Улоге које је одиграо ове сезоне лансирале су га у сам врх српског глумишта. Представа Народног позоришта „Судија“, али и филм „Синовци“ у којима игра овај млади глумац, обележиле су филмску и позоришну сезону за нама, а њега лансирале у врх седме уметности. Јиржи Менцл га је видео у подели улога за хит-представу „Веселе жене Виндзорске“, а у „Зечијем насипу“ игра запажену улогу у увек распродатој представи националног театра. Предаје глуму студентима на Павловић универзитету у Бијељини и истиче да му тај рад много значи јер самог себе обнавља и зна да посао није готов, трајаће док год је на сцени.
- У ком тренутку сте знали да је глума Ваше назначење, да је зарад ње вредно живети и радити?
- Студирао сам права и, испитујући се, дошао до тога да ничим другим не могу да се бавим осим уметношћу. Помислио сам: „У чему можеш бити најбољи - не просечан! - и показати све своје способности?“ То је основно питање које млад човек треба да постави када заврши средњу школу, и да добро испита шта има у себи. Нисам био сигуран да ће ме примити на Академију, али сам био сигуран у свој таленат. Примили су ме из прве. За глумца је важно да игра, да живи на сцени, да стално истражује. Ову сезону почећу са Видом Огњеновић у раду на представи „Цар Едип“, а паралелно почињем да радим улогу која се једном добије у животу, у „Горким плодовима“ Синише Ковачевића, која се, после дуго времена, ради на РТС-у као велика, озбиљна драмска серија. За глумца напор је радост, има ту и мало мазохизма, што више радиш то си срећнији. - Николај Бурљајев, велики филмски глумац који је играо код Тарковског у „Андреју Рубљову“, рекао је за Ваш крупни кадар у „Синовцима“ да је један од најбољих које је видео у животу. Да ли сте изненађени?
- Невероватна је енергија коју смо разменили као уметници, а да се нисмо никада срели. Својим студентима говорио сам колико пожртвовања треба да покажу и да се никада не штеде, да не буду лењи, јер резултати неће изостати. Наводио сам пример Николаја Бурљајева који је током снимања једне сцене у „Рубљову“ падао неколико пута са колибе, изранављен, повређен, али упоран да је мора одиграти најбоље. Тарковски је веровао у њега, знао да он то може. Када је увече пио чај са режисером, знао је да је урадио нешто велико, осетио се дивно, такав осећај никада неће заборавити, има ту мало руског мазохизма. Направили су један од најбољих кадрова у кинематографији. Неколико месеци касније, деси се да филм „Синовци“, у коме играм једну од главних улога, добије „Златног витеза“ на фестивалу који су основали Николај Бурљајев и Никита Михалков. Важније од награде за мене је његова констатација из Вашег питања. Уметник коме се дивиш, узврати ти, а да се не знате. Глумци живе за такве тренутке. - А у ком тренутку сте открили Бога и какав је био Ваш пут до богопознања?
- Ја сам хришћанин православне вере и од родитеља сам добио ненаметљиву потребу да тражим и откријем Бога, никада у потпуности, јер Бог се не може схватити умом. Мајка ми је католкиња, отац православац, живели смо у Хрватској, а моја мајка је знала да каже да је чудно колико сам побожан откад знам за себе. Одувек сам се питао шта је Бог, одлазио сам у цркву и као мали закорачио на пут вере у Бога која ме је водила ка богопознању. Боготражење ми је дато. Нико ме није усмеравао, сам сам, од када знам за себе, боготражио. Моје баке су однеле победу јер су, ћутећи и не намећући причу о религији, мене приближиле Богу у време атеизма. Занимљиво, само својим примером. Чуо сам их толико пута да читају „Оченаш“ и моле се за све. Ја сам нашао свој пут по слободи, јер су се молиле за мене. Верујем да су многи чистији и бољи од мене, можда су бољи верници, а да то не знају јер Бога нису тражили. Најважнији тренутак је ипак био када сам упознао братију манастира Ђурђеви ступови, то је била круна тражења и жеље да се приближим Богу. Живим у свету, али увек постоји бег у духовност, у смиривање. Недавно сам био са два пријатеља у Острогу, целивали смо мошти, стајали на узвишењу, и ти тренутци ћутања после молитве су незаборавни. И даље осећам благодат тог места. Не може човек остати равнодушан уколико верује и оде тамо. Има много људи који одлазе на Острог без унутрашње припреме и онда не осећају ништа. Добио сам од Светог Василија смирење које ми је било потребно; када то изгубим, мораћу поново да се враћам на Острог.
