрајини. Најважнијим сматрам, али ће одлука о томе зависти од целе Владе, градњу пута Зубин Поток - Дрен, јер њиме добијамо директан улаз у Метохију. Тако ће бити много лакши повратак и живот у Истоку, Клини, Глогу, Пећи. Важно нам је и да свима обезбедимо струју и воду, али првенствено северном делу Косова, односно Косовској Митровици. Тамо што пре морамо да направимо нови водовод, јер се дешава да некад рестрикције трају по 24 часа! И ту сигурно више нећемо чекати решење УНМИК-а.

- Срби са Косова и из Метохије увек су замерали политичарима из Београда да не одлазе довољно у покрајину. Да ли мењате тај лош обичај?
- Трудимо се. Ја сам на Косову и Метохији бар једном недељно. Понекад та честа путовања буду велико оптерећење, јер се срећем са много људи, који, опет, имају много тешких проблема. Морамо им некако помоћи, а држава још увек није најбоље уређена и живимо последице тешких времена и погрешне политике. Често се решавање људски недаћа отегне месецима, што ме заиста фрустрира, а могу само да претпоставим како је народу који са тим мукама мора да живи непрестано. Али, понекад су одласци на Косово за мене право освежење и духовно окрепљење. Заиста мислим да није довољно пута речено да је Косово срце Србије, наша духовна и културна колевка.  Несрећан сплет историјских околности довео нас је у овако тешку позицију. Да смо давно, још пре Балканских ратова, направили министарство за Косово и Метохију другачија би слика била данас. Али, ми ћемо морати да је мењамо. И то у наредних стотину година.
Сада, најважније је да у преговорима одбранимо нашу позицију, после преговора да обновимо своју имовину и наслеђе и улажемо у српске средине, па ћемо тако, ако будемо паметно радили, моћи да утичемо и на политичку ситуацију у покрајини.