После три века зазвонила звона у Дубници

Освећен је обновљени манастир Дубница у селу Божетићу код Нове Вароши у Милешевској епархији, кога је средином седамнаестога века подигао свети патријарх српски Гаврило Рајић-Рашковић.

Освећење је обавио, у суботу 4. августа, Епископ милешевски Филарет, уз саслужење свештеника и свештеномонаха Милешевске епархије. И поред дуго жељене кише која је пратила овај велики догађај, освећењу је присуствовало око хиљаду верника из села Божетића, Нове Вароши, Ивањице, али и из удаљенијих места.
Божетићи се уздижу на хиљаду метара над морем, на простору између Златара и Јавора. Двадесетак километара су удаљени од општинског места Нове Вароши, на путу према Ивањици. Недалеко од села је и резерват Увац, где се гнезди белоглави суп. Ово пространо село, поред Божетића, чини још шест насеља: Дебеља, Горње Трудово, Штитково, Тисовица, Буковик и Љепојевићи, где се дим повија изнад седамсто домова.

ДЕЛО БЛАГОЧАСТИВОГ НАРОДА
- Ми данас обнављамо оно што је непријатељ наше вере порушио пре више векова, да бисмо имали где да се молимо Богу. Од дванаест давно порушених манастира у нашој епархији, осам смо обновили, а преостала су нам још четири: Мили, Заступ, Житин и Света Јања. На пролеће ћемо почети да обнављамо Миле и Свету Јању, а после тога доћи ће на ред Заступ и Житин. Није ово дело владике Филарета, него вас, благочастивог народа који воли своју Цркву - рекао је у својој проповеди милешевски епископ.
И збиља, у обнови манастира Дубнице учествовало је много појединаца, али и предузећа и установа, који су, према могућностима, дали новчане прилоге, или су током градње бесплатно обавили неке послове. Новац за обнову манастира стизао је не само из Божетића, него из Нове Вароши, Ивањице, Ужица, Чачка и Београда. Један од највећих приложника била је Милешевска епархија. Прво је житељ Божетића Јаћим Радишић, на чијој су се земљи налазиле рушевине манастира Дубнице, поклонио тридесетак ари земљишта које ће се наћи у манастирској порти.
Посебан труд у обнови манастира, чији су темељи освећени 2003. године, уложили су Брана Дилпарић, председник општине Нова Варош, и Мића Зорић директор нововарошког „Златарпласта“, овога пута на челу грађевинског одбора који је тако успешно водио овај посао. Грађевински одбор су још сачињавали: Ђорђе Рољевић, Томислав Обућина, Владимир Поповић, Богосав Анчић, Раде Пауновић, Радисав Крстић, Драгољуб Гагричић и Слободан Рољевић. Помињан је са посебним пијететом и Слободан Радишић који није доживео ову свечаност. Зидарске послове обавили су мајстори Златиборци: Милијан Ђоковић, Милосав Ћосовић и Миломир Тодоровић. Доста труда за обнову ове светиње уложио је божетићки парох Дарко Живанић кога је владика Филарет наградио црвеним појасом. За изузетно прегалаштво, на предлог владике Филарета, Свети архијерејски синод Српске православне цркве одликовао је Орденом Светога Саве Мићу Зорића и Драгољуба Гагричића, новинара „Вечерњих новости“.
 Прво су рашчишћене рушевине манастира које су почетком седамдесетих година прошлога века походили археолози, а са три километра удаљеног извора доведена је вода и пред манастиром подигнута чесма. Манастир је обнављан према пројекту архитекте Вељка Вучковића из Завода за заштиту споменика из Краљева. Темељи су освећени 2003. године, а онда се на тим старим темељима почела уздизати грађевина, онаква какву је подигао пре више од три и по века њен ктитор Свети Гаврило Рајић-Рашковић. Овај манастир је, како тврди Драгиша Милосављевић, историчар уметности из Ужица који припрема монографију о Дубници, патријарх Гаврило планирао за своју резиденцију, али и гробну цркву.