ТЕШКО ЈЕ ПОПРАВЉАТИ СЕ
- Где је место молитве у Вашем животу?
- Важно је одлазити на Литургију, редовно, недељно и празнично. Када би Литургија била мерило вредности, онда бих ја био један од најгорих. Моје су обавезе толико неухатљиве, посебно када почне сезона, да не могу редовно да одлазим на службу, мада одлазим редовно колико је то максимално могуће. Ми немамо радно време, биоритам нам је другачији. Мислим да је важно да човек буде чист и да следи правила која нам је оставио Христос. Нису тешка, али је тешко поправљати се, бити бољи. Једини идол треба да нам буде Христос. А то није лако, стално се опомињати и видети своје грешке. Мислим да је најважније бити добар човек, љубити ближњег свог, избегавати у мислима и речима да било кога од својих ближњих осудиш. Треба бити милосрдан према свакоме одмах заборављајући учињено му добро, не очекујући ништа од другог човека, доживљавајући у истом тренутку „награду“ од Бога управо у радости давања, јер је блажен онај који даје, јер не даје ни од вишка ни од мањка свога, већ од пуноће срца. Треба редовно постити све постове и причешћивати се, молити се богоугодним молитвама свакога дана, и то су правила вођења хришћанског живота. - Колико овако устројство живота, које подразумева постојање Божје љубави у нама, поштује слободу и личност? Има оних који би рекли да их угрожава?
- Истинска радост о којој Христос каже: „Радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на небесима“, могућа је и овде на земљи, јер је она предукус небеске радости и до ње се стиже радећи на себи и ходајући путем доживотног хришћанског подвижништва. |
Хришћански пут обожења човека јединствен је за све, треба само следити Божју љубав у нама и веровати. Ничим наша слобода у Христу није угрожена нити ограничена, напротив. Бог је оставио човеку слободу бирања између добра и зла, и нарочито слободу веровања. Немам духовника, али имам пуно пријатеља, што монаха, што људи који су верујући, који ми помажу да своје мракове ублажим, осветлим. Отац Герасим из Ступова је јако важна личност у приближавању монашког живота и живота Цркве, јер је млад и може да разуме нас и наше проблеме. Уопште, цела братија овог манастира је много учинила за доста младих људи који су постали пријатељи манастира. За верника је важно да има живе разговоре са пријатељима, са људима који верују. Тешко је живети у Београду, самеље те у својој машини, некад се осећам као клониран. Онда ми је јако важно да се опоменем, да се вратим Богу, много ми буде лакше. Први таласи благодати које нам Бог да и снаге да верујемо, на почетку нас одведу некако ка благом фанатизму. О. Герасим често каже да није добро претеривати, мада на неким местима читам да ништа није претерано када се верује у Бога.
Наравно, треба умножавати љубав, уколико остајемо у свету и не планирамо одлазак у манастир, не смемо занемарити световна задовољства која нам је Бог пружио и дао, али у свему треба бити умерен. Зато сви уживамо када дођемо у манастир и добијемо нешто мало у тањир - то нам је некада слађе од најбољег ресторана. Али, треба уживати у даровима које нам је Бог дао. Мислим да треба увек опомињати себе баш онако како су хришћани опомињали себе поздрављајући се са „Сећај се смрти“. Данашњем човеку би то вероватно звучало помало морбидно, али треба стално да се поправљамо, јер последњи час можда овог тренутка може да дође.- Како да ојачамо нашу хришћанску веру?
