Molim se i za neprijatelje naše

Uloge koje je odigrao ove sezone lansirale su ga u sam vrh srpskog glumišta. Predstava Narodnog pozorišta „Sudija“, ali i film „Sinovci“ u kojima igra ovaj mladi glumac, obeležile su filmsku i pozorišnu sezonu za nama, a njega lansirale u vrh sedme umetnosti. Jirži Mencl ga je video u podeli uloga za hit-predstavu „Vesele žene Vindzorske“, a u „Zečijem nasipu“ igra zapaženu ulogu u uvek rasprodatoj predstavi nacionalnog teatra. Predaje glumu studentima na Pavlović univerzitetu u Bijeljini i ističe da mu taj rad mnogo znači jer samog sebe obnavlja i zna da posao nije gotov, trajaće dok god je na sceni.

- U kom trenutku ste znali da je gluma Vaše naznačenje, da je zarad nje vredno živeti i raditi?
- Studirao sam prava i, ispitujući se, došao do toga da ničim drugim ne mogu da se bavim osim umetnošću. Pomislio sam: „U čemu možeš biti najbolji - ne prosečan! - i pokazati sve svoje sposobnosti?“ To je osnovno pitanje koje mlad čovek treba da postavi kada završi srednju školu, i da dobro ispita šta ima u sebi. Nisam bio siguran da će me primiti na Akademiju, ali sam bio siguran u svoj talenat. Primili su me iz prve. Za glumca je važno da igra, da živi na sceni, da stalno istražuje. Ovu sezonu počeću sa Vidom Ognjenović u radu na predstavi „Car Edip“, a paralelno počinjem da radim ulogu koja se jednom dobije u životu, u „Gorkim plodovima“ Siniše Kovačevića, koja se, posle dugo vremena, radi na RTS-u kao velika, ozbiljna dramska serija. Za glumca napor je radost, ima tu i malo mazohizma, što više radiš to si srećniji.

- Nikolaj Burljajev, veliki filmski glumac koji je igrao kod Tarkovskog u „Andreju Rubljovu“, rekao je za Vaš krupni kadar u „Sinovcima“ da je jedan od najboljih koje je video u životu. Da li ste iznenađeni?
- Neverovatna je energija koju smo razmenili kao umetnici, a da se nismo nikada sreli. Svojim studentima govorio sam koliko požrtvovanja treba da pokažu i da se nikada ne štede, da ne budu lenji, jer rezultati neće izostati. Navodio sam primer Nikolaja Burljajeva koji je tokom snimanja jedne scene u „Rubljovu“ padao nekoliko puta sa kolibe, izranavljen, povređen, ali uporan da je mora odigrati najbolje. Tarkovski je verovao u njega, znao da on to može. Kada je uveče pio čaj sa režiserom, znao je da je uradio nešto veliko, osetio se divno, takav osećaj nikada neće zaboraviti, ima tu malo ruskog mazohizma. Napravili su jedan od najboljih kadrova u kinematografiji. Nekoliko meseci kasnije, desi se da film „Sinovci“, u kome igram jednu od glavnih uloga, dobije „Zlatnog viteza“ na festivalu koji su osnovali Nikolaj Burljajev i Nikita Mihalkov. Važnije od nagrade za mene je njegova konstatacija iz Vašeg pitanja. Umetnik kome se diviš, uzvrati ti, a da se ne znate. Glumci žive za takve trenutke.

