У низу обновљених катедрала, од ариљске преко Богородице Љевишке, Грачанице, скопске Тројеручице и седишта дабарских епископа, храм Светог Ахилија налази се на првом месту. У обнови пет поменутих епископских седишта учествују три српска владара - браћа Драгутин и Милутин, и Милутинов син Стефан. Краљ Милутин је сам обновио три катедрална храма, а његов брат и син по један. Колико је познато, овим се обнова катедрала у Цркви старе српске државе и завршава. Још једном треба истаћи да се Драгутин први прихватио овог посла, јер владари пре њега граде само личне задужбине у којима ће касније бити сахрањени.
О првобитном седишту моравичких епископа данас се ништа не зна, али се с великом вероватноћом може претпоставити да је било оронуло јер се нашло прво на списку за обнову. Архиепископ Данило у својим биографијама краљева Драгутина и Милутина овај храм уопште не спомиње, те се на основу његовог књижевног дела о томе не би могло ништа сазнати. Срећом, сачувана је грађевина са ктиторском представом и натписом те се на основу тог може нешто конкретно рећи. Иначе, архипископ Данило је ионако шкрт у вестима о обнови катедрала, тако да се све оно што он каже о обнови седишта Призренске, Липљанске и Скопске епископије може ставити у једну реченицу. Иако је тако сажето, то је драгоцено, што се види баш на примеру Ариља, јер да је поменуто код овог биографа, не би овај храм био у толикој мери заборављен. Смена владара између синова краља Уроша Првог извршена на сабору у Дежеви 1282. г. услед тешког и, веровало се, непреболног рањавања краља Драгутина, усложњава историју ариљске катедрале. Верује се да је она саграђена у време кратке Драгутинове владавине, али је осликавање извршено кад Драгутин више није био владар и зато се на ктиторској композицији у улози владара нашао нови краљ Милутин. Драгутин је, иако са титулом краља, ипак представљен само као обласни господар. Иако је овде Драгутин означен као ктитор, с обзиром на то да је ово катедрала чије одржавање спада у дужност владара, остаје питање на коју нијансу значења се односе речи „први ктитор“ из натписа уз Драгутинов портрет. При тумачењу израза први ктитор, треба водити рачуна о променама везаним за Дежевски сабор. Да се живот одвијао по плановима из времена кад почиње градња храма, можда се таква ознака уз ктитора не би ни нашла. У новим условима, кад је на челу земље други човек који би требало да се брине о овим установама, свој удео у настанку моравичког саборног храма краљ Драгутин жели да истакне на овај начин.
Он јесте овде означен као први ктитор, али с обзиром на функцију храма, питање је да ли је могао да користи право на гроб, или он то није ни желео. Чињеница је да није сахрањен у овој задужбини, већ у, за ту сврху прилагођеној капели при угледној задужбини свога прадеде и оснивача династије Стефана Немање, манастиру Светог Ђорђа у Расу. Можда је Драгутин унеколико искористио своје ктиторско право везано за градњу ариљског храма, јер постоји могућност да је ту сахрањен његов син Урош. СМЕНА ВЛАДАРА
Због тако специфичне историје ариљског храма, пошто његов настанак припада владавини двојице краљева, не може се избећи помен онога што се десило у међувремену, односно, између почетка и завршетка градње, тј. смена владара на поменутом дежевском сабору.
Краљ Милутин долази на престо на јединствен начин. То се не дешава после природне смрти претходног владара, али ни преко државног удара, као што је случај са Милутиновим стрицем Владиславом, оцем Урошем, братом Драгутином, или као што покушава касније његов син Стефан. Тешко повређен после пада са коња, по оцени околине, краљ Драгутин више није способан за управљање земљом и зато уступа престо брату Милутину. Могућа грижа савести због збацивања оца шест година раније, вероватно је Драгутину олакшала доношење одлуке. Околности и услови предаје мало су познати. Зна се да је дотадашњем краљу уступљен северни део земље на управу и издржавање.
Убрзо после тога, у односу на територијални опсег српске државе настају велике и повољне промене. После 1284. г. као зет угарског краља, Драгутин стиче Мачванску бановину са Београдом, а затим је са братом, краљем Милутином освојио некадашњу Кучевско-браничевску област (дотле је под управом локалних моћника Дрмана и Куделина). Томе је припојено и подручје Усоре и Соли. Овим областима Драгутин је владао дуже од три деценије, односно до своје смрти, до 1316. г. По сопственом изразу, сачуваном у потврди повеље за Милутинову задужбину манастир Бањску, он је „прежде бивши краљ“, а код савременика је чешће помињан као „сремски краљ“.
У границама његове управне области налазе се четири епископије - значи, више од једне четвртине ако се узме да је Српска црква тада имала четрнаест епархија - то су: Моравичка, Дабарска, Београдска и Браничевска епископија. Није познато да је и у време сукоба међу краљевима Драгутин правио тешкоће у функционисању црквене организације или намеравао да створи своју посебну архиепископију, што је можда могао. Треба подсетити на још један пример Драгутиновог обазривог понашања према Цркви. Године 1276, кад је насилно дошао на власт са збаченим краљем Урошем Првим, повукао се и тадашњи архиепископ Јоаникије (1272-1276; 1279). Иако је архиепископски трон остао упражњен на тако неприродан начин за три године, Драгутин није хитао да га попуни и доведе себи оданог човека, већ је сачекао природну смрт избеглог архиепископа и тек онда приступио избору новог. На место поглавара долази дотадашњи зетски епископ Јевстатије (1279-1286). Са друге стране, треба поменути и толеранцију краља Милутин према ранијем владару који у својој области води самосталан живот, а повремено се појављује као учесник политичког живота на нивоу целе државе, што у другим приликама није био случај јер се збачени владар није појављивао у јавном животу. Последњи јавни иступ краља Драгутина јесте његова потврда оснивачке повеље манастира Светог Стефана у Бањској, гробној цркви краља Милутина. Владајући краљ могао је тај акт издати и без Драгутинове потврде.
До проширења српске државе долази и на јужном правцу у корист краља Милутина. Новостечене области при склапању мира са Византијом 1299. г. формално су окарактерисане као мираз уз византијску принцезу удату за српског краља. Сам Милутин каже у једној својој повељи како је стекао „скопску стану и овчепољску и полошку и дебарску и друге остале стране и потом постадох зет благоверном самодржавном цару грчком кир Андронику Палеологу и даде ми ову земљу у прикију“. ПРОМЕНЕ ГРАНИЦА ДРЖАВЕ
Тако, око 1300. г. област српске државе постаје много шира, али и „сложенија“ у односу на ону из времена Дежевског сабора 1282. г. Њу, поред осталог, чине и два мираза. Питање је колико би се у таквим приликама могле применити неке конкретне одлуке уколико их је било са сабора из Дежеве. Колики је степен промена настао у животу државе говори и то што ниједан од краљева није за своје седиште изабрао неко место у границама земље до 1284. г. Обојица су се определили за новостечене области. Краљ Милутин се везује за Скопље, а ранији краљ Драгутин борави у Београду и Дебрцу. Мираз који стиче краљ Милутин дуго ће остати у оквиру српске државе, док се онај Драгутинов губи после његове смрти. Што се тиче повремених сукоба између Драгутина и Милутина, они се не морају безусловно везивати само за хипотетичне одредбе дежевског споразума, већ је један краљ могао бити центар окупљања незадовољних из друге области који су онда желели, подстицали и стварали услове за сукоб.
У катедрали моравичких епископа постоје две засебне портретне целине, једна у наосу, а друга у припрати. Особеност чини поворка архијереја. Сличан мотив сачуван је још и у Богородици Љевишкој, седишту Призренске епископије. На северном и западном зиду приказани су српски архиепископи (Свети Сава (1219-1233), Арсеније (1233-1263), Сава II (1263-1271), Јоаникије (1272-1276), Јевстатије И (1279-1286) и Јевстатије II (1292-1309), до кога је моравички епископ Јевсевије). Одмах је јасно да ту недостају ликови архиепископа Данила I и Јакова. Данило је једини поглавар који је у време Архиепископије смењен. Биограф о томе говори на два места, али истим речима из којих не може да се наслути шта је био разлог смењивања. Однос према овом архиепископу био је и код савременика неодређен, јер га једни изостављају при набрајању, а други помињу.
Више је чудно изостављање архиепископа Јакова (1286-1292). Он је са осталим поглаварима представљен у сличној композицији призренске катедрале насталој око једну деценију касније. То је утолико теже објаснити ако је ту већ представљен архиепископ Јоаникије, према коме ктитор ариљског храма вероватно није био повољно расположен због његовог односа после 1276. г. За неке архиепископе, као нпр. за Јевстатија Првог, ово је најстарији сачувани портрет, за разлику од архиепископа Арсенија који је сликан већ у манастиру Студеници. На композицији постоји разлика у одевању између архиепископа и моравичких епископа. Архиепископи, уместо белих фелона, носе полиставрионе, тј. фелоне украшене крстовима. Овде у Ариљу, уз ликове архијереја бележи се само звање епископа, одн. архиепископа, док у сличној представи призренске катедрале уз звања се налазе и тада коришћени епитети „свеосвећени“ за епископа, одн. „преосвећени“ за архиепископа. |