- Ако будемо пратили само оно што је говорио Христос. Довољно је молити се често са „Оче наш„ и ако верујемо у ту молитву, не можемо да будемо лоши. Ја пред спавање не могу да изговорим „Оче наш„ ако нисам опростио свима и, изговарајући молитву, опростим се са свима. То је суштина хришћанства - праштање. Ако можеш да опростиш и ако научиш ту духовну дисциплину, заиста си отишао на виши ниво. Треба се увек, на почетку и на крају дана, подсетити речи Христовог Јована Златоустог: „На Страшном суду поставиће се само једно питање - о нашем милосрђу“. - Нико се не спасава сам, спасти се можемо само с ближњим, с другим људима и са светом. Како доћи до хришћанске саборности данас, када су обесмишљене све вредности, када нас мало шта повезује и уједињује?
- Млађе генерације које су, рецимо у Ивањици, слушале веронауку, имају нешто чисто јер су на време научили и добили духовне основе на којима су могли да раде. А ако немаш духовне темеље у себи, на чему онда можеш да радиш, како да дођеш до потребе за саборношћу и спасењем? Човек мора да ради на себи целог живота. Заборавили смо да се саборно молимо у цркви за време Литургије, што значи да будемо Заједница по Тројичном Бићу. Од када је човек престао да верује у Христово васкрсење, полако је престао да верује било шта и у било кога. Јер у кога можеш веровати сем у Бога, па тек онда у човека? Треба постити и причешћивати се. Постим сваки пост. Толико је мало од нас тражено, а ми мало мислимо на Бога, на веру. Чим се лоше осећам, трудим се, копрцам се, борим се, кушања и изазова је много. Грешни смо и несавршени, али дата нам је слобода да чинимо шта хоћемо. Мени је једина права водиља Нови завет“, и трудим се да га пратим . ЧОВЕК СТАЛНО БОГОТРАЖИ
- Коју духовну литературу читате, могу ли светоотачке поруке да буду прихватљиве модерном човеку и да га упућују Божјим путем?
- Свето Писмо је књига коју човек стално мора да чита да би освежавао своју душу и убацивао светлост у себе, хранио се. Проповеда само добро и једноставна је и прихватљива човеку данашњице. Човек који боготражи треба да чита светоотачку литературу. Јако ми је значила књига о. Пајсија Светогорца „Чувајте душу“ и препоручио бих је свима, иако она налази пут до читаочевог срца уколико постоји духовна припрема. Тренутно читам о. Порфирија и одушевљен сам невероватном љубави коју он проповеда, јер је свима праштао, могао је да схвати да је праштање највећа хришћанска врлина. - Зашто је тешко веровати?
- Човек ужива у свим благодетима данашње технологије, ушушкан, уљуљкан и помало успаван. Као да се плаши одговорности, а сваки човек мора да буде одговоран пре свега према себи. Многе ствари улепшавају живот човеку, приближавају га хедонизму и стварају страх од одговорности. Одвојили смо се од правог живота због којег и јесмо овде. Људи по слабости траже да за кратко време реше своје проблеме. Многи мисле да је можда чак и лакше бити верник у манастиру него у свету. Није лако бити верујући, стално си опкољен стварима које могу да те натерају да изгубиш веру. Треба поништити своје ја у име жртве љубави човекове према Искупитељу и Спаситељу света. - Данас нам је наметнуто велико искушење губљења Свете Српске Косовске земље. Како се Ви носите са овом дилемом?
- Неопростиво је, сулудо одрицати се 15% своје територије, великог броја људи, неизбрисиве традиције, места постања. Ја сматрам да је политика и дипломатија једно, а да сви ми морамо да се молимо за Свето Косово. Молити се за непријатеља, до те мере да схватиш да ти он није непријатељ, него да је просто друга страна. Молим се и за албанску децу, да би нашој било боље. Јер, они живе једни поред других. Гледали смо емисију о два српска дечака који иду кроз албанска села до своје школе, свакога дана. Наравно да се молим и за те људе у тим селима, јер тако побеђујемо. Добили смо у Посланици патријарха Павла да се молимо и за непријатеља свога. Таква нам је молитва „Оче наш“. |