- A u kom trenutku ste otkrili Boga i kakav je bio Vaš put do bogopoznanja?
- Ja sam hrišćanin pravoslavne vere i od roditelja sam dobio nenametljivu potrebu da tražim i otkrijem Boga, nikada u potpunosti, jer Bog se ne može shvatiti umom. Majka mi je katolkinja, otac pravoslavac, živeli smo u Hrvatskoj, a moja majka je znala da kaže da je čudno koliko sam pobožan otkad znam za sebe. Oduvek sam se pitao šta je Bog, odlazio sam u crkvu i kao mali zakoračio na put vere u Boga koja me je vodila ka bogopoznanju. Bogotraženje mi je dato. Niko me nije usmeravao, sam sam, od kada znam za sebe, bogotražio. Moje bake su odnele pobedu jer su, ćuteći i ne namećući priču o religiji, mene približile Bogu u vreme ateizma. Zanimljivo, samo svojim primerom. Čuo sam ih toliko puta da čitaju „Očenaš“ i mole se za sve. Ja sam našao svoj put po slobodi, jer su se molile za mene. Verujem da su mnogi čistiji i bolji od mene, možda su bolji vernici, a da to ne znaju jer Boga nisu tražili. Najvažniji trenutak je ipak bio kada sam upoznao bratiju manastira Đurđevi stupovi, to je bila kruna traženja i želje da se približim Bogu. Živim u svetu, ali uvek postoji beg u duhovnost, u smirivanje. Nedavno sam bio sa dva prijatelja u Ostrogu, celivali smo mošti, stajali na uzvišenju, i ti trenutci ćutanja posle molitve su nezaboravni. I dalje osećam blagodat tog mesta. Ne može čovek ostati ravnodušan ukoliko veruje i ode tamo. Ima mnogo ljudi koji odlaze na Ostrog bez unutrašnje pripreme i onda ne osećaju ništa. Dobio sam od Svetog Vasilija smirenje koje mi je bilo potrebno; kada to izgubim, moraću ponovo da se vraćam na Ostrog.
TEŠKO JE POPRAVLjATI SE
- Gde je mesto molitve u Vašem životu?
- Važno je odlaziti na Liturgiju, redovno, nedeljno i praznično. Kada bi Liturgija bila merilo vrednosti, onda bih ja bio jedan od najgorih. Moje su obaveze toliko neuhatljive, posebno kada počne sezona, da ne mogu redovno da odlazim na službu, mada odlazim redovno koliko je to maksimalno moguće. Mi nemamo radno vreme, bioritam nam je drugačiji. Mislim da je važno da čovek bude čist i da sledi pravila koja nam je ostavio Hristos. Nisu teška, ali je teško popravljati se, biti bolji. Jedini idol treba da nam bude Hristos. A to nije lako, stalno se opominjati i videti svoje greške. Mislim da je najvažnije biti dobar čovek, ljubiti bližnjeg svog, izbegavati u mislima i rečima da bilo koga od svojih bližnjih osudiš. Treba biti milosrdan prema svakome odmah zaboravljajući učinjeno mu dobro, ne očekujući ništa od drugog čoveka, doživljavajući u istom trenutku „nagradu“ od Boga upravo u radosti davanja, jer je blažen onaj koji daje, jer ne daje ni od viška ni od manjka svoga, već od punoće srca. Treba redovno postiti sve postove i pričešćivati se, moliti se bogougodnim molitvama svakoga dana, i to su pravila vođenja hrišćanskog života.

- Koliko ovako ustrojstvo života, koje podrazumeva postojanje Božje ljubavi u nama, poštuje slobodu i ličnost? Ima onih koji bi rekli da ih ugrožava?
- Istinska radost o kojoj Hristos kaže: „Radujte se i veselite se, jer je velika vaša plata na nebesima“, moguća je i ovde na zemlji, jer je ona predukus nebeske radosti i do nje se stiže radeći na sebi i hodajući putem doživotnog hrišćanskog podvižništva. Hrišćanski put oboženja čoveka jedinstven je za sve, treba samo slediti Božju ljubav u nama i verovati. Ničim naša sloboda u Hristu nije ugrožena niti ograničena, naprotiv. Bog je ostavio čoveku slobodu biranja između dobra i zla, i naročito slobodu verovanja. Nemam duhovnika, ali imam puno prijatelja, što monaha, što ljudi koji su verujući, koji mi pomažu da svoje mrakove ublažim, osvetlim. Otac Gerasim iz Stupova je jako važna ličnost u približavanju monaškog života i života Crkve, jer je mlad i može da razume nas i naše probleme. Uopšte, cela bratija ovog manastira je mnogo učinila za dosta mladih ljudi koji su postali prijatelji manastira. Za vernika je važno da ima žive razgovore sa prijateljima, sa ljudima koji veruju. Teško je živeti u Beogradu, samelje te u svojoj mašini, nekad se osećam kao kloniran. Onda mi je jako važno da se opomenem, da se vratim Bogu, mnogo mi bude lakše. Prvi talasi blagodati koje nam Bog da i snage da verujemo, na početku nas odvedu nekako ka blagom fanatizmu. O. Gerasim često kaže da nije dobro preterivati, mada na nekim mestima čitam da ništa nije preterano kada se veruje u Boga.
Naravno, treba umnožavati ljubav, ukoliko ostajemo u svetu i ne planiramo odlazak u manastir, ne smemo zanemariti svetovna zadovoljstva koja nam je Bog pružio i dao, ali u svemu treba biti umeren. Zato svi uživamo kada dođemo u manastir i dobijemo nešto malo u tanjir - to nam je nekada slađe od najboljeg restorana. Ali, treba uživati u darovima koje nam je Bog dao. Mislim da treba uvek opominjati sebe baš onako kako su hrišćani opominjali sebe pozdravljajući se sa „Sećaj se smrti“. Današnjem čoveku bi to verovatno zvučalo pomalo morbidno, ali treba stalno da se popravljamo, jer poslednji čas možda ovog trenutka može da dođe.