ЖИВОТ ЗА ВЕРУ
Патријарх српски Гаврило Рајић-Рашковић, ктитор обновљеног манастира Дубнице, изузетно је занимљива личност српске историје. Рођен је у оближњем Штиткову, у познатој породици Рашковића која је и у турско време уживала племићке повластице и чији су прваци пасали сабље. О његовој младости мало се зна. Пре него што је изабран за митрополита новопазарског и рашког, како наводи Сава Вуковић, епископ шумадијски, био је митрополит смедеревски. На сабору одржаном почетком 1648. године у манастиру Морачи, изабран је за патријарха, наследивши чувеног Пајсија Јањевца. На црквеним саборима које је водио, учествовао је и његов савременик свети Василије Острошки. Српска црква, којом је он тада кормиларио, имала је осам митрополита и 32 епископа.
Свети Гаврило Рајић-Рашковић заузео је трон пећких патријараха у врло нестабилном и по српски народ тешком веремену. У Турској царевин била је криза, када је због неурачунљивости задављен султан Ибрахим I. Царевином је управљао везир албанског порекла Мехмед-паша Ћуприлић. С друге стране, Римокатоличка црква, наступајући преко Црне Горе, настојала је да Српској цркви наметне унију. Конгрегација за пропаганду вере и папа Иноћентије Х упутили су у Котор двојицу мисионара, бискупа Вићентија Бућу и каваљира Франу Боницу. Придружио им се и Павлин Демски који је претходно имао мисионарских успеха, преводећи у унију православне из Малорусије. У Млецима и у Аустрији, али и у Русији, кројени су планови о устанку балканских хришћана који су живели у турском ропству.
Изгледа да је у тим приликама патријарх Гаврило све своје снаге усмерио на измену и побољшање укупног положаја српског народа, па и Српске цркве. Године 1649. путовао је у Цариград да посети новог султана Мехмеда IV, како би покушао да нешто испослује за Српску цркву. Крајем 1653. године запутио се у Русију. Јавни повод за овај његов пут било је посредовање у измирењу влашког војводе Матије Басарабе и козачког хетмана Богдана Хмељницког. Прави тајни разлози овога путовања били су политичке природе. Он је путовао у Русију у намери да наговори руског цара да помогне Србима да скину турски јарам. Руски цар Алексеј Михајлович и руски патријарх Никон лепо су примили српског патријарха Гаврила.
У међувремену, на простору где је деловала Српска црква, прилике су се погоршавале. Бојећи се турске освете, патријарх Гаврило није смео да се врати у своју постојбину, па је одлучио да трајно остане у Русији. Тако је на његов трон, уз његову сагласност, ступио патријарх Максим Скопљанац, који се први пут помиње као поглавар Српске цркве 1656. године.
Онда се нешто променило. Патријарх Гаврило пожелео је да се врати у Србију. Затражио је од цара Алексеја Михајловича и патријарха Никона допуст да са антиохијским патријархом Макаријем крене у Свету земљу на Христов гроб. Изгледа да се он тада вратио у Србију. Почетком 1657. године, по налогу великог везира Ћуприлића, погубљен је цариградски патријарх Партеније II због оптужби да је припремао устанак балканских хришћана против Турске. Слична оптужница плела се око врата патријарха Гаврила. Турци су га оптужили да је, док је био у Русији, наговарао руског цара да удари на Турску и ослободи балканске хришћане. Одведен је у Брусу где је осуђен на смрт. Забележено је да је обешен између два дрвета, а сахранио га је 18. јуна 1659. године презвитер Павле. Пре него што ће га убити, Турци су му нудили опрост под условом да се одрекне Хришћанства и прихвати ислам, што је он одбио. Ово је једини српски патријарх чији је живот прекинут оваквом смрћу. Српска црква га је прогласила за свеца.

БОГОМОЉИ ВРАЋЕН СТАРИ ИЗГЛЕД
Зна се за три задужбине Светог Гаврила Рајића-Рашковића. Још док је био митрополит рашки и новопазарски, 1644. године, обновио је опустели манастир Ковиље под планином Јавором који је подигнут у дванаестом веку. У родном селу Штиткову, пре 1655. године подигао је манастир, који је порушен 1813, па онда обновљен 1867. године.
Манастир Дубница у Божетићима копија је оближњег манастира Ковиља. То је, како нам је рекао архитекта Вељко Вучковић, грађевина какве су се градиле у турском ропству у седамнаестом веку. Историчар уметности Драгиша Милосављевић указује на податке који говоре да су патријарх Гаврило и највећи зограф тога времена Андрија Раичевић били пријатељи и да није искључено да је Раичевић живописао ову патријархову задужбину, али се од живописа ништа није сачувало. Манастир није дуго био под кровом, крајем седамнаестог века разорили су га Турци. Захваљујући реконструкцији, ова богомоља са бакарним кровом, поред које се уздиже и звонара, добила је свој првобитни изглед.
Да би поново звона зазвонила и одјекнула молитва у манастиру Дубница, трудили су се многи људи. Они најзаслужнији одликовани су Орденом Светог Саве, а многи појединци, предузећа и установе добили су грамате које им је доделио епископ Филарет. На свечаности је прочитан и списак приложника на коме је на стотине људи. После свечаног чина освећења, како је то постало уобичајено у Милешевској епархији после оваквих догађаја, за све који су се затекли крај обновљеног манастира приређен је свечани ручак. Јела су припремили приложници, сељаци околних села. А после је настављено традиционално народно саборовање, где се разговарало, играло у колу и певало.
Поред манастира Дубнице подигнут је и конак, складна монтажна зграда. Преостало је још само да се у конак уведе вода и струја, постави под и обезбеди намештај. Ускоро ће манастир бити опасан оградом. А на јесен, како је планирао владика Филарет, у манастиру ће се после више од три века, настанити монаси, одјекивати звона и молитва. Договорено је да се код манастира годишње приређују два сабора, на Свету Тројицу и Благу Марију.     
ЈОВО БАЈИЋ