Očuvanje srpske istorije u Jindrihovicama

Davno je Njegoš zapisao da „pokoljenja djela sude“.

 Nažalost, i mi, Srbi ovog doba, skloni smo da potpuno zaboravimo mučeništvo i žrtvovanje naših predaka. Jedan od takvih velikih spomenika srpske istorije, o kome se vrlo malo zna, jesu Jindrihovice u Češkoj. Zvanična srpska istorija skoro da ih i ne pominje, osim malog broja  široj javnosti nepoznatih izvora. Podaci govore da je na tom mestu stradalo oko 7100 Srba! Po prvi put je ove godine u Jindrihovicama obeležen Vidovdan u prisustvu većeg broja naših ljudi i srpskog ambasadora za Republiku Češku. Svetu Liturgiju služili su otac Srđan, starešina Srpske pravoslavne crkve u Češkoj i ruski sveštenici.

JINDRIHOVICE
Jindrihovice su malo mesto u zapadnom delu Češke, na samoj granici sa Nemačkom, 25 km udaljeno od čuvene banje Karlove Vari. U ovom mestu je za vreme Prvog svetskog rata bio najveći koncentracioni logor na teritoriji Austrougarske. Kroz logor je prošlo oko 40 000 zarobljenika. Za razliku od ostalih austrougarskih logora koji su bili jednonacionalni, u Jindrihovice su dovođeni najviše Srbi, mada je bilo i Rusa, Italijana, Poljaka, Litvanaca i Rumuna. Međutim, samo su Srbi ovde, pored vojnika, imali i svoje civile.
Srbi su odvođeni u periodu od 1914. do 1918. godine. Vojnici su bili zarobljavani na ratištu, potom železnicom transportovani do Logora, dok je običan narod austrougarska vojska odvodila u pohodu po Srbiji. Zarobljenika je bilo iz svih krajeva Srbije, a najviše iz Šumadije i Valjevskog kraja. Do samog logora su morali da pešače 30 km. Inače, težak život u Logoru podrazumevao je i svakodnevni rad u kamenolomu, na izgradnji puteva, mostova i hemijske fabrike u Sokolovu, udaljenom 30 km, koji su se prelazili peške. Uz sve to, zarobljenici su iscrpljivani slabom ishranom, nemogućnošću lečenja od tuberkuloze i tifusa i krajnje nehigijenskim uslovima života. Najstariji srpski civil koji je ovde umro imao je 92 godine i bio je pravoslavni sveštenik, dok je najmlađi koji je ovde stradao imao samo 8 godina i bio unuk pomenutog sveštenika. U ovom logoru kratko vreme je bio zarobljen i Dimitrije Tucović, ali su ga španski socijalisti, uz pomoć Crvenog krsta, ubrzo oslobodili.
Interesantno je da je u Jindrihovicama bilo i sedište aristokratske porodice Nostic (loza Habzburga, prim. aut.), koja je tu bila nastanjena od kraja 15. veka do 1948. godine, kada su im komunisti oduzeli zemlju i proterali ih u Austriju. Ovaj podatak indirektno ima vezu sa tokom srpske istorije. Naime, ubrzo nakon atentata Gavrila Principa na princa Ferdinanda, najstarije dete i jedina kći Ferdinandova, Sofija, udala se u za jednog od Nostica i započela život u Jindrihovicama. Postoje dve verzije priče o razlozima njenog dolaska u Jindrihovice - prva da je želela da sve vreme gleda kako pati i umire „narod koji joj je ubio oca“, a druga da je jednostavno želela da živi u zamku svog muža. Danas njihov potomak bezuspešno pokušava da vrati porodični zamak.

Na ovom mestu je, za vreme Prvog svetskog rata, izgrađen rezervoar za vodu, ali je taj komad zemljišta, posle rata, češki predsednik Masarik poklonio kralju Aleksandru, da posluži kao kosturnica u koju će se preneti posmrtni ostaci srpskih vojnika i civila. Godine 1926. kraljica Marija je organizovala eshumaciju posmrtnih ostataka iz cele zapadne Češke, kako bi bili sakupljeni na jednom mestu. Tako se u Kosturnici danas nalaze ostaci 7100 Srba i 64 Rusa. U samom Logoru umrlo je oko 3 000 Srba, od kojih su ostaci njih 1 400 preneti u Kosturnicu, dok su posmrtni ostaci 1 600 zarobljenika ostali na obližnjem vojničkom groblju.

OBELEŽAVANjE VIDOVDANA
Od Drugog svetskog rata, pa do pre trinaest godina, Liturgija na ovom svetom mestu ni jednom nije služena. Poslednji koji ju je, pre ove duge pauze služio, bio je Vladika Niški Dositej, koga su ustaše ubile u Jasenovcu. Četiri puta u godini, na Zadušnice, služi se Parastos. Tada se pomenu sva znana imena onih koji su tu ispustili dušu.    
Kao i poslednjih trinaest godina, i ovog juna je za Vidovdan služena Sveta Liturgija, posle koje i Parastos i molitva oko pre osam godina postavljenog krsta. Zbog malog prostora, sveštenici služe unutra, u Kosturnici, dok se vernici mole napolju. I pored lošeg vremena, prisustvovalo je oko 60 vernika, što je više nego ikad ranije. Zanimljivo je da je ovakvom događaju prvi put prisustvovao jedan srpski ambasador u Češkoj, gospodin Vladimir Veleš. Nakon Bogosluženja, po već ustaljenom običaju, sveštenstvo i vernici su nastavili okupljanje uz svečani ručak u obližnjem selu.

JEDNA SLAMKA MEĐU VIHOROVI
Samo najbolji u svakom narodu i u teškim vremenima ne zaboravljaju ko jesu i kako se, uz Božju pomoć, odužuje precima i zadužuju potomci. Gospodin Dejan Ranđelović je srpski biznismen koji živi u Karlovim Varima. Za njegovo nesebično zalaganje za očuvanje srpske istorije u Jindrihovicama saznali smo od oca Srđana Jablanovića, pravoslavnog sveštenika u Češkoj, o kome su naše novine i ranije pisale. Inače, sa humanim radom ovog posvećenog čoveka šira javnost nije upoznata.   
- Moji roditelji su iz Timočke Krajine, majka iz Kalne, otac iz Jalovik Izvora. To su sela ispod Babinog Zuba, koja pripadaju pripadaju opštini Knjaževac. Tamo namerava da se vratim kad odem u penziju. Inače, roćen sam u Zaječaru, a u Češkoj živim 15 godina, gde sam i zasnovao porodicu.

Slučajno sam, pre 10 godina, berući pečurke u šumi kraj Jindrihovice, naišao na interesantan kamen obrastao travom. Počupavši travu oko njega, zastao sam zaprepašćen - na srpskom jeziku, ćirilicom, pisalo je: Ovde počiva Glišović iz Čačka! Odmah sam otišao u obližnje selo i saznao da je na tom mestu nekad bio logor za Srbe. Ambasada u Pragu je znala o postojanju Kosturnice, jer je u vlasništvu srpske države, ali o postojanju logorskog groblja u šumi, gde su ostaci 1600 Srba, nisu znali ništa. Najinteresantnije je da sam do sada pronašao ostatke oko 100 ljudi iz mog rodnog kraja. Sećam se da sam, još kao dete, od sterijih slušao da je neko iz te i te kuće bio zarobljen od Austrijanaca i odveden u Austrougarsku, i da se nije vratio kući - izgubio mu se svaki trag... A ja nailazim ovde na podatke o ljudima iz tih sela...

- Kako se danas održava spomen-kosturnica Jindrihovice?
- Danas je ja održavam. Finansiram, koliko mogu, i održavanje Mauzoleja. Bio sam skoro deset godina predsednik pravoslavne omladine Češke i u okviru te organizacije sam okupljao brigade za njegovo održavanje - košenje trave, čišćenje u Kosturnici i slično. Na proleće, kada se topi sneg, skupljali smo vodu da ne teče u Kosturnicu i čistili sneg sa krova. Sada mi oko održavanja pomažu tri monahinje i jeromonah, koje sam sa blagoslovom Mitropolita Praškog doveo iz Ukrajine. Tek prošle godine mi je uspelo da dogovorim sa MZ Jindrihovice da se potpiše ugovor sa Srpskom ambasadom u Pragu da MZ preko leta kosi travu, a zimi čisti sneg. To sada plaća Ambasada Mesnoj zajednici, jednom godišnje. Najveći problem nam je bio sneg zimi, jer nekad napada i metar, pa je pristup Kosturnici nemoguć i po dva - tri meseca. Pre osam godina smo moja porodica i ja postavili Krst ispred Kosturnice.

- Da li je i na koji način srpska Vlada pomagala zaštitu ovog svetog mesta?
- Pomagala je, ali za vreme Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata nije učinjeno ništa, a iz Kosturnice je dosta toga bilo pokradeno. Sanduke, na sreću, nisu dirali, ali pokradene su originalne ikone koje su pravili zarobljenici u Logoru. Od originala su ostale samo Velika ikona, koja sada stoji u Kosturnici, i analoja. Godine 1994. smo uz pomoć Ambasade u Pragu pokrenuli inicijativu o rekonstrukciji, ali država Srbija nije dala ništa - dalo je češko Ministarstvo kulture 2 000 000 kruna (71 500 evra, po današnjem kursu, prim. aut.). Sumnja se da nije sav novac upotrebljen za ovu svrhu, jer je na sanduke, kada je sneg počeo da se topi, ubrzo počela da prokišnjava voda sa krova. Tada smo tamo stavili najlon, ne bi li se posmrtni ostaci ikako sačuvali. Za vrame vladavine Miloševića i mandata ambasadora Đoke Stojičića, niko iz Ambasade nije posećivao Kosturnicu, čak ni za Vidovdan, čiju proslavu organizujem poslednjih trinaest godina. Toliko me je bilo sramota što se uvek skupljaju pravoslavni Česi, Slovaci, Rusi, Ukrajinci, čak i Bugari dođu, a od Srba - nikoga. Čak stignu i predstavnici ambasada pomenutih država. Tek posle oktobarskih promena, svake godine je dolazila delegacija iz naše ambasade i polagala venac. Moram da kažem da svake godine, kada tamo služimo, s Božjom pomoći imamo lepo vreme dok traje Liturgija. Već tri puta se desilo, kao i ove godine,  da čim završimo bogosluženje, počne jak pljusak.

- Koji je, po Vašem mišljenju, najbolji način da se ovaj važan spomenik i istina o njemu sačuvaju?
- Trebalo bi napolju, na kamenim pločama, ispisati imena svih koji tamo počivaju, postaviti klupe i stolove za posetioce i izgraditi pomoćnu zgradu koja bi bila muzej. U Kosturnicu bi trebalo uneti više ikona. Ovako izgleda kao muzej. Ali još važnije je srediti Groblje srpskih vojnika, koje se nalazi u šumi, 5 km od Kosturnice, na mestu gde je postojao Logor. Ta tela nisu prenata, jer mesta u Kosturnici nije bilo. Koliko sam ja informisan, prema Ženevskoj konvenciji vojnička groblja ne smeju da se diraju u periodu od 100 godina. Već je neka češka firma pokušala da kupi to zemljište i tamo započne izgradnju za svoje potrebe. Već 2014. godine će biti 100 godina i zato moramo da požurimo. U tu svrhu sam sa nekoliko Srba osnovao građansko udruženje „Vidovdan“, čiji je cilj obnavljanje i održavanje srpskih groblja na teritoriji Češke. Neophodno je locirati i obnoviti srpsku crkvu, koja je tu nekad postojala, i koju su izgradili zarobljenici. Moja želja je da, ako Bog da, na tom mestu izgradimo manastir i dovedemo monahe iz Srbije, koji bi održavali Srpsko groblje i molili se za duše naših predaka, kojima je molitva preko potrebna.    

Violeta Kecman