- Kako da ojačamo našu hrišćansku veru?
- Ako budemo pratili samo ono što je govorio Hristos. Dovoljno je moliti se često sa „Oče naš„ i ako verujemo u tu molitvu, ne možemo da budemo loši. Ja pred spavanje ne mogu da izgovorim „Oče naš„ ako nisam oprostio svima i, izgovarajući molitvu, oprostim se sa svima. To je suština hrišćanstva - praštanje. Ako možeš da oprostiš i ako naučiš tu duhovnu disciplinu, zaista si otišao na viši nivo. Treba se uvek, na početku i na kraju dana, podsetiti reči Hristovog Jovana Zlatoustog: „Na Strašnom sudu postaviće se samo jedno pitanje - o našem milosrđu“.

- Niko se ne spasava sam, spasti se možemo samo s bližnjim, s drugim ljudima i sa svetom. Kako doći do hrišćanske sabornosti danas, kada su obesmišljene sve vrednosti, kada nas malo šta povezuje i ujedinjuje?
- Mlađe generacije koje su, recimo u Ivanjici, slušale veronauku, imaju nešto čisto jer su na vreme naučili i dobili duhovne osnove na kojima su mogli da rade. A ako nemaš duhovne temelje u sebi, na čemu onda možeš da radiš, kako da dođeš do potrebe za sabornošću i spasenjem? Čovek mora da radi na sebi celog života. Zaboravili smo da se saborno molimo u crkvi za vreme Liturgije, što znači da budemo Zajednica po Trojičnom Biću. Od kada je čovek prestao da veruje u Hristovo vaskrsenje, polako je prestao da veruje bilo šta i u bilo koga. Jer u koga možeš verovati sem u Boga, pa tek onda u čoveka? Treba postiti i pričešćivati se. Postim svaki post. Toliko je malo od nas traženo, a mi malo mislimo na Boga, na veru. Čim se loše osećam, trudim se, koprcam se, borim se, kušanja i izazova je mnogo. Grešni smo i nesavršeni, ali data nam je sloboda da činimo šta hoćemo. Meni je jedina prava vodilja Novi zavet“, i trudim se da ga pratim .

ČOVEK STALNO BOGOTRAŽI
- Koju duhovnu literaturu čitate, mogu li svetootačke poruke da budu prihvatljive modernom čoveku i da ga upućuju Božjim putem?
- Sveto Pismo je knjiga koju čovek stalno mora da čita da bi osvežavao svoju dušu i ubacivao svetlost u sebe, hranio se. Propoveda samo dobro i jednostavna je i prihvatljiva čoveku današnjice. Čovek koji bogotraži treba da čita svetootačku literaturu. Jako mi je značila knjiga o. Pajsija Svetogorca „Čuvajte dušu“ i preporučio bih je svima, iako ona nalazi put do čitaočevog srca ukoliko postoji duhovna priprema. Trenutno čitam o. Porfirija i oduševljen sam neverovatnom ljubavi koju on propoveda, jer je svima praštao, mogao je da shvati da je praštanje najveća hrišćanska vrlina.

- Zašto je teško verovati?
- Čovek uživa u svim blagodetima današnje tehnologije, ušuškan, uljuljkan i pomalo uspavan. Kao da se plaši odgovornosti, a svaki čovek mora da bude odgovoran pre svega prema sebi. Mnoge stvari ulepšavaju život čoveku, približavaju ga hedonizmu i stvaraju strah od odgovornosti. Odvojili smo se od pravog života zbog kojeg i jesmo ovde. Ljudi po slabosti traže da za kratko vreme reše svoje probleme. Mnogi misle da je možda čak i lakše biti vernik u manastiru nego u svetu. Nije lako biti verujući, stalno si opkoljen stvarima koje mogu da te nateraju da izgubiš veru. Treba poništiti svoje ja u ime žrtve ljubavi čovekove prema Iskupitelju i Spasitelju sveta.

- Danas nam je nametnuto veliko iskušenje gubljenja Svete Srpske Kosovske zemlje. Kako se Vi nosite sa ovom dilemom?
- Neoprostivo je, suludo odricati se 15% svoje teritorije, velikog broja ljudi, neizbrisive tradicije, mesta postanja. Ja smatram da je politika i diplomatija jedno, a da svi mi moramo da se molimo za Sveto Kosovo. Moliti se za neprijatelja, do te mere da shvatiš da ti on nije neprijatelj, nego da je prosto druga strana. Molim se i za albansku decu, da bi našoj bilo bolje. Jer, oni žive jedni pored drugih. Gledali smo emisiju o dva srpska dečaka koji idu kroz albanska sela do svoje škole, svakoga dana. Naravno da se molim i za te ljude u tim selima, jer tako pobeđujemo. Dobili smo u Poslanici patrijarha Pavla da se molimo i za neprijatelja svoga. Takva nam je molitva „Oče naš“